Ричардсонова екстраполација је поступак из нумеричке анализе којим од две „лошије“ апроксимације добијамо једну „бољу“ (у зависности од размака изме[у тачака); названа је тако по њеном творцу Луису Фрај Ричардсону.
Претпоставимо да је
тачна функција, скуп или шта већ желимо да апроксимирамо (односно да екстраполирамо, када нисмо у могућности да уопште израчунамо резултат). Такође
, обележимо апроксимацију зависну од параметра
:

На пример, када је реч о интеграцији, онда је
најчешће размак изме[у двеју тачака (интервал).
Претпоставимо још да апроксимација има грешку у зависности од
, а
су неке (познате или непознате) константе :

Узмимо да можемо да добијемо и
; што ће рећи да смо преполовили интервал (када се ради о интеграцији) и тако удвостручили број рачунских операција са циљем да добијемо бољи резултат. Грешка апроксимације
је:

Шта нам може дати комбинација те две апроксимације? Летимичан поглед ће нам већ рећи да део грешке
можемо једноставно да елиминешемо множењем и одузимањем:


су неке нове константе добијене комбинацијом претходних.
Као што видимо, грешка апроксимације
зависи тек од квадрата дужине интервала (што је, наравно, врло позитивно, када се има у виду да је најчешће
).
Добивши
можемо да наставимо и добијемо
, и тако докле год не будемо били задовољни резултатом.
Рекурзивна формула Ричардсонове екстраполације је:

Ричардсонову екстраполацију можемо да напишемо и у нешто општијем смислу:
(1)
Уместо да сада преполовимо
, поделимо га са
:
(2)
Помножимо (2) са
и одузмимо од (1):

Исти израз, за
:

Одатле можемо да израчунамо рекурзивну формулу:
,
где је:
