Ровчице

С Википедије, слободне енциклопедије

Ровчице[1]
Временски распон: 50–0 Ma
средњи еоцен – данас
4 shrews.jpg
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Eulipotyphla
Породица: Soricidae
G. Fischer, 1814
Типски род
Sorex
Потпородице

Ровчице[2] (лат. Soricidae) је назив за породицу ситних сисара. Постоји око 290 врста ровчица и спадају међу најмање сисаре који живе на северној полулопти.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Све ровчице су мале, већина није већа од миша. Највећа врста је азијска ровчица (Suncus murinus) из тропске Азије, дуга око 15 cm (6 in) и тешка око 100 g (3 12 oz)[3] Етруска ровчица (Suncus etruscus), у око 35 cm (13 34 in) и 1,8 grams (28 grains), је најмањи познати живи копнени сисар.

Уопштено говорећи, ровчице су копнена створења која се хране семенкама, инсектима, орашастим плодовима, црвима и разним другим намирницама у лишћу и густом растињу, али неке су специјализоване за пењање на дрвеће, живот под земљом, живот под снегом или чак лов у води. Имају мале очи и генерално слаб вид, али имају одлична чула слуха и мириса.[4] То су веома активне животиње, са прождрљивим апетитом. Ровчице имају неуобичајено високе стопе метаболизма, изнад оних које се очекују код сличних малих сисара.[5] Из тог разлога, оне морају да једу скоро стално као кртице. У заточеништву ровчице могу да једу ​12 до 2 пута више од сопствене телесне тежине у храни дневно.[6]

Оне не хибернирају, али су способне да уђу у торпор. Зими многе врсте пролазе кроз морфолошке промене које драстично смањују њихову телесну тежину. Ровчице могу изгубити између 30% и 50% своје телесне тежине, смањујући величину костију, лобање и унутрашњих органа.[7]

Док глодари имају гризне секутиће који расту током живота, зуби ровчици се троше током живота, што је проблем који је постао екстремнији јер губе млечне зубе пре рођења, тако да имају само један сет зуба током свог живота. Код неких врста, изложена подручја зуба су тамноцрвена због присуства гвожђа у зубној глеђи. Гвожђе ојачава површине које су изложене највећем стресу, што помаже да се продужи животни век зуба. Ова адаптација се не налази код врста са нижим метаболизмом, које не морају да једу толико и стога не троше глеђ у истом степену. Једини други сисари са пигментираном глеђи су секутићи глодара.[8] Осим првог пара секутића, који су дуги и оштри, и кутњака за жвакање на задњем делу уста, зуби ровчице су мали и налик на клин, и могу бити смањени у броју. Зубна формула ровчица је: 3.1.1-3.31-2.0-1.1.3

Роровчице су жестоко територијалне, растерају ривале и окупљају се само да би се париле. Многе врсте копају јаме да би ухватиле храну и сакриле се од предатора, иако то није универзално.[4]

Женке ровчице могу имати до 10 легала годишње; у тропима се размножавају током целе године; у умереним зонама престају да се размножавају тек зими. Гестације ровчица имају 17-32 дана. Женка често затрудни у року од једног дана након порођаја, и доји током трудноће, одбијајући једно легло док се друго рађа.[4] Ровчице живе 12 до 30 месеци.[9]

Ровчице су необичне међу сисарима у више аспеката. За разлику од већине сисара, неке врсте ровчица су отровне. Отров ровчице не уноси се у рану очњацима, већ жљебовима у зубима. Отров садржи различита једињења, а садржај отровних жлезда америчке краткорепе ровчице довољан је да интравенском ињекцијом убије 200 мишева. Једна хемикалија екстрахована из отрова ровчице може бити потенцијално корисна у лечењу високог крвног притиска, док друга једињење могу бити корисна у лечењу неких неуромишићних болести и мигрене.[10] Пљувачка северне краткорепе ровчице (Blarina brevicauda) садржи сорицидин, пептид који је проучаван за употребу у лечењу рака јајника.[11] Такође, уз слепе мишеве и зубате китове, неке врсте ровчица користе ехолокацију.[12] За разлику од већине других сисара, ровчице немају зигоматичне кости (које се називају и југале), тако да имају непотпуне зигоматичне лукове.[13]

Ехолокација[уреди | уреди извор]

Једини копнени сисари за које се зна да ехолоцирају су два рода (Sorex и Blarina) ровчица, тенрекови са Мадагаскара, слепи мишеви и соленодони.[14] Ту спадају евроазијска или обична ровчица (Sorex araneus) и америчка скитничарска ровчица (Sorex vagrans) и северна краткорепа ровчица (Blarina brevicauda). Ове ровчице емитују низ ултразвучних звукова.[15][16] По природи звукови ровчица, за разлику од слепих мишева, су ниске амплитуде, широкопојасни, мултихармонични и фреквенцијски модулисани.[16] Не садрже „ехолокацијске кликове” са реверберацијом и чини се да се користе за једноставну просторну оријентацију из близине. За разлику од слепих мишева, ровчице користе ехолокацију само да би истражиле своја станишта, а не да би додатно лоцирале храну.[16]

Осим великих и стога јако рефлектујућих објеката, као што је велики камен или дебло, оне вероватно нису у стању да разлуче ехо сцене, већ изводе информације о типу станишта из укупних одјека позива. Ово би могло да се упореди са људским слухом без обзира да ли се неко оглашава у буковој шуми или у винском подруму који одзвања.[16]

Класификација[уреди | уреди извор]

До са сада је идентификовано 385 врста ровки. Оне су распоређене је у 26 родова,[17] који су груписани у три живе потпородице: Crocidurinae (белозубе ровчице), Myosoricinae (афричке ровчице) и Soricinae (црвенозубе рочице). Поред тога, породица садржи изумрле потфамилије Limnoecinae, Crocidosoricinae, Allosoricinae, и Heterosoricinae (иако се Heterosoricinae такође обично сматра засебном породицом).

Исхрана[уреди | уреди извор]

Храна ровчице су инсекти, глисте, пужеви па се сматрају у пољопривреди драгоценим истребљивачем штеточина.

Занимљивост[уреди | уреди извор]

Најмања је средоземна ровчица (Suncus etruscus). Дугачка је 35 милиметара и тешка 2 грама. Она једе да се не би смрзла.[18] Њено срце откуца 1200 пута у минути.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hutterer, Rainer (16. 11. 2005). Don E. Wilson and DeeAnn M. Reeder, ур. Mammal Species of the World (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 223—300. ISBN 978-0-8018-8221-0. 
  2. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). carina.rs. 
  3. ^ Louch CD, Ghosh AK, Pal BC (1966). „Seasonal Changes in Weight and Reproductive Activity of Suncus murinus in West Bengal, India”. Journal of Mammalogy. 47 (1): 73—78. JSTOR 1378070. PMID 5905563. doi:10.2307/1378070. 
  4. ^ а б в Barnard CJ (1984). Macdonald DW, ур. The Encyclopedia of MammalsНеопходна слободна регистрација. New York: Facts on File. стр. 758–763. ISBN 0-87196-871-1. 
  5. ^ William J, Platt WJ (1974). „Metabolic Rates of Short-Tailed Shrews”. Physiological Zoology. 47 (2): 75—90. JSTOR 30155625. S2CID 87675441. doi:10.1086/physzool.47.2.30155625. 
  6. ^ Reid F (2009). A Field Guide to the Mammals of Central America and Southeast Mexico. стр. 63—64. 
  7. ^ Churchfield, Sara (јануар 1990). The natural history of shrews. ISBN 978-0-8014-2595-0. 
  8. ^ Wible, John (6. 2. 2018). „Why Do Some Shrews Have Dark Red Teeth?”. Carnegie Museum. 
  9. ^ Macdonald DW, ур. (2006). The Encyclopedia of Mammals. Oxford University Press. ISBN 0-19-920608-2. 
  10. ^ Piper, Ross (30. 8. 2007). Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual Animals. Greenwood Press. ISBN 978-0313339226. 
  11. ^ „BioProspecting NB, Inc's novel ovarian cancer treatment found effective in animal cancer model.”. 8. 4. 2009. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2011. Приступљено 23. 5. 2010. 
  12. ^ Chai, Simin; Tian, Ran; Rong, Xinghua; Li, Guiting; Chen, Bingyao; Ren, Wenhua; Xu, Shixia; Yang, Guang (2020-02-25). „Evidence of Echolocation in the Common Shrew from Molecular Convergence with Other Echolocating Mammals”. Zoological Studies. 59: e4. ISSN 1021-5506. PMID 32494297. S2CID 215414310. doi:10.6620/ZS.2020.59-04. 
  13. ^ „About the mammalian skull, and be able to define and/or identify on a specimen all underlined terms.” (PDF). 
  14. ^ „What is echolocation and which animals use it?”. Discover Wildlife (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-25. 
  15. ^ Tomasi TE (1979). „Echolocation by the Short-Tailed Shrew Blarina brevicauda”. Journal of Mammalogy. 60 (4): 751—9. JSTOR 1380190. doi:10.2307/1380190. 
  16. ^ а б в г Siemers BM, Schauermann G, Turni H, von Merten S (октобар 2009). „Why do shrews twitter? Communication or simple echo-based orientation”. Biology Letters. 5 (5): 593—6. PMC 2781971Слободан приступ. PMID 19535367. doi:10.1098/rsbl.2009.0378. 
  17. ^ Wilson DE, Reeder DM (2011). „Class Mammalia Linnaeus, 1758. In: Zhang, Z.-Q. (ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 56—60. doi:10.11646/zootaxa.3148.1.9. 
  18. ^ а б Политикин Забавник, број 2945

Литература[уреди | уреди извор]

  • Buchler ER (новембар 1976). „The use of echolocation by the wandering shrew (Sorex vagrans)”. Animal Behaviour. 24 (4): 858—73. S2CID 53160608. doi:10.1016/S0003-3472(76)80016-4. 
  • Busnel RG, ур. (1963). Acoustic Behaviour of Animals. Amsterdam: Elsevier Publishing Company. 
  • Forsman KA, Malmquist MG (1988). „Evidence for echolocation in the common shrew, Sorex araneus”. Journal of Zoology. 216 (4): 655—662. doi:10.1111/j.1469-7998.1988.tb02463.x. 
  • Gould E (1962). Evidence for echolocation in shrews (Теза). Tulane University. 
  • Gould E, Negus NC, Novick A (јун 1964). „Evidence for echolocation in shrews”. The Journal of Experimental Zoology. 156: 19—37. PMID 14189919. doi:10.1002/jez.1401560103. 
  • Hutterer, Rainer (1976). Deskriptive und vergleichende Verhaltensstudien an der Zwergspitzmaus, Sorex minutus L., und der Waldspitzmaus, Sorex araneus L. (Soricidae - Insectivora - Mammalia) (Ph.D. Thesis) (на језику: немачки). Univ. Wien. OCLC 716064334. 
  • Hutterer, Rainer; Vogel, Peter (1977). „Abwehrlaute afrikanischer Spitzmäuse der Gattung Crocidura Wagler, 1832 und ihre systematische Bedeutung” (PDF). Bonner zoologische Beiträge (на језику: немачки). 28 (3/4): 218—27. 
  • Hutterer R, Vogel P, Frey H, Genoud M (1979). „Vocalization of the shrews Suncus etruscus and Crocidura russula during normothermia and torpor”. Acta Theriologica. 24 (21): 267—71. doi:10.4098/AT.arch.79-28Слободан приступ. 
  • Irwin DV, Baxter RM (1980). „Evidence against the use of echolocation by Crocidura f. flavescens (Soricidae)”. Säugetierkundliche Mitteilungen. 28 (4): 323. 
  • Kahmann H, Ostermann K (јул 1951). „[Perception of production of high tones by small mammals]” [Perception of production of high tones by small mammals]. Experientia (на језику: немачки). 7 (7): 268—9. PMID 14860152. S2CID 26738585. doi:10.1007/BF02154548. 
  • Köhler D, Wallschläger D (1987). „Über die Lautäußerungen der Wasserspitzmaus, Neomys fodiens (Insectivora: Soricidae)” [On vocalization of the european water shrew Neomys fodiens (Insectivora: Soricidae)]. Zoologische Jahrbücher (на језику: немачки). 91 (1): 89—99. 
  • Sales G, Pye D (1974). Ultrasonic communication by animals. London. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]