Рогожарски ПВТ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рогожарски ПВТ и ПВТ-Х
Rogozarski PVT-H1.JPG
Рогожарски ПВТ
Опште
Намена Авион за прелазну и борбену обуку
Посада 2 (ученик + инструктор)
Произвођач Рогожарски Београд
Први лет 1934
Почетак производње 1936
Димензије
Дужина 7,38 m
Размах крила 11,20 m
Висина 2,10 m
Површина крила 22,10 m²
Маса
Празан 965 kg
Нормална полетна 1.310 kg
Погон
Клипно-елисни мотор Gnôme-Rhône K7 (ИАМ К-7)
Снага 309 kW(420 KS) kW
Перформансе
Макс. брзина на H=0 240 km/h
Долет 550 km
Плафон лета 7.000 m
Портал:Ваздухопловство

ПВТ је југословенски школски авион за прелазну-ловчку обуку двоседи, једномоторни висококрилац који је произвођен од 1935. до 1941. године у југословенској фабрици авиона Рогожарски из Београда

Пројектовање и развој[уреди]

Развој авиона ПВТ[уреди]

Почетком 30. –тих година Команда ВВ је разматрала могућност набавке школског авиона за прелазну- ловачку обуку који би заменио већ застареле Гурду-Лесер (произведених у Змају 1930. године). Избор је пао на француски Моран-Солније МС.230 што је изазвало незадовољство групе инжењера из техничке службе Команде ВВ. Због тога је почетком 1933. године основана конструкторска група (инжењери: Рудолф Физир, Сима Милутиновић, Љубомир Илић, Коста Сивчев и Адем Бишчевић) која је ван радног времена уз сагласност руководилаца пројектовала прелазно школски ловачки авион под радним називом „Прототип ваздухопловно-технички“, скраћено ПВТ. Команда је на основу пројекта потписала уговор са фирмом Рогожарски за израду прототипа у марту 1934. године. Прототип је завршен у рекордно кратком времену а први пробни лет је обавио фабрички пробни пилот поручник Милан Бјелановић током лета 1934. год. До августа је вршено испитивање у опитној групи и вршена фабричка дотеривања.

Технички опис[уреди]

Авион је био робусан висококрилни једнокрилац (парасол) са изврсним летачким карактеристикама погодан за акробације и много бољи од француског МС.230. Авион је опремљен радијалним, ваздухом хлађеним мотором са седам цилиндара Гноме-Роне 7Kfs1 420 KS и дрвеном двокраком елисом фиксног корака. Авион је имао дупле команде а два члана посаде (пилот и инструктор летења) су седели један иза другог. Авион је намењен војној употреби тј. прелазној ловачкој обуци војних пилота. Труп авиона, елипсастог попречног пресека је у целости израђен од дрвета обложен шпером. Крила су са заобљеним крајевима, са сваке стране, крила су подупрта са паром косих челичних упорница које су се ослањале на труп авиона. Консртукција крила је изведена од дрвета пресвучена шпером. Стајни трап је био фиксан без осовине, потпуно направљен од челичних цеви одликовао се великом чврстоћом што је омогућавало авиону слетање на веома неравне терене.

Развој авиона ПВТ-Х (хидроавиона)[уреди]

Команда ратне морнарице је затражила од Рогожарског 1936. године да направи ходро варијанту авиона ПВТ. Инж. Сима Милутиновић (тада технички директор Рогожарског) извршио је потребне прорачуне и утврдио да ће нови хидроавион бити успешан прелазни хидроплан за акробатску обуку и тренажу. Током исте године су једном ПВТ-у из друге серије уграђени увозни ЕДО пловци, нова елиса и повећан вертикални стабилизатор. Испитивање прототипа је извршила опитна комисија Поморског ваздухопловства у Дивуљама. Нови авион је одлично оцењен па је Команда морнарице 1938. године наручила још 3 примерка који су испоручени током 1939. Ови авиони су добили званичну ознаку ПВТ-Х (ПВТ хидроавион). Хидроавиони ПВТ-Х су имали динамичке комензаторе на кормилу висине и два митраљеза Дарн од 7,7 mm.

Оперативно коришћење[уреди]

Производња и побољшања авиона ПВТ[уреди]

Команде ВВ је крајем 1935. године од фабрике Рогожарски наручила прву серију од 20 авиона ПВТ. Авиони прве серије су испоручени 1936. године и имали су француске моторе Гноме-Роне 7Kfs1. Први примерци су отишли у Ловачку школу 6. Ваздухопловног пука у Земуну заменивши авионе Гурду-Лесер. У току 1937. године на авионима прве серије извршена је модификација дефлектора на моторима. Пошто је пракса потврдила да су ПВТ одлични авиони, Команда ВВ је 1937. године наручила другу серију од 15 авиона овог типа. Ова серија је завршена и испоручена током 1938. године. Од друге серије па на даље у авионе ПВТ је уграђиван домаћи мотор ИАМ К-7 од 420 KS произведен у Индустрији Авио Мотора (ИАМ) у Раковици по француској лиценци Гноме-Роне. Поред домаћег мотора у другој серији је још модификовано: на хоризонталним кормилима су постављени динамички компензатори, а крилца су направљена из два дела. Трећа серија од 15 авиона је ушла у службу крајем јуна 1939. године, без техничких промена у односу на претходну серију. Четврта серија од 10 примерака авиона је испоручена Војном ваздухопловству крајем 1939. И почетком 1940. године. Авиони ове серије су добили два синхронизована миртаљеза Дарн 7,7 mm у трупу авиона и фото митраљез ОПЛ. Поред овога мотори ове серије су били опремљени новим карбураторима који су омогућавали дуготрајан лет на леђима. Један авион из четврте серије је модификован у обрушавајући бомбардер који је могао да понесе једну бомбу од 100 kg подвешану испод трупа. На један други авион такође из четврте серије уграђен је НАКА прстен са скупљачем гасова, ради тестирања и разматрања могућности уградње у наредној серији. Пета серија ПВТ авиона од 15 примерака није довршена јер је прекинута избијањем рата. Пет авиона из ове серије било је предвиђено за обуку пилота без спољне видљивости.

Коришћење авиона ПВТ[уреди]

Авиони ПВТ су коришћени од 1936. Године у Ловачкој пилотској школи 6. Ваздухопловног пука за обуку пилота који су већ савладали основне акробације на авиону Физир ФП-2. Неколико наставника ове школе су 1938. године основали акробатску тројку која је врло брзо постала позната широм земље. Од 1939. године авиони ПВТ су коришћени у тренажним ескадрилама у Београду и Загребу а до краја исте године све ловачке групе су добиле 3 до 5 примерака ових авиона за одржавање тренаже у акробацијама. У Панчеву је 1940. године отворена школа летења без спољне видљивости која је била опремљена са пет модификованих авиона ПВТ за ову намену.

Коришћење авиона ПВТ-Х (хидроавиона)[уреди]

Хидроавиони ПВТ-Х су били распређени у базама Дивуље и Бока и тамо летели до Априлског рата.

Авиони ПВТ у Другом светском рату[уреди]

Италијани су запленили два авиона ПВТ-Х (хидроавиона) а о њиховом коришћењу у Другом светском рату нема података. Од обичних ПВТ авиона Италијани су запленили 19 исправних и 4 расходована авиона на аеродрому Никшић и користили их у току рата против устаника у Црној Гори и Албанији. Немци су дошли у посед 14 ПВТ и предали их својим савезницима Хрватима (НДХ), где су службовали све време рата. Шест ових авиона који су преживели рат укључени су у Ратно ваздухопловство Југословенске Армије (РВ ЈА) и ту летели до 1947. године.

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Grey, C.G. (1972). Jane's All the World's Aircraft 1938. London: David & Charles. ISBN 978-0-7153-5734-7. 
  • Gunston, Bill (1989). World Encyclopedia of Aero Engines. Cambridge, England: Patrick Stephens Limited. ISBN 978-1-85260-163-8. 
  • О. Петровић., Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
  • А. Коло.;Акробатски авион ПВТ, Аеросвет, бр.2, мај 1985.
  • В. Микић; Зракопловство НДХ 1941 - 1945, ВИИВЈ, Београд, 2000.
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (енглески)). Beograd: Aerokomunikacije.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Ненадовић, Мирослав (1967). Експериментална истраживања у развоју концепције летелица (на језику: (српски)). YU-Београд: САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30. стр. 167—189. 

Спољашње везе[уреди]