Рогожарски Р-100

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рогожарски Р-100
P100.jpg
Рогожарски Р-100
Опште
Намена Авион за прелазну и борбену обуку
Посада 1
Произвођач Рогожарски Београд
Први лет 1938
Почетак производње 1939
Димензије
Дужина 7,35 m
Размах крила 10,20 m
Висина 3,00 m
Површина крила 20,56 m²
Маса
Празан 1.024 kg
Нормална полетна 1.326 kg
Погон
Клипно-елисни мотор ИАМ К7 (420 KS)
Снага 309 kW
Перформансе
Макс. брзина на H=0 251 km/h
Долет 473 km
Плафон лета 7.000 m

Рогожарски Р-100 је југословенски школски авион за прелазну-ловчку обуку једноседи, једномоторни висококрилац који је произведен 1939. године у југословенској фабрици авиона Рогожарски из Београда.[тражи се извор]


Пројектовање и развој[уреди]

Након успешне примене авиона ПВТ, Команда ВВ донела одлуку о даљем усавршавању овог авиона тј. изради једноседа за обуку пилота ловаца у вишој пилотажи. Рад на пројекту новог авиона почео је 1937. године у фабрици Рогожарски а главни конструктор је био инж. С. Милутиновић. На захтев Команде авион је добио назив Р-100. У односу на претходника (авион ПВТ) Р-100 је задржао исти мотор, размах крила је смањен, мотор капотиран НАКА прстеном, извршена је модификација система команди, ојачана конструкција неких склопова, уведено дводелно крило и репни точак. Прототип је завршен половином 1938. године а први пробни лет је обавио фабрички пробни пилот Милош Гагић. Испитивање у опитној групи су потврдила да авион има боље карактеристике од свог претходника па је на основу тога Команда дала одобрење за серијску производњу.

Технички опис[уреди]

Авион је био робусан висококрилни једнокрилац (парасол) једносед са изврсним летачким карактеристикама погодан за акробације Авион је опремљен домаћим радијалним, ваздухом хлађеним мотором са седам цилиндара ИАМ K-7 снаге 420 KS и дрвеном двокраком елисом фиксног корака. Био је опремљен карбуратором за леђни лет. Авион је намењен војној употреби тј. вишој ловачкој обуци и тренажи војних пилота ловаца. Пилотска кабина је била опремљена стандардним инструментима. Резервоар горива од 158 литара је био уграђен у тежишту.

Труп авиона, елипсастог попречног пресека је у целости израђен од дрвета обложен шпером. Крила су са заобљеним крајевима, са сваке стране, крила су подупрта са паром косих челичних упорница које су се ослањале на труп авиона. Консртукција крила је изведена од дрвета пресвучена шпером. Стајни трап је био фиксан без осовине, потпуно направљен од челичних цеви одликовао се великом чврстоћом што је омогућавало авиону слетање на веома неравне терене.

Оперативно коришћење[уреди]

Производња и побољшања авиона Р-100[уреди]

Команде ВВ је крајем 1938. године од фабрике Рогожарски наручила прву серију од 15 авиона Р-100. Авиони прве серије су испоручени крајем јула 1939. године. Први примерци су одмах упућени у Ниш у Ловачку школу где је од ових авиона формирано посебно одељење. Другу серију од 10 авиона овог типа, Команда ВВ је наручила исте 1939. године. Ова серија је била намењена Школи гађања и бомбардовања у Белој Цркви. Сви авиони Р-100 друге серије су били наоружани једним митраљезом Дарн 7,7 mm и једним фотомитраљезом.

Коришћење авиона Р-100[уреди]

Непосредно пред рат део авиона Р-100 је био распоређен по ловачким пуковима ВВ за тренажу резервних пилота ловаца. Сваки пук је добио један до три ова авиона.

Авиони Р-100 у Другом светском рату[уреди]

Италијани су запленили један авион Р-100, а Немци 11 ових авиона, остали су уништени у Априлском рату. Немци су заробљене авионе Р-100 предали својим савезницима Хрватима (НДХ) који су их оспособили и користили све време рата. У почетном периоду су коришћени за преобуку и тренажу пилота, а касније су опремљени носачем за бомбу од 90 или 100 kg, па су употребљавани за бомбаровање из стрмог понирања. Након преласка Ф. Клуза и Р. Чајавеца на страну партизана, неколико комада Р-100 је у улози класичног ловца патролирало на прилазима Загребу ради одбијања напада партизанских авиона. Задњи борбени лет на овом авиону извршен је 26. априла 1945. године када је поручник Јелак бомбардовао мост на реци Купи, код села Винице, да би успорио напредовање партизанских ослободилачких јединица. Два авиона овог типа су пред крај рата прелетела на партизанску страну а два су заплењена на аеродрому Лучко крај Загреба приликом ослобођења. Сва четири авиона која су преживела рат укључени су у Ратно ваздухопловство Југословенске Армије (РВ ЈА). По један су коришћени у 111. И 112. Ловачком пуку, трећи је коришћен у ВТЦ а четврти је користио командант 4. Бомбардерске дивизије Сава Пољанец. У ЈРВ ови авиони су летели до почетка 50. -тих година када су престали да се користе. Делови једног Р-100 се чувају у Музеју Ваздухопловства на Београдском аеродрому.

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Петровић, M. Огњан (3/2004). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.)”. Лет - Flight (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. 3: 30—87. ISSN 1450-684X.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Јанић, Чедомир (18. фебруара 1983). „За школовање врхунских асова”. Фронт (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Народна армија. бр.1282. ISSN:.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Микић, В. Војислав (2000). Зракопловство Независне Државе Хрватске 1941—1945. године (на језику: (на језику: српски)). Београд: Војноисторијски институт Војске Југославије. ID=72669708. 
  • Илић, Видосава (3/2004). „Школе војног ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије”. Лет - Flight (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. 3: 88—106. ISSN 1450-684X.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Ненадовић, Мирослав (1967). Експериментална истраживања у развоју концепције летелица (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30. стр. 167—189. 

Спољашње везе[уреди]