Родитељска одговорност
Родитељска одговорност или родитељске одговорности заједнички је институција породичног закона који уређује односе између очева и мајки, са својом децом, као и друге еквивалентне везе осмишљене да заштите, брину за децу и образују је У неким случајевима назив је усвојен ради разликовања система родитељске одговорности, режима родитељског права, посебно у погледу порекла и често патријархалног садржаја који има потоњу правну институцију.
Родитељска одговорност заснована је на појму суродитељства особа признатих као родитељска одговорност за дете, као и на правима детета, у оквиру Конвенције о правима детета.[1]
Дефиниција[уреди | уреди извор]
Родитељска одговорност је скуп права и обавеза поверених родитељима нормама објективног права. Ова права и обавезе родитељи остварују споразумно и у најбољем интересу детета.[2]
Права и обавезе носиоца одговорности[уреди | уреди извор]
Правила која чине родитељску одговорност могу се груписати у три велике групе права, дужности, овлашћења и функција:[2]
- брига о животу и физичком и менталном здрављу детета
- чување и подизање детета
- образовање и васпитање детета
- одређивање личног имена детета
- правно заступање детета
- обавезе у вези са имовином детета
Ове велике групе укључују класична права и дужности односа родитељ-дете, као што су будност, исправљање и помоћ, материјална и духовна, поље које заузврат укључује и одговорност за исхрану.
Ко је носилац родитељске одговорности[уреди | уреди извор]
Према општим правилима, носиоци родитељске одговорности су родитељи детета и они своја родитељска права и обавезе остварују споразумно и заједнички, водећи се начелом једнакости оба родитеља.[2]
Ако су родитељи неспособни и неспремни да врше родитељску одговорност, може се на њихово место поставити неко други.[2]
Значај[уреди | уреди извор]
Родитељски став и однос према деци незаменљиви су чиниоци дететовог успешног развоја и васпитања. За већину родитеља рођење детета представља највећу могућу радост, али истовремено и стрепњу, изазов и одговорност јер су добили нове улоге: улогу васпитача неговатеља и учитеља. Зато се са правом истиче да је од свих занимања најтеже бити родитељ.
Родитељ је особа која је обавезна да пружи прво и основно образовање свом детету, да се континуирано и систематски брине о његовом развоју, васпитању и учењу како би се формирала физички и ментално здрава, одговорна и креативна личност.
За дететово срећно детињство и младост, за правилан психофизички развој није од посебне важности да ли је дете рођено у скромном стану или раскошном дому , да ли су му родитељи инжењери, лекари или ратари већ је најбитније да ли ће се развијати и васпитавати на здравим основама са пуно љубави. С тога је веома битан став, однос и поступање као и комуникација коју примењују са дететом.[3]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Parental rights and responsibilities”. GOV.UK (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-12.
- ^ а б в г „XV Родитељска одговорност”. Република Србија Министраство правде. Приступљено 12. 10. 2021.
- ^ „ОДГОВОРНО РОДИТЕЉСТВО”. ЦСР Ириг (на језику: енглески). 2020-05-11. Приступљено 2021-10-12.
Литература[уреди | уреди извор]
- Georg Köpferl: Zu Rechtsgut und Tatbestandsvoraussetzungen der Verletzung der Fürsorge- und Erziehungspflicht (§ 171 StGB), [2]
- Heribert Ostendorf: Die strafrechtliche Inpflichtnahme von Eltern wegen Verletzung der Fürsorge- und Erziehungspflicht – Eine kriminalpräventive Studie, Nomos-Verlag, Baden-Baden 1999, ISBN 978-3-7890-6007-6.