Родитељство

С Википедије, слободне енциклопедије
Отац држи своје дете.

Родитељство или узгој деце је процес промовисања и подршке физичком, емоционалном, друштвеном и интелектуалном развоју детета од детињства до одраслог доба. Родитељство се односи на сложеност подизања детета, а не искључиво на биолошке односе.[1]

Најчешћи старатељ у родитељству је отац или мајка, или обоје, биолошки родитељи дотичног детета. Међутим, сурогат може бити старији брат или сестра, очух, баба и деда, законски старатељ, тетка, ујак, други чланови породице или породични пријатељ.[2] Владе и друштво такође могу имати улогу у подизању деце. У многим случајевима, деца без родитеља или напуштена примају родитељску бригу од неродитељских или некрвних сродника. Други могу бити усвојени, одгајани у хранитељству или смештени у сиротиште. Родитељске вештине се разликују, а родитељ или сурогат са добрим родитељским вештинама се може назвати добрим родитељем.[3]

Родитељски стилови варирају у зависности од историјског периода, расе/етничке припадности, друштвене класе, преференција и неколико других друштвених карактеристика.[4] Поред тога, истраживања подржавају да родитељска историја, како у смислу приписивања различитих квалитета, тако и у смислу родитељске психопатологије, посебно након негативних искустава, може снажно утицати на сензитивност родитеља и исходе детета.[5][6][7]

Родитељ[уреди | уреди извор]

Најчешћи старатељ у родитељству је биолошки родитељ детета у питању, иако други могу бити старији :сестра, деда и баба, законски старатељ, тетка, ујак или други члан породице или пријатељ породице. Владе и друштво такође могу имати улогу у узгоју детета. У многим случајевима, сирочад или напуштена деца добијају родитељско старање од односа без родитеља. Други могу бити усвојени, одгојени у хранитељству или смештени у сиротиште. Вештине родитељства варирају, а родитељ са добрим вештинама родитељства може се назвати добрим родитељем.[8]

Чиниоци који утичу на родитељство[уреди | уреди извор]

Друштвена класа, социјални статус, култура и приход родитеља имају врло снажан утицај на методе одгоја деце.[9] Културолошке вредности играју велику улогу у томе како родитељ одгаја своје дете. Међутим, концепт родитељства се развија с временом, с променом културолошких пракси, друштвених норми и традиције. То показују и истраживања о чиниоцима који утичу на родитељске одлуке.[10][11]

Родитељски стилови[уреди | уреди извор]

Родитељски стилови разликују се зависно о историјском раздобљу, раси или етничкој припадности, друштвеној класи, склоностима и неким другим друштвеним одликама.[12] Надаље, истраживања показују да историја васпитања, у смислу везаности за различите квалитете и родитељске психопатологије, посебно након непријатних искустава, може снажно утицати на осетљивост и исходе родитеља.[13][14][15]

Развојна психолошкња Дијана Баумринд идентификовала је три главна родитељска стила у раном развоју детета: ауторитативни, ауторитарни и попустљиви.[16][17][18][19] Ти су стилови родитељства накнадно проширени на четири тако да укључују и неукључени стил. Истраживање[20] је открило да је родитељски стил значајно повезан с каснијим менталним здрављем и добробити детета. Конкретно, ауторитативно родитељство позитивно је повезано с менталним здрављем и задовољством животом, а ауторитарно родитељство негативно је повезано с тим варијаблама.[21] С ауторитарним и попустљивим родитељством на супротним странама спектра, већина конвенционалних савремених модела родитељства налази се негде између.

Ауторитативни стил родитељства[уреди | уреди извор]

Ауторитативан или досљедни стил комбинује чврсту родитељску контролу и велику емоционалну топлину. Ауторитативни родитељи ослањају се на подржавање пожељних понашања и ретку примену казне. Родитељи су свеснији дететових осећаја и способности те подржавају развој дететове аутономије у разумним границама. У комуникацији родитељ-дете постоји атмосфера давања и узимања, а контрола и подршка су уравнотежене. Нека истраживања су показала да је овај стил родитељства благотворнији од превише тврдог ауторитарног стила или превише меког допуштајућег стила.[22] Кад се примењује без физичког кажњавања, постижу се најповољнији резултати с најмање проблема. Деца постижу боље резултате у смислу способности, менталног здравља и друштвеног развоја од оне која одгајају родитељи с попустљивим, ауторитарним или занемарујућим стиловима.[23]

Ауторитарни стил родитељства[уреди | уреди извор]

Ауторитарни родитељи су врло крути и строги. Пред дететом се постављају високи захтеви, али постоји мало емоционалне топлине. Родитељи који практикују родитељство у ауторитарном стилу имају строго постављена правила и очекивања о којима се не може преговарати и захтевају ригидну послушност. Кад се правила не поштују, казна се често користи за осигуравање будуће послушности. Обично нема објашњења казне осим да је дете у неприлици због кршења правила. Овај родитељски стил снажно је повезан с телесним кажњавањем. Типичан одговор на дететово питање ауторитета често је: „јер сам ја тако рекао/ла”. Дијана Баумринд је открила да су деца одгајана у ауторитарном стилу мање весела, лошијег расположенија и подложнија стресу. У многим случајевима та су деца показала пасивну агресију. Овај родитељски стил може негативно утицати на образовни успех и каријеру, док чврст и охрабрујући родитељски стил утиче позитивно.[24]

Попустљиви стил родитељства[уреди | уреди извор]

Попустљиво родитељство постало је након Другог светског рата популарнија родитељска метода за породице средње класе.[25] У таквим се условима дететова слобода и аутономија се високо цене, а родитељи се првенствено ослањају на разговор и појашњавање, без јасно постављених граница. Родитељи су незахтевни, па стога у овом родитељском стилу има мало казни или изричитих правила. Ови родитељи кажу да су њихова деца слободна од спољашњих ограничења и имају тенденцију да јако реагују на све што дете жели. Деца попустљивих родитеља генерално су сретна, али понекад показују низак ниво самоконтроле и самопоуздања јер немају структуру код куће.[26]

Неукључени или индиферентни стил родитељства[уреди | уреди извор]

Неукључени, индиферентни или занемарујући родитељски стил је присутан када су родитељи често емоционално или физички одсутни. Имају мало или нимало очекивања од детета, мало с њим комуницирају и редовито немају комуникацију те не реагују на дететове потребе. Често немају контролу над дететовим понашањем и не постављају границе. Када су присутни, могу пружити оно што је детету потребно за преживљавање уз мало или без ангажмана. Често постоји велики јаз између родитеља и деце с таквим родитељским стилом. Деца која имају мало или нимало комуникације с властитим родитељима обично су жртве друге деце а могу и сама имати проблеме понашања. Деца неукључених родитеља често имају изазове у подручју социјалне компетенције, академског успеха и психосоцијалног развоја.

Отац и син

Родитељство не завршава с пунољетношћу детета. Млађим одраслим особама је често потребна родитељска подршка и након навршених 18 година старости.

Васпитавање деце[уреди | уреди извор]

Психолози су утврдили да дете, на првом месту, опонаша унутрашње стање родитеља, потом – понашање својих родитеља, а на трећем месту – речи родитеља. Особа, која поседује унутрашњу хармонију, самим тим већ правилно васпитава своје дете.

Дете се може казнити, ограничити, али увек га је потребно волети и охрабривати. Правилан систем циљева омогућава да се енергија усмери у неопходном правцу што функционише далеко боље од било каквих казни и ограничења. Васпитање детета отпочиње васпитањем родитеља

Да би на свет дошла хармонична деца, она треба да имају квалитетне и здраве родитеље. Родитељи, пре свега, морају да имају здраве душе.[27]

„Мерцедес модел“[уреди | уреди извор]

Миливојевићев „мерцедес модел“ доводи у међусобни оптимални однос три главне функције васпитног рада: постављање циљева; похваљивање и награђивање; и критику и казну.

Модел указује на типичне грешке у васпитавању које доводе до претеране социјализације детета, размаживања, презаштићивања, занемаривања или малтретирања детета. Главна порука родитељима, јесте закључак да васпитавање није само разумевање и попуштање, нити само ограничавање и кажњавање, већ комбинација захтева, наклоности и ограничавања.

Одговори које аутор модела, Зоран Миливојевић нуди нису теоријска разглабања, већ јасна и проверена животна искуства како да васпитавате дете да бисте добили оно што желите, како да наградите а како да казните дете, да ли да критикујете или похвалите дете као особу или његов поступак, како да вам дете не буде ни размажено ни сувише послушно...[28]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jane B. Brooks (28. 9. 2012). The Process of Parenting: Ninth Edition. McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-746918-4.  For the legal definition of parenting and parenthood see: Haim Abraham, A Family Is What You Make It? Legal Recognition and Regulation of Multiple Parents (2017)
  2. ^ Bernstein, Robert (20. 2. 2008). „Majority of Children Live With Two Biological Parents”. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2008. Приступљено 26. 3. 2009. 
  3. ^ Johri, Ashish (2. 3. 2014). „6 Steps for Parents So Your Child is Successful”. humanenrich.com. Приступљено 2. 3. 2014. 
  4. ^ JON., WITT (2017). SOC 2018. (5TH изд.). [S.l.]: McGraw-Hill. ISBN 978-1-259-70272-3. OCLC 968304061. 
  5. ^ Schechter, D.S., & Willheim, E. (2009). Disturbances of attachment and parental psychopathology in early childhood. Infant and Early Childhood Mental Health Issue. Child and Adolescent Psychiatry Clinics of North America, 18(3), 665-87.
  6. ^ Grienenberger, J., Kelly, K. & Slade, A. (2005). Maternal Reflective Functioning, Mother-Infant Affective Communication and Infant Attachment: Exploring The Link Between Mental States and Observed Caregiving. Attachment and Human Development, 7, 299-311.
  7. ^ Lieberman, A.F.; Padrón, E.; Van Horn, P.; Harris, W.W. (2005). „Angels in the nursery: The intergenerational transmission of benevolent parental influences”. Infant Ment. Health J. 26 (6): 504—20. CiteSeerX 10.1.1.964.1341Слободан приступ. PMID 28682485. doi:10.1002/imhj.20071. 
  8. ^ Лазаров, Сергеј (2017). васпитавање родитеља. Београд: Београд Аруна. ISBN 978-86-86073-90-7. 
  9. ^ Lareau, Annette (2002). „Invisible Inequality: Social Class and Child Rearing in Black Families and White Families”. American Sociological Review. 67 (5): 747—76. JSTOR 3088916. doi:10.2307/3088916. 
  10. ^ Shizuka, P. (2019). Social Class, Gender, and Contemporary Parenting Standards in the United States: Evidence from a National Survey Experiment. Social Forces, 98(1), 31–58. https://doi.org/10.1093/sf/soy107/ref>
  11. ^ „20th Century Evolution of American Parenting Styles”. Приступљено 11. 5. 2015. 
  12. ^ JON., WITT (2017). SOC 2018. (5TH изд.). [S.l.]: McGraw-Hill. ISBN 978-1-259-70272-3. OCLC 968304061. 
  13. ^ Schechter, D.S., & Willheim, E. (2009). Disturbances of attachment and parental psychopathology in early childhood. Infant and Early Childhood Mental Health Issue. Child and Adolescent Psychiatry Clinics of North America, 18(3), 665-87.
  14. ^ Grienenberger, J., Kelly, K. & Slade, A. (2005). Maternal Reflective Functioning, Mother-Infant Affective Communication and Infant Attachment: Exploring The Link Between Mental States and Observed Caregiving. Attachment and Human Development, 7, 299-311.
  15. ^ Lieberman, A.F.; Padrón, E.; Van Horn, P.; Harris, W.W. (2005). „Angels in the nursery: The intergenerational transmission of benevolent parental influences”. Infant Ment. Health J. 26 (6): 504—20. CiteSeerX 10.1.1.964.1341Слободан приступ. PMID 28682485. doi:10.1002/imhj.20071. 
  16. ^ Baumrind, D. (1967). Child care practices anteceding three patterns of preschool behavior. Genetic Psychology Monographs, 75, 43–88.
  17. ^ Baumrind, D. (1971). Current patterns of parental authority" Developmental Psychology 4 (1, Pt. 2), 1–103.
  18. ^ Baumrind, D. (1978). „Parental disciplinary patterns and social competence in children”. Youth & Society. 9 (3): 238—76. doi:10.1177/0044118X7800900302. 
  19. ^ McKay M (2006). Parenting practices in emerging adulthood: Development of a new measure. Thesis, Brigham Young University. Retrieved 9 February 2016.
  20. ^ Rubin, Mark (2015). „Social Class Differences in Mental Health: Do Parenting Style and Friendship Play a Role?”. Mark Rubin Social Psychology Research. Приступљено 29. 8. 2017. 
  21. ^ Rubin, M.; Kelly, B M. (2015). „A cross-sectional investigation of parenting style and friendship as mediators of the relation between social class and mental health in a university community”. International Journal for Equity in Health. 14 (87): 1—11. PMC 4595251Слободан приступ. PMID 26438013. doi:10.1186/s12939-015-0227-2. 
  22. ^ Hedstrom, Ellen (2016). Parenting Style as a Predictor of Internal and External Behavioural Symptoms in Children : The Child's Perspective. 
  23. ^ Joseph M. V., John J. (2008). Global Academic Society Journal: Social Science Insight, Vol. 1, No. 5, pp. 16-25. ISSN 2029-0365 „Impact of Parenting Styles on Child Development”. 
  24. ^ Zahedani ZZ, Rezaee R, Yazdani Z, Bagheri S, Nabeiei P. J Adv Med Educ Prof. 2016; 4:130–4 ZAHED ZAHEDANI Z; REZAEE R; YAZDANI Z; BAGHERI S; NABEIEI P (2016). „The Influence of Parenting Style on Academic Achievement and Career Path”. Journal of Advances in Medical Education & Professionalism. 4 (3): 130—134. PMC 4927255Слободан приступ. PMID 27382580. 
  25. ^ Lassonde, Stephen (2017). „Authority, disciplinary intimacy & parenting in middle-class America”. European Journal of Developmental Psychology. 14 (6): 714—732. doi:10.1080/17405629.2017.1300577. 
  26. ^ „permissive parenting”. MSU.EDU. 
  27. ^ 1943-, Largo, Remo H. Nežne godine razvoj i vaspitanje deteta u prve četiri godine života (1. изд.). Beograd. ISBN 9788652119783. OCLC 961842101. 
  28. ^ Mala knjiga za velike roditelje : priručnik za vaspitavanje dece. Milivojević, Zoran., Bilban, Katja., Kokelj, Vida., Kramberger, Miša., Steiner, Tjaša., Kožuh, Borut. (1. изд.). Novi Sad: Psihopolis institut. 2009. ISBN 9788686653277. OCLC 898669571. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Robert Levine; Sarah Levine (2017). Do Parents Matter?: Why Japanese Babies Sleep Soundly, Mexican Siblings Don't Fight & Parents Should Just Relax. Souvenir Press. ISBN 978-0285643703. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]