Ромул

Ромул и његов брат близанац Рем на фризу из 15. вијека у Честози ди Павији.

Ромул (лат. Romulus) био је легандарни оснивач и први краљ Рима. Различите традиције приписују Ромулу и његовим савременицима оснивање многих најстаријих правних, политичких, религијских и друштвених институција у Риму. Иако многе од ових традиција укљујучу елементе фолклора и није јасно у којој мјери историјска личност одговара митском Ромулу, догађаји и институције које су му приписане биле су средишње за митове о поријеклу и култрним традицијама Рима.

Традиција

Митови о Ромулу укључују неколико различитих епизода и личности, укљујући чудесно рођење и младост Ромула и његовог брата близанца Рема; Ремово убиство и оснивање Рима; отмица Сабињанки и рат са Сабињанима који је услиједио; период заједничке владавине Титом Тацијем; оснивање различитих римских институција; смрт или апотеоза Ромула и насљедство Нуме Помпилија.

Ромул и Рем

Главни чланак: Ромул и Рем

Према римској митологији, Ромул и Рем су синови Реје Силвије и бога Марса. Њихов дјед по мајци био је Нумитор, законити краљ Албе Лонге, преко кога су близанци водили поријекло и од тројаног хероја Енеја и од Латина, краља Лација.

Статуа вучице приказује близанце како се доје.

Прије рођења близанаца, Нумиторов пријесто је узурпирао његов брат Амулије, који је убио Нумиторовог сина или синове, а Реју Силвију осудио на доживтну невиност посвећењем у ред Весталки. Када је Реа затруднијела, рекла је да ју је посјетио бог Марс. Амулије ју је затворио и по рођењу близанаца наредио да их баце у ријеку Тибер. Пошто је ријека набујала од киша, слуге коју су требале бацити близанце нису стигле до саме обале ријеке, па су новорођенчад оставиле испод смокве у подножју брежуљка Палатин.

Према предању, вучица је наишла на близанце и дојила их док их нису пронашли краљев пастир Фаустул и његова жена Ака Ларенција. Браћа су одрасла међу пастирима и брђанима. Након што се укључио у сукоб између Амулијевих сљедбеника и сљедбеника њиховог дједа Нумитора, Фаустул им је испричао њихово поријекло. Уз помоћ својих пријатеља намамили су Амулија у засједу и убили га, враћајући свог дједа на пријесто. Краљевићи су тада одлучили да оснују свој град.

Вратили су се на брежуљке са погледом на Тибер, мјесто гдје су били остављени као новорођенчад. Нису могли да се договоре на коме брежуљку да смјесте нови град. Када предзнак за разрјешење проблема није пружио јасан одговор, сукоб је ескалирао и Ромул или један од његовој сљедбеника је био Рема. У једној варијанти легенде, аугури су подржавали Ромула, који је наставио да оре четвртасту бразду око брежуљка Палатин да би означио зидине будућег града. Када је Рем подругљиво прескочио „зидине” да покаже како су неодговарајуће против освајача, Ромул га је у бијесу ударио. У другој варијанти, Рем је убијен током окршаја, заједно са Фаустулом.

Успостављање града

Оснивање Рима обиљежавала 21. априла, празником Парилије. Ромулов први чин био је да утврди Палатин, при чему је принијео жртву боговима. Исцртао је границе града браздом коју је заорао, извршио још једну жртву и са својим сљедбеницима отпочео градњу самог града. Рум је тражио сагласност од народа да псотане њихов краљ. Уз Нумиторову помоћ, обратио им се и добио њихово одобрење. Ромул је примио круну након што принијео жртву и молио се Јупитеру и пошто је примио повољна знамења.

Ромул је подијелио становништов на три племена, позната као Ramnes, Titienses и Luceres, за пореске и војне сврхе. Сваким племеном је предсједавао службеник познат као трибун, а племе се даље дијелило на десет курија (одјељења), од којих је сваким предсједавао службеник познат као курио. Ромул је такође додијелио дио земље свакој курији, за добробит народа. Ништа се не зна о начину на који су племена и курије опорезивани, али за војни намет, свака курија је била одговорна за обезбјеђивање стотине пјешадинаца (јединица позната као центурија) и десет коњаника. Свако племе је тако обезбјеђивало око хиљаду пјешадинаца и једну центурију коњаника; формација од три стотине коњаника постала је позната као келерес (брзи) и чинила је краљевску гарду.

Одабравши стотину људи из водећих породица, Ромул је основао римски сенат. Ове људе је назвао патрес (градски оци); њихови потомци су постали познати као патрицији, чинећи једну од двије главне друштвене класе у Риму. Другу класу, познату као плебс или плебејци, чиниле су слуге, ослобођеници, бјегунци који су тражили азил у Риму, они заробљени у рату и други који су временом добили римско грађанско право.

Да би подстакао развој града, Ромул је забранио чедоморство и основао азил за бјегунце на брежуљку Капитол. Овдје су и слободни и робови могли да траже заштиту и римско држављанство.

Отмицања Сабињанки

Главни чланак: Отмица Сабињанки

За више информација погледајте: Битка код језера Курције

Нови град је био испуњен колонистима, од којих су већину чинили млади, неожељени мушкарци. Док су бјегунци који су тражили азил помогли да се број становника повећа, број самаца је увелико надмашио број жена. Без склапања мјешовитих бракова између Рима и сусједних заједница, нови град би на крају пропао. Ромул је формулисао план стицања жена из других насеља. Најавио је битну свечаност и игре и позвао је људе из сусједних градова. Многи су се одазвали, нарочито Сабињани, који су дошли у великом броју. На унапријед договорени знак, Римљани су почели да отимају и одводе удате жене међу својим гостима.

Градови из којих су биле отете жене су се припремали за рат са Римом и могли су поразити Ромула да су били потпуно уједињени. Латински градови Ценина, Крустумерија и Антемна, који нису могли дочекати да Сабињани доврше припреме за рат, кренули су у борбу без својих савезника. Ценина је прва напала, а њена војска је брзо побјегла, а град је заузет. Након што је лично побједио и убио принца Ценине, Ромул му је скинуо оклоп и тиме је постао први који је узео spolia opima и завјетовао се Јупитеру Феретрију. Антемна и Крустумерија су освојене сљедеће. Неким од њихових становника, углавном породицама отетих жена, дозвољено је да се населе у Риму.

Након пораза латинских градова, Сабињани су под вођством Тита Тација, постројили своје снаге и кренули на Рим. Преузели су цитаделу тако што су подмитили Тарпеју, ћерку римског заповједника задуженог за одбрану. Без предности коју је давала цитадела, Римљани су били обавезни да се сусретну са Сабињанима на бојном пољу. Сабињи кренули од цитаделе, након чега је услиједила жестока борба. Према предању, обижње језеро Курције је добиле име по Метију Курцију, сабинском ратнику који је заглавио свог коња у блато да би зауставио римске гониче док се повлачио. У критичном тренутку током борбе, Римљани су почели да се колебају пред напредовањем Сабињана. Ромул се завјетовао у храму Јупитеру Статору, да се његова линија не би разбила. Крвопролиће се коначно завршило када су се Сабињанке умијешале, молећи с једне стране своје очеве и браћу, а с друге своје мужеве, да одоже оружје и измире се. Вође обје стране су се састали и помирили. Образовали су јединствену заједницу, којом су заједнички владали Ромул и Тације.

Каснији догађаји

Два краља су владала растућим градом неколико година, прие него што је Тације убијен у побуни у Лавинији, где је отишао да принесе жртву. Недуго прије тога, група изасланика из Лаурента жалила се на опхођење Тацијевих рођака према њима, а Тације је подржао рођаке. Ромул се одупирао позивима да освети смрти сабињског краља, уместо тога је поново потврдио римски савез са Лавинијумом и можда сприечио да се његов град расцепи по етничким линијама.

У годинама након Тацијеве смрти, Ромул је наводно освојио Фидену, која је из наводог страха од растуће моћи Рима, почела да напада римску територију. Римљани су намамили Фиденце у заседу и разбили њихову војску; док су се повлачили у свој град, Римљани су их пратили пре него што су капије биле затворене и заузели град. Етрурски град Веји, који се налазио уз ток реке Тибер од Рима, такође је извршио напад на римску територију, наговестивши улогу тог града као главног супарника римској моћи у наредна три века. Ромул је побиједио војску града, али је град био сувише добро брањен да би га опседао, тако да је опустошио околину.

Смрт и наследство

После 37 година владавине, према предању Ромул је нестао у вихору током изненадне и насилне олује, док је прегледао своје снаге на Марсовом пољу. Према Ливију, Ромула су или убили сенатори, раскомадали из љубоморе, или га је на небо уздигао Марс, бог рата. Ливије верује у другу верзију смрти, јер дозвољава Римљанима да верују да су богови на њиховој страни, што је разлог да наставе ширење под Ромуловим именом.

Ромул је стекао култ који се касније асимиловао са култом Квирина, можда првобитног аутохтоног бога Сабињана. Пошто Сабињани нису имали свог краља од Тацијеве смрти, следећи краљ Рима Нума Помпилије изабран је међу Сабињанима.

Различити извори наводе да је Ромул имао супругу, Херсилију. Према Ливију, након пораза Каенинеза и Антемната, сабинске жене замолиле су Херсилију да посредује код свог мужа у име њихових породица, како би биле примљене у државу, а не убијене римским оружјем. Према Дионисију, Херсилија је била једна од сабинских жена и једина која је већ била удата у време отмице. Дионисије објашњава да је или била помешана са девицом, или, што је вероватније, била мајка једне од отетих и одбила је да остави своју ћерку. Плутарх такође наводи да је Херсилија била једна од сабинских жена и једина која је већ била удата. Он додаје да неки извори чине Херсилију супругом Хоста Хостилија, а не Ромула. Двоје деце се приписује Ромулу код Плутарха: кћи Прима и син Авилије, али Плутарх истиче да је његов извор, Зенодот из Троезена, предмет ширих расправа.

Примарни извори

Ливије, Дионисије и Плутарх ослањали су се на Квинта Фабија Пиктора као извор. Други значајни извори укључују Овидијеве Фасти и Вергилијеву Енејиду. Грчки историчари традиционално су тврдили да су Рим основали Грци, тврдња која потиче још од логографа Хеланика с Лезбоса из V века п. н. е., који је навео Енеја као оснивача. Римски историчари повезују Ромула са Енејем по пореклу и помињу претходно насеље на Палатину, понекад га приписујући Евандру и његовим грчким колонистима. За Римљане, Рим су институције и традиције које приписују свом легендарном оснивачу, првом „Римљанину“.

Легенда у целини одражава римске представе о себи, свом пореклу и моралним вредностима. За савремену науку, она остаје један од најсложенијих и најспорнијих митова о оснивању. Антички историчари нису сумњали да је Ромул дао име граду, док већина модерних историчара сматра да име Ромул потиче управо од имена града. Римски историчари датирали су оснивање Рима у период између 758. и 728. године пре нове ере, а Плутарх извештава о прорачуну Вароновог пријатеља Тарутија да је 771. пре нове ере била година рођења Ромула и његовог близанца. Традиција која Ромулу приписује далеког претка у полубожанском тројанском принцу Енеју додатно је оснажена, а Ромул је проглашен директним претком прве римске царске династије. Није јасно да ли су прича о Ромулу или прича о близанцима оригинални елементи мита о оснивању, или су оба, или било који од њих, накнадно додати.

Ромул - Квирин

Еније (око 180. године пре нове ере) помиње Ромула као божанство самостално, без икакве везе са Квирином. Римски митографи су Квирина сматрали изворно сабинским божеством рата, те су га стога поистоветили са римским Марсом. Луцилије наводи Квирина и Ромула као два одвојена божанства, док Варон за свако од њих одређује различите храмове. Прикази Квирина представљају га као брадатог ратника који витла копљем као бога рата, оличење римске снаге и обоженог заштитника града Рима. Он је имао главног фламена, званог Фламен Квиринал, који је надгледао његово обожавање и ритуале у оквиру римског религијског поретка, који се приписује Ромуловом краљевском наследнику, Нуми Помпилију. Међутим, нема доказа да су Ромул и Квирин били поистовећени пре I века пре нове ере.

Овидије у Метаморфозама XIV (стихови 805–828) описује обожење Ромула и његове супруге Херсилије, којима су додељена нова имена – Квирин и Хора, редом. Марс, Ромулов отац, добија дозволу од Јупитера да одведе свог сина на Олимп, где ће живети међу боговима.

Римски денар са Ромулом као Квирином.

Једна теорија у вези са овом традицијом предлаже да су две митске фигуре настале из ранијег, јединственог хероја. Док је Ромул оснивачки херој, Квирин је можда био бог жетве, а Форнакалије фестивал који слави основну културу (по имену). Кроз традиционалне датуме из прича и фестивала, ове фигуре су међусобно повезане. Легенда о убиству таквог оснивачког хероја, сахрањивању тела хероја на пољима (што се наводи у неким изворима) и фестивалу везаном за тог хероја, бога жетве и основну храну представља образац који препознају антрополози. Назван „архетип деме“, овај образац сугерише да су у претходној традицији бог и херој били једна иста фигура, која је касније еволуирала у две.

Историчност

Могуће историјске основе за ову обимну митолошку нарацију остају нејасне и спорне.

Модерна наука приступа различитим познатим причама о миту као кумулативним разрадама и каснијим интерпретацијама мита о оснивању Рима. Римски историчари представљали су поједине верзије и поређења као ауторитативне, као званичну историју очишћену од контрадикција и неуредних варијанти, како би оправдали савремене развоје, генеалогије и поступке у складу са римским моралом. Други наративи делују као део популарне или фолклорне традиције; неки од њих остају неразумљиви по сврси и значењу. Т. П. Вајзман сумира целу проблематику као митографију необично сложеног питања оснивања и ране историје.

Непријатни елементи многих митова о Ромулу навели су неке научнике да их опишу као „срамне“ или „неугледне“. У антици су такве приче често постале део антиримске и антипаганске пропаганде. Недавно је историчар Херман Стразбургер предложио да оне никада нису биле део аутентичне римске традиције, већ да су их измислили и популаризовали непријатељи Рима, вероватно у Великој Грчкој, током друге половине четвртог века пре нове ере. Ову хипотезу одбацују други научници, попут Тима Корнела (1995), који примећује да је до тог периода прича о Ромулу и Рему већ попримила свој стандардни облик и била широко прихваћена у Риму. Други елементи мита о Ромулу јасно подсећају на уобичајене мотиве народних прича и легенди, што је снажан доказ да су приче биле и старе и домаће. Слично томе, Момиљано сматра Стразбургеров аргумент добро развијеним, али потпуно невероватним: ако су митови о Ромулу били само повод за подсмех, то би био јасан сигнал неуспеха.

Ромулов гроб

Ромулова гробница представља правоугаони сандук дуг 139,7 центиметара (55,0 инча), направљен од туфа који је вероватно извучен са Капитола. Локалитет је први пут открио 1899. године италијански археолог Ђакомо Бони, као део истог ископавања у којем је пронађен Лапис Нигер, древни камен који је, према легенди, означавао место смрти или гроба Ромула. Међутим, Бони је оставио мало документације о предмету, а локација је касније затрпана током грађевинских радова 1930-их, када је изграђен нови улаз у оближњу зграду Сената. Каснија ископавања на истом локалитету, започета 2019. године у част Ђакома Бонија, поново су открила артефакт до 2020. године, који је преживео претходне грађевинске радове захваљујући цигленој љусци посебно изграђеној да заштити подручје.

Накнадна анализа артефакта указује да он датира из VI века пре нове ере, што га чини савремеником Лаписа Нигера. Близина овог налаза локалитетима од великог културног и политичког значаја, као што су Сенатска кућа и Лапис Нигер, може указивати на то да је самој гробници приписан висок друштвени значај. Штавише, симболичке везе између овог подручја и смрти Ромула могу указивати да је локација била намењена као хипогеум за легендарну фигуру. Међутим, на том месту нису пронађени људски остаци, а делимично митска природа прича које окружују смрт и сахрану Ромула доводи у питање њихову веродостојност. Према речима археолога Алфонсине Русо, директорке Археолошког парка Колосеум, вероватније је да је локација функционисала као кенотаф — празан споменик посвећен Ромулу од стране његовог култа, али не и као његова стварна гробница. Ако се артефакт тумачи као саркофаг, околни храм може се поредити са објектима посвећеним херојима класичног света, који су били предмет култног обожавања и поштовања.

Прикази у уметности

Епизоде које чине легенду, а међу којима су најзначајније отмица Сабињанки, прича о Тарпеји и смрт Тација, представљале су важан део античке римске науке и биле су честа тема уметности, књижевности и филозофије од давнина. Ово је започело већ у римској антици, када је Ромул, заједно са Енејом, био доминантан мотив у приказивању митске прошлости Рима.

Palazzo Magnani

Крајем XVI века, богата породица Мањани из Болоње наручила је серију уметничких дела инспирисаних митом о оснивању Рима. Међу уметницима који су допринели био је скулптор Габријеле Фиорини, који је израдио фигуру Херкула са бебама близанцима, при чему је лице Херкула носило карактеристике самог мецене. Најзначајнија дела била је разрађена серија фресака, заједнички позната као „Историје оснивања Рима“, коју су осмислила браћа Карачи: Лудовико, Анибале и Агостино.

Види још

• Евандер
• Херсилија
• Прокул Јулије

Литература

• Cornell, T. (1995), The Beginnings of Rome: Italy and Rome from the Bronze Age to the Punic Wars (c. 1000–264 BC), Routledge, ISBN 978-1-136-75495-1 
• Rodríguez Mayorgas, Ana (2010), „Romulus, Aeneas and the Cultural Memory of the Roman Republic” (PDF), Athenaeum, 98 (1): 89—109, Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2016. г., Приступљено 14. 12. 2016 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tennant, P. M. W. (1988). „The Lupercalia and the Romulus and Remus Legend” (PDF). Acta Classica. XXXI: 81—93. ISSN 0065-1141. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 05. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Wiseman, T. P. (1983). „The Wife and Children of Romulus”. The Classical Quarterly. Cambridge University Press. XXXI (ii): 445—452. JSTOR 638787. doi:10.1017/S0009838800034704. 
• Cook, John Granger (6. 9. 2018). Empty Tomb, Apotheosis, Resurrection. Mohr Siebeck. стр. 266. ISBN 978-3-16-156503-8. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Бенш, Матјас Јоаким (2023), Херој на слици. О визуелној конструкцији херојских фигура у Римском империјуму на основу представљања Енеја и Ромула, Rahden: Verlag Marie Leidorf, ISBN 978-3-89646-675-4.
• Leonard, Benjamin; Zorich, Zach; Urbanus, Jason; Brown, Marley; Lobell, Jarrett A.; Powell, Eric A.; Weiss, Daniel (2021). „Archaeology magazine's TOP 10 DISCOVERIES OF 2020* *AND THE DECADE”. Archaeology. 74 (1): 24—35. ISSN 0003-8113. JSTOR 27056816. 
• Меткалф, Том (2020-02-21), „Гробница митског оснивача Рима Ромула откривена“, Live Science. Архивирано са оригинала 15. августа 2025, приступљено 18. октобра 2025.
• Редакција ANSA (2020-02-17), „Хипогеум са саркофагом пронађен на Форуму – уметност, култура и стил“, Ansa.it. Архивирано са оригинала 17. фебруара 2020, приступљено 18. октобра 2025.
• Вилан, Филип (2020-02-18), „Гробница на Римском форуму може бити место сахране оснивача града Ромула“, www.thetimes.com. Архивирано са оригинала 18. октобра 2025, приступљено 18. октобра 2025.
• Вичер, Роберт (2020), „Празне гробнице“, Antiquity, 94(374), Cambridge University Press.
• Ву, Кетерин (2020-02-17), „Хипогеум са саркофагом пронађен на Форуму – уметност, култура и стил“, Agenzia ANSA (на италијанском). Архивирано са оригинала 21. фебруара 2020, приступљено 18. октобра 2025.

Антички извори

• Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities  i & ii.
• Livy, History of Rome  i–v.

Додатна литература

• Carandini, Andrea (2011). Rome: Day One. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13922-7.  Princeton, N.J: . .
• Forsythe, Gary (2005). A Critical History of Early Rome: From Prehistory to the First Punic War. University of California Press. ISBN 978-0-520-22651-7.  Berkeley: . .
• Бетини, Маурицио, уредник Ромоло. 2022. ISBN 978-88-15-29555-2. . Град, закон, инклузија. Болонија: Ил мулино. .

• Хајден, Марк (2020). Ромул: Легенда о оснивачу Рима. Пен анд Сворд Хистори. ISBN 9781526783172.

• Ребело, Меррил Ромул у латинској литератури од Енија до Овида. 2019. ISBN 978-3-534-40042-3. . Дармштадт: wbg Academic. .

• Тенант, П. М. В. (1988). „Луперкалије и легенда о Ромулу и Рему“ (PDF). Acta Classica. XXXI: 81–93. ISSN 0065-1141. Архивирано са оригинала (PDF) 10. маја 2017. Преузето 19. новембра 2016.
• Wiseman, T. P. (1983). „The Wife and Children of Romulus”. The Classical Quarterly. 33 (2): 445—452. JSTOR 638787. S2CID 170700760. doi:10.1017/S0009838800034704.