Рукола (питома)

С Википедије, слободне енциклопедије

Рукола
Eruca sativa 1 IP0206101.jpg
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
E. sativa
Биномно име
Eruca sativa
Mill.
Синоними[1]

Eruca vesicaria ssp. sativa (Mill.) Thell.
Brassica eruca L.
Eruca eruca (L.) Asch. & Graebn.
Raphanus eruca (L.) Crantz

Рукола (лат. Eruca sativa) је једногодишња зељаста биљка из фамилије купусњача (Brassicaceae)[2], природно распрострањена у области Средоземља. Узгаја се и користи у људској исхрани као лиснато поврће од давнина.

Гаји се због лишћа оштрог пикантног укуса, богатог витаминима. Стимулативно делује на људски организам, нарочито на органе за варење - желудац и црева.

Други називи под којима се може срести у земљама окружења су: рига (уобичајен у хрватском језику), рокула, ругула, ригола и слични локализми,[3] затим вризак, гарда, грда и лудимено симе.[4]

Порекло[уреди | уреди извор]

Рукола у природи расте као коровска биљка на запуштеним местима и депонијама. Као гајена врста била је позната већ у Старој Грчкој и Риму. Пореклом је из западног Медитерана (Алжир и јужна Шпанија), одакле се проширила, подивљала или самоникла, далеко на исток. У Индији расте као посебан варијетет, E. s. var. orientalis. Узгојем је доспела и у средњу Еуропу, а као увезена врста расте и у Сједињеним америчким државама.[5]

Изглед биљке[уреди | уреди извор]

Рукола је једногодишња или двогодишња зељаста биљка карактеристичног мириса. Висока је до 60 цм и цела више или мање обрасла длакама. У вегетативној фази развија на скраћеној стабљици лисну розету висине до 6 цм. Листови су на кратким петељкама, више или мање урезани, са већим вршним режњем. Могу бити дуги до 20 цм. При вишим температурама развија се цветна стабљика која је усправна, угласта и уздужно избраздана, у горњем делу разграната. Цветови су бели или жућкасти, прошарани љубичастим жилицама. Скупљени су у гроздасте цвасти. Плодови су љуске усправно прилегле уз стабљику, голе или длакаве, с пљоснатим, до 9 мм дугим двостраним кљуном на врху.[5] Биљка цвета током маја и јуна.[3] Семе је ситно, округло, апсолутне тежине око 2 г.[6]

Гајење[уреди | уреди извор]

Рукола се гаји због лишћа оштрог пикантног укуса, богатог витаминима. Скромних је захтева за топлотом и отпорна је на мразеве. Зато се може производити током целе године. Успева на готово сваком земљишту, али најбоље на лаким песковитим и средње тешким земљиштима pH неутралне или алкалне реакције, богато, које задржава влагу. Највише јој одговарају делимично засењени положаји. Може се сејати од фебруара до септембра у више наврата. Може се брати већ 40 - 60 дана након сетве. На 1м2 може се постићи принос до 2 кг.[6]

Осим у Европи, рукола се гаји и у Северној Америци, Северној Африци и на Блиском Истоку.[7]

Гајене сорте[уреди | уреди извор]

  • КУЛТИВАТА (COLTIVATA)
  • РИГА

Употреба[уреди | уреди извор]

Салата од руколе и матовилца, са гомасиом и соја сосом

У исхрани се употребљавају и самоникла и култивисана рукола. Захваљујући хранљивости и лековитости веома је заступљена у многим светским кухињама, као додатк сендвичима, у салатама, на пицама или као декорација јела са месом. За разлику од самоникле, култивисана рукола је крупнија, није горка.[8] Користе се млади, сочни листови, цветови, младе семене чауре и зрело семе.

Горчина листова руколе потиче од глукозинолата изотиоцијаната који се налази и у сродним биљкама (рен, крес и др). Ипак, рукола има другачији укус од сродних биљака јер поред изотиоцијаната садржи естре бутерне киселине и једињења са сумпором, што јој даје врло специфичан укус и мирис.[7]

Рукола стимулативно делује на људски организам, нарочито на органе за варење - желудац и црева.[6] Осим тога помаже код прехладе и ублажава кашаљ[7]. Сматра се такође и да цела биљка делује као афродизијак. Семе руколе сматра се природним антибиотиком и некада се употребљавало као средство против уједа шкорпиона.[3]

Хранљива вредност[уреди | уреди извор]

Млади листови самоникле биљке богати су витамином Ц (130-190 мг%) и каротеном (око 7 мг%). Осим тога садржи и значајне количине витамина Б-комплекса, пектина, калцијума, фосфора, гвожђа, магнезијума, калијума и бакра.[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Eruca vesicaria ssp. sativa (Mill.) Thell.”. ITIS - Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 7. 6. 2017. 
  2. ^ Марковић В. Рукола. Савремени повртар 20: 52.
  3. ^ а б в Grlić 1986, стр. 138
  4. ^ Коњевић, Радомир; Татић, Будислав (2006). Речник назива биљака. Београд: ННК Интернационал. стр. 77. 
  5. ^ а б „riga”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav krleža. Приступљено 7. 6. 2017. 
  6. ^ а б в „Rukola”. agroklub. Приступљено 7. 6. 2017. 
  7. ^ а б в Spasić, Katica. „Rukola”. zdrava hrana.com. Архивирано из оригинала на датум 09. 08. 2016. Приступљено 7. 6. 2017. 
  8. ^ а б „Rukola”. stvar ukusa. Приступљено 7. 6. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". ISBN 86-393-0172-7. 
  • R. Lešić, J. Borošić, I. Buturac, M. Ćustić, M. Poljak, D. Romić (2002). Povrćarstvo Čakovec.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]