Рукола (питома)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рукола
Eruca sativa 1 IP0206101.jpg
Рукола
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Brassicales
Породица: Brassicaceae
Род: Eruca
Врста: E. sativa
Биномијална номенклатура
Eruca sativa
Mill.
Синоними[1]

Eruca vesicaria ssp. sativa (Mill.) Thell.
Brassica eruca L.
Eruca eruca (L.) Asch. & Graebn.
Raphanus eruca (L.) Crantz

Рукола (лат. Eruca sativa) је једногодишња зељаста биљка из фамилије купусњача (Brassicaceae)[2], природно распрострањена у области Средоземља. Узгаја се и користи у људској исхрани као лиснато поврће од давнина.

Гаји се због лишћа оштрог пикантног укуса, богатог витаминима. Стимулативно делује на људски организам, нарочито на органе за варење - желудац и црева.

Други називи под којима се може срести у земљама окружења су: рига (уобичајен у хрватском језику), рокула, ругула, ригола и слични локализми,[3] затим вризак, гарда, грда и лудимено симе.[4]

Порекло[уреди]

Рукола у природи расте као коровска биљка на запуштеним местима и депонијама. Као гајена врста била је позната већ у Старој Грчкој и Риму. Пореклом је из западног Медитерана (Алжир и јужна Шпанија), одакле се проширила, подивљала или самоникла, далеко на исток. У Индији расте као посебан варијетет, E. s. var. orientalis. Узгојем је доспела и у средњу Еуропу, а као увезена врста расте и у Сједињеним америчким државама.[5]

Изглед биљке[уреди]

Рукола је једногодишња или двогодишња зељаста биљка карактеристичног мириса. Висока је до 60 цм и цела више или мање обрасла длакама. У вегетативној фази развија на скраћеној стабљици лисну розету висине до 6 цм. Листови су на кратким петељкама, више или мање урезани, са већим вршним режњем. Могу бити дуги до 20 цм. При вишим температурама развија се цветна стабљика која је усправна, угласта и уздужно избраздана, у горњем делу разграната. Цветови су бели или жућкасти, прошарани љубичастим жилицама. Скупљени су у гроздасте цвасти. Плодови су љуске усправно прилегле уз стабљику, голе или длакаве, с пљоснатим, до 9 мм дугим двостраним кљуном на врху.[5] Биљка цвета током маја и јуна.[3] Семе је ситно, округло, апсолутне тежине око 2 г.[6]

Гајење[уреди]

Рукола се гаји због лишћа оштрог пикантног укуса, богатог витаминима. Скромних је захтева за топлотом и отпорна је на мразеве. Зато се може производити током целе године. Успева на готово сваком земљишту, али најбоље на лаким песковитим и средње тешким земљиштима pH неутралне или алкалне реакције, богато, које задржава влагу. Највише јој одговарају делимично засењени положаји. Може се сејати од фебруара до септембра у више наврата. Може се брати већ 40 - 60 дана након сетве. На 1м2 може се постићи принос до 2 кг.[6]

Осим у Европи, рукола се гаји и у Северној Америци, Северној Африци и на Блиском Истоку.[7]

Гајене сорте[уреди]

  • КУЛТИВАТА (COLTIVATA)
  • РИГА

Употреба[уреди]

Салата од руколе и матовилца, са гомасиом и соја сосом

У исхрани се употребљавају и самоникла и култивисана рукола. Захваљујући хранљивости и лековитости веома је заступљена у многим светским кухињама, као додатк сендвичима, у салатама, на пицама или као декорација јела са месом. За разлику од самоникле, култивисана рукола је крупнија, није горка.[8] Користе се млади, сочни листови, цветови, младе семене чауре и зрело семе.

Горчина листова руколе потиче од глукозинолата изотиоцијаната који се налази и у сродним биљкама (рен, крес и др). Ипак, рукола има другачији укус од сродних биљака јер поред изотиоцијаната садржи естре бутерне киселине и једињења са сумпором, што јој даје врло специфичан укус и мирис.[7]

Рукола стимулативно делује на људски организам, нарочито на органе за варење - желудац и црева.[6] Осим тога помаже код прехладе и ублажава кашаљ[7]. Сматра се такође и да цела биљка делује као афродизијак. Семе руколе сматра се природним антибиотиком и некада се употребљавало као средство против уједа шкорпиона.[3]

Хранљива вредност[уреди]

Млади листови самоникле биљке богати су витамином Ц (130-190 мг%) и каротеном (око 7 мг%). Осим тога садржи и значајне количине витамина Б-комплекса, пектина, калцијума, фосфора, гвожђа, магнезијума, калијума и бакра.[8]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Eruca vesicaria ssp. sativa (Mill.) Thell.”. ITIS - Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 7. 6. 2017. 
  2. Марковић В. Рукола. Савремени повртар 20: 52.
  3. 3,0 3,1 3,2 Grlić (1986). стр. 138.
  4. Коњевић, Радомир; Татић, Будислав (2006). Речник назива биљака. Београд: ННК Интернационал. стр. 77. 
  5. 5,0 5,1 „riga”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav krleža. Приступљено 7. 6. 2017. 
  6. 6,0 6,1 6,2 „Rukola”. agroklub. Приступљено 7. 6. 2017. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Spasić, Katica. „Rukola”. zdrava hrana.com. Приступљено 7. 6. 2017. 
  8. 8,0 8,1 „Rukola”. stvar ukusa. Приступљено 7. 6. 2017. 

Литература[уреди]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". ISBN 86-393-0172-7. 
  • R. Lešić, J. Borošić, I. Buturac, M. Ćustić, M. Poljak, D. Romić (2002). Povrćarstvo Čakovec.

Спољашње везе[уреди]