Румунизација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Румунизација Срба означава овде процесе пре свега одрођавања православних Срба, током прошлих векова у источном Банату и Подунављу, тадашње Аустрије (данашње Румуније). Румунизацијом, влашењем[1] или повлашивањем [2] од Срба су постајали православни „Власи” (Румуни). Два блиска православна народа су ступала неминовно у присни контакт[3], који ће довести до потпуне превласти једног; у овом случају Румуна.

Предисторија[уреди]

Велико досељавање Срба у планински део Баната уследило је 1481. и 1521-1526. године. Прво насељавање под вођством Павла Кањижија, Вука Гргуревића и Димитра Јакшића догодило се пре 1481. године. Српски великаши повели су тада из околине Крушевца у Србији чак 60.000 Срба, населивши их у Темишварском грофовству. А Јован Јакшић је 1481. године из 150 српских села у Србији довео још око 50.000 Срба, који су се скућили на широком простору између река Дунава и Мориша, око градова Карансебеша, Лугоша и Темишвара. Друга сеоба из 16. века се везује за аустријске војне поразе од Турака, након пада Београда и Мохачке битке. Срби досељеници су попунили банатску равницу и опет али у мањем броју попели на брда источно од Карансебеша и Лугоша. Тада је Банат називан са пуним правом "Мала Рашка", јер је био густо насељен Србима.[4]

Када су крајем 17. века ердељски владика Атанасије и румунски виши клир ушли тајно у унију са римокатолицима, народ није знао шта се догађа. Срби су прихватили све оне који нису били за унију, која се временом обзнанила, а налазили су се на аустријској територији. И та борба српског клира да спасу православне Румуне ишла је мање-више тајно, јер су аустријске државне власти биле против. Зато тај "братски православни загрљај" два народа, није ишао званично и одједном, већ постепено до половине 18. века. Већ 1730. године на Српском народно-црквеном сабору учествовало је неколико посланика православних Румуна из места Брашова. А 1735. године из писма митроплита карловачког Вићентија Јовановића Видака се види, да су ердељски православни Румуни спремили изабрану делегацију коју су чинили поп Евстатије Гридович и два бољара - Радул Гочман и Георгије Херсеј. Ови народни изасланици су имали задатак да упознају српског митрополита са својом ситуацијом, као и да због стрепње да ће их нови румунски епископ (када буде изабран) такође изневерити, затраже да их прими директно под своју јурисдикцију. Митрополит Вићентије Јовановић им је обећао, да ако буду изневерени да ће их прихвати. Следећих година српска јерархија је у том циљу радила, да се српске царске привилегије добијене од цара Леополда, прошире по целој аустријској територији - Ердељу, са образложењем да ту иначе живе измешани православни Срби и Румуни.[5]

Успостављањем српске верске јурисдикције над ердељским Румунима, који су се одупрли унијаћењу, узрок је будућих тихих међунационалних трвљења. Православни Власи у масама прелазе у источни планински део Баната, на аустријску територију. То ће довести до "повлашивања" Срба, који не успевају да се одрже, очувају национални идентитет пред силним досељеницима исте вере. Изгубиће најпре свој језик пред Власима који не показују респект, и кренути стазом отуђења од остатка српског корпуса.

Румунизација православних Срба[уреди]

Наинтензивнија румунизација Срба кренула је од средине 18. века. Тада је укинута Потиско-поморишка граница што је довело до велике сеобе Срба милитараца из околине Арада и Темишвара. Језгро тамошњег српског становништва је отишло у царску Русију. Одсељавање и бројчано опадање Срба, пратило је веће померање Румуна ка западу. Дотад компактна српска по карактеру и имену насеља, постају мешовита и несложна. Разређени српски народни корпус имао је пред собом две могућности: померање на запад ка српском језгру или пристајање на вишедеценијску асимилацију. Дешавало се и једно и друго; обоје погубно. Некадашња етничка граница између Срба и Румуна, која је ишла важном царском саобраћајницом од Темишвара, преко Лугоша и Карансебеша, до бање Херкулане — Мехадије и Оршаве, била је након 1750. године поништена. Румунизација Срба извршена је прво у планинским областима Баната, о чему сведоче сачувани бројни српски називи места (и у њима старе цркве и гробља, са српским натписима) и топоними.[6]

Срби су по правилу прво заборављали свој језик, али су дуго задржавали српско име и презиме. То се може пратити у пописима православног клира из 1797. године[7], Ерлеровог извештаја о Банату[8] из 1774. године или Режеовог Шематизма православног клира[9] из 1846. године. Поред промене језика, имена и презимена и српски народни називи насеља су бивали промењени. Са друге стране Румуни су одбијали да уче српски језик и својим тврдокорним држањем у мешовитој средини, допринели одрођавању Срба. Крајем 19. века готово сваки српски свештеник је говорио оба језика, српски и румунски. А само незнатан проценат и то образованијих румунских свештеника знао је и српски језик. Постојала је у 19. веку узречица Влах не учи лако туђега језика. Удајом Влахиња за срске младожење, сматрали су многи истраживачи — настао би редовно велики проблем у српској кући, који се најчешће разрешавао — „повлашивањем” прво деце[10] па целе породице.

Крајем 15. и почетком 16. века населили су се у источном Банату (јужној Мађарској) у многа села Зећани (Црногорци). Током 18. века ти Срби су се "повлашили"; примили су влашки језик и ношњу, али по свему другом остали су оно што су били - задржали српске особине. Када се око 1865. године одвајала влашка - Ердељска митрополија од српске - Карловачке, пробуди се код тих несрећних људи њихово народно српско чувство са свом силом. Нипошто не хтедоше бити Власи; они хтедоше са својом српском браћом и даље остати у црквеној заједници. Ти људи који су говорили само влашким језиком, ипак су се свим на свету клели да нису Власи, него Срби. Пред државном комисијом, су у очајању чупали "кике" и плачући молили комисију да им се дају српски свештеници и учитељи, па ће они за годину-две дана поново научити језик својих прадедова.[11]

По мишљењу једног Србина Банаћанина из 1866. године, Румуни су вршили асимилацију Срба захваљујући пукој већини. Срби су били приморани да дају децу у румунске школе (када су то ове у једном моменту постале) и учећи на румунском језику, се "повлашили". Тим начином су наводно асимиловали чак 200.000 Срба.[12]

Интересантан је случај са местом Охаба Романа (Тимиш), које је тек 1925. године добило то име. Оно се раније звало прво Охаба, па затим Охаба Сербаска (Српска) од 1808. до 1925. године.[13] По наведеним документима се види да је то село насељено претежно Власима, а месни свештеници и учитељи су такође Власи, који тим језиком проповедају и поучавају. Питање је зашто су „Власи” у Охаби, почетком 19. века додали епитет „Српски” свом насељу (и сачували га више од столећа)? Једино објашњење би било да су тако хтели да сачувају свест о свом етничком пореклу — српским коренима. Садашњи назив тог насеља итекако осмишљен, додатно појачава негативан утисак, сугерише на спроведену (још у другој половини 18. века) „румунизацију”.

Срби и Румуни су припадали век и по јединственој православној јерархији Карловачке митрополије. Канонско одвајање Срба и Румуна довело је након Мађарске буне 1848—1849. године до новог таласа румунизације, у мешовитим општинама. Национално пребројавање водило је до ломова на свим нивоима. Велики број насеља је изгубио примарни етнички српски карактер, током дужег или краћег времена. Ново установљена етничка линија током 19. века која се протезала саобраћајницом од Темишвара, преко Жебеља, Дете, Денте до Вршца, опет је била нарушена. Разбијање братске слоге два православна народа доводило је до насиља, отимачине, подела, осиромашења и пропасти места. Пример који се често користио био је онај у селу Кнез (Тимиш) код Темишвара. Ту су толики Срби „одједном” — пуким изјашњавањем пред расправним комисијама, постајали Власи.

Румунизација Срба је била перфидна и није била уочљива. Настас Петровић је у свом спису: "Румуни и Румунија" објављеном 1875. указао на "влашење". Дотакао се притом асимилације пре свега Бугара, а мање Јевреја, Јермена и Цигана, док о румунизацији Срба није написао ни реч.[14]

Исходи[уреди]

Чернетехаз село надомак Темишвара је током 19. века изгубило некадашњи српски идентитет. Иако су становници имали српска имена и презимена, обичаје, фолкор, изговор - они су престали бити Срби. Почетком 20. века нису знали српски језик, и то је било довољно да буду "Румуни". Соња Серацин је истражујући становништво тог места,[15] на основу којег је објавила књигу на румунском језику, са правом указала да је српска већина ту била асимилована, упркос томе што је тада насеље било под јурисдикцијом Карловачке (српске) митрополије. Оних, "правих" Срба је тек неколико било, деценијама.

У банатском месту Фенлаку у другој половини 20. века види се епилог румунизације тамошњих Срба. Још 1953. године у месту са 250 српских домова, мало који укућан је знао српски, изузев омладинаца који су се школовали. Када је 1985. године публициста и новинар Мило Глигоријевић посетио Румунију није било напредка. Он примећује у свој репортажи: У Фенлаку се становници сматрају Србима, изјашњавају се у попису као Срби, имају српска имена и презимена, али не знају и реч српску.[16]

Референце[уреди]

  1. ^ "Матица", Нови Сад 1866.
  2. ^ „Застава”, Нови Сад 28. април 1889.
  3. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1982.
  4. ^ "Гласник Етнографског музеја", Београд 33/1970.
  5. ^ "Српски сион", Сремски карловци 1905.
  6. ^ "Развитак", Зајечар 1969.
  7. ^ „Темишварски зборник”, Нови Сад 8-10/2015-2018.
  8. ^ Ј.Ј. Ерлер: „Банат”, Панчево 2003.
  9. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: „Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant … pro anno …”, Buda 1846.
  10. ^ "Матица", Нови Сад 10. јул 1866.
  11. ^ "Застава", Нови Сад 12/24. април 1878.
  12. ^ "Застава", Нови Сад 1866.
  13. ^ www.arcanum.hu
  14. ^ "Отаџбина", Београд 1875.
  15. ^ Seracin, Sonia, Cerneteaz. File de istorie bănăţeană, Editura Marineasa, Timişoara 2013.
  16. ^ Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд-Ваљево 1987.