Рундави врчоноша

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Рундави врчоноша
Nepenthes villosa.jpg
Nepenthes villosa на планини Кинабалу
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
N. villosa
Биномијално име
Nepenthes villosa
Хукер (1852)

Рундави врчоноша (лат. Nepenthes villosa) је тропска инсективорна биљка која је ендемит планине Кинабалу и суседне планине Тамбујукон у североисточном Борнеу. Она расте на већим надморским висинама од било које врсте борнеанских врчоноша, појављује на надморским висинама од преко 3200 метара. Рундавог врчоношу карактерише његов високо развијен и сложен перистом, који га издваја од тесно повезаних Nepenthes edwardsiana и Nepenthes macrophylla.

Специфични епитет villosa је женски облик придева villosus који на латинском значи „длакав (рундав, маљав)“ и односи се на густи индументум ове врсте.

Ботаничка историја[уреди]

Лево: Илустрација из Flore des Serres et des Jardins de l'Europe (1858) која показује како је Nepenthes veitchii погрешно идентификован као Nepenthes villosa
Десно: Илустрација Nepenthes villosa из Живота у шумама далеког истока

Рундави врчоноша формално је описан 1852. године од стране Далтона Хукера. Опис је објављен у Icones plantarum са пратећом илустрацијом.

Ова врсту је први пут сакупио Хју Лоу, 1858. године, када је заједно са Спенсером Џоном обавио своје друго путовање на планину Кинабалу.

У издању Куртисовог ботаничког часописа објављеног 1858. године, илустрација горњег бокала Nepenthes veitchii погрешно је идентификована као Nepenthes villosa од стране оца Ј. Д. Хукера, Вилијама Џексона Хукера. Те године, Nepenthes villosa је такође завршио на насловној страни часописа Flore des Serres et des Jardins de l'Europe, у којем је издата иста илустрација заједно са нетачном идентификацијом.

Године 1859. Nepenthes villosa је поново описан и илустрован у издању Ј. Д. Хукера о роду објављеном у The Transactions of the Linnean Society of London. Илустрација и опис су биле објављене и у Живот у шумама далеког истока Спенсера Џона 1862. године.

Б. Х. Данзер је третирао Nepenthes edwardsiana као синоним за Nepenthes villosa у својој сложеној монографији Врчоноше Холанске Индије, објављеној 1928. године. У раду је спроведена ревидирана латинска дијагноза и ботанички опис Nepenthes villosa.

Данзер је набројао четири хербаријска узорка који је идентификовао као припаднике Nepenthes villosa. Ово укључује два сакупљена од стране Џорџа Дарбија Хавиленда са планине Кинабалу 1892. године. Један од њих, Хавиленд 1656/1232, прикупљен је на надморској висини од 2400 метара. Укључује мушки цветни материјал и налази се у Хербариуму музеја у Сараваку. Други узорак, Хавиленд 1813/1353, прикупљен је са платоа Мараји Параји на надморској висини од 1650 метара; вероватно представља Nepenthes edwardsiana. Такође се налази у Хербарију музеја у Сараваку. Не садржи цветни материјал. Џ. Д. Хавиленд је истраживао подручје планине Кинабалу са својим братом Х. А. Хавилендом у периоду од марта до априла 1892. године и морао је да прикупи ове узорке током овог периода.

Поред тога, Данзер наводи два примерка које је сакупљао Џозеф Клеменс 1915. године. Први, Клеменс 10627, прикупљен је 13. новембра са врха пећине Пака Кејв ту Лоу. Укључује женски цветни материјал. Други, Клеменс 10871, прикупљен је у Мараји Парајиу између 22.и 23. новембра, и не садржи цветни материјал. Оба узорка налазе се у Богорској ботаничкој башти (раније Хербаријум Ботаничке баште у Бујтензоргу) на Јави.

У Летовом водичу за инсективорне биљке света, објављеном 1992. године, пример природног хибрида Nepenthes × kinabaluensis (N. rajah × N. villosa) је означен као Nepenthes villosa.

У узгоју[уреди]

У 2004. професионални хортикултуриста Роберт Саћилото је објавио резиме измерених нивоа трпељивости услова живота за шест планинских врста врчоноша, укључујући Nepenthes villosa, заснованих на експериментима спроведеним између 1996. и 2001. године.

Многе биљке Nepenthes villosa у узгоју данас потичу из посебно снажног клона из културе ткива коју је представио Фил Ман из Аустралије, а касније продавао биљни расадник из Шри Ланке, Борнео Егзотикс.

Опис[уреди]

Nepenthes villosa је слаб пењач, ретко прелазећи 60 цм у висини, иако стабљика може порасти и до 8 m дужине и 10 mm у пречнику. Интернодуси су цилиндрични и дуги до 10 cm.

Листови су кожасти и са лисном дршком. Листови су дугуљасти до овални и могу бити до 25 cm дуги и 6 cm широки. Ивице листа су повијене ка наличју. До три подужна нерва су присутна са обе стране централног нерва. Рашљике могу достићи 50 cm дужине.

Пењућа биљка са бокалом

Доњи и горњи бокали су врло слични. Они су врчастог до овалног облика. Бокали расту до висине 25 cm и ширине 9 cm. Пар предњих крилаца (мање од 15 mm широких) пада низ предњи део бокала, иако се може редуковати на ребра у замкама које висе у ваздуху. Отвор бокала је кос и издужен у врат у задњем делу. Жлезде на унутрашњој површини настају у густини од 200 до 1300 по квадратном центиметру. Перистом је цилиндричан у попречном пресеку и широк је до 20 mm. Носи добро развијена назубљења и „ребра“. Поклопац или оперкулум је срцолик и има оштри врх. Има пар изражених бочних нерава. На подножју поклопца се издваја оструга (дужине мање од 20 mm).

Необичан издужени горњи бокал

Nepenthes villosa има рацемозну цваст. Стабљика цвасти може бити дуга и до 40 cm. Цветне дршке су приперачно-вретенасте и дужине до 15 mm. Чашични листићи су округли до елиптични и дужине до 4 mm Истраживање 490 узорака полена узетих из два хербаријумска примерка (Ј. Х. Адам 1124 и Ј. Х. Адам 1190, прикупљених на надморској висини од 1800-3400 м) утврдило је да је средњи пречник полена 37,2 μm.

Ова врста има густи индументум сачињен од дугих, смеђих длака које покривају све делове биљке.

Станиште[уреди]

Nepenthes villosa често расте у маховитим субалпским шумама у којима доминирају врсте родова Dacrydium и Leptospermum, нарочито Leptospermum recurvum.. Такође је забележен раст између грмова, трава и балвана на отвореним површинама. Овде земљиште може постати релативно суво, иако је релативна влажност обично близу 100% пошто су падине често обавијене облацима. Као и многе врчоноше са подручја планине Кинабалу, Nepenthes villosa је ендемичт јако базних станишта.

Распрострањење[уреди]

Nepenthes villosa је ендемит горњих падина планине Кинабалу и суседне планине Тамбујукон у Сабаху, Борнео. Обично расте на 2300-3240 метара надморске висине, на већој надморској висини од свих борнеанских врчоноша; само Nepenthes lamii са Нове Гвинеје настањује веће надморске висине. На планини Кинабалу, Nepenthes villosa је уобичајен дуж пута Мезилау (између Пондок Магнолије и тачке пресека са стазом која води до врха) и готово све до куће за одмор Лабан Рата; откривена је велика популација на око 3047 m. На планини Тамбујукон забележена је висинска инверзија, при чему је Nepenthes villosa чешћи на много нижим надморским висинама, од 1600-1900 m, где га замењује Nepenthes rajah ка врху. Изложене, највише падине планине Тамбујукон могу постати врло топле током дана и то би могло објаснити немогућност Nepenthes villosa да их настањује. Биљке са планине Тамбујукон углавном производе благо издужене бокале.

Сродне врсте[уреди]

Nepenthes edwardsiana (лево) и Nepenthes macrophylla (десно)

Nepenthes villosa је најсроднији са Nepenthes edwardsiana и Nepenthes macrophylla. Било је много таксономских расправа око статуса ова три таксона.

Џозеф Далтон Хукер, који је описао и Nepenthes edwardsiana и Nepenthes villosa, приметио је сличност између две врсте на следећи начин:

Ова најзначајнија биљка Nepenthes villosa личи на Nepenthes edwardsiana у толико много аспеката, нарочито по питању величине, облика и распореда „ребара“ на перистому, да сам сматрам да их може произвести млада биљке те врсте, пре него што стигне у стадијум када бокали имају издужене вратове.

Природни хибриди[уреди]

Тренутно су забележена два природна хибрида.

Доњи бокал Nepenthes × harryana

Nepenthes × harryana[уреди]

је природни хибрид између Nepenthes edwardsiana и Nepenthes villosa. Две родитељске врсте су веома блиско повезане што чини да се Nepenthes × harryana, која је прелазна по начину живота, не може лако разликовати од било које од две родитељске врсте.

Nepenthes × kinabaluensis[уреди]

Горњи бокал Nepenthes × kinabaluensis

Nepenthes × kinabaluensis је природни хибрид између Nepenthes rajah и Nepenthes villosa. N. × kinabaluensis се може наћи само на планини Кинабалу (отуда и назив) и оближњој планини Тамбујукон, где се две родитељске врсте појављују симпатрички.

Литература[уреди]

  •  Clarke, C.M.; Cantley, R.; Nerz, J.; Rischer, H.; Witsuba, A. (2000). "Nepenthes villosa"IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2000: e.T39712A10258453. doi:10.2305/IUCN.UK.2000.RLTS.T39712A10258453.en. Retrieved 13 April 2017.
  • Schlauer, J. N.d. Nepenthes villosa. Carnivorous Plant Database.
  • Danser, B.H. 1928. The Nepenthaceae of the Netherlands Indies. Bulletin du Jardin Botanique de Buitenzorg, Série III, 9(3–4): 249–438.
  • Phillipps, A. & A. Lamb 1996. Pitcher-Plants of Borneo. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
  • Clarke, C.M. 1997. Nepenthes of Borneo. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
  • Hooker, J.D. 1852. Nepenthes VillosaIcones plantarum 9, t. 888.
  • Hooker, W.J. 1858. Nepenthes villosaCurtis's Botanical Magazine 84, t. 5080.
  • Elliot, R.R. 1993.  (516 KiB) Carnivorous Plant Newsletter 22(1–2): 22–25.
  • Houtte, L.v. 1858. Nepenthes villosa Hook. Fil.. Flore des serres et des jardins de l'Europe 13(3): 27.
  • Hooker, J.D. 1859. XXXV. On the origin and development of the pitchers ofNepenthes, with an account of some new Bornean plants of that genusThe Transactions of the Linnean Society of London 22(4): 415–424. doi:10.1111/j.1096-3642.1856.tb00113.x
  • St. John. стр. 1862. Life in the Forests of the Far East; or, Travels in northern Borneo. 2 volumes. London: Smith, Elder & Co..
  • Stapf, O. 1894. Contribution to the flora of Kinabalu. The Transactions of the Linnean Society of London (series 2) 4: 71–76.
  • van Steenis-Kruseman, M.J., et al. 2006. Cyclopaedia of Malesian Collectors: George Darby Haviland. Nationaal Herbarium Nederland.
  • Cheers, G. 1992. Letts Guide to Carnivorous Plants of the World. Letts of London House, London.
  • Sacilotto, R. 2004. Experiments with highland Nepenthes seedlings: a summary of measured tolerancesCarnivorous Plant Newsletter 33(1): 26–31.
  • Nunn, R., A.J. Lowrie, R. Sivertsen, R. Gibson, G. Bourke, C. Chiang, R. Cantley, D. Williams, B.A. Rice & E. Salvia 2014. In memory of Phillip James Mann (1951-2014). Carnivorous Plant Newsletter 43(4): 112–124.
  • (in German) Schmid-Hollinger, R. N.d. Kannendeckel (lid). bio-schmidhol.ch.
  • Kaul, R.B. 1982. Floral and fruit morphology of Nepenthes lowii and N. villosa, montane carnivores of Borneo. American Journal of Botany 69(5): 793–803. doi:10.2307/2442970
  • Adam, J.H. & C.C. Wilcock 1999.  Pertanika Journal of Tropical Agricultural Science 22(1): 1–7.
  • ^ Jump up to:a b c d e f g McPherson, S.R. 2009. Pitcher Plants of the Old World. 2 volumes. Redfern Natural History Productions, Poole.
  • Robinson, A., J. Nerz, A. Wistuba, M. Mansur & S. McPherson 2011. Nepenthes lamiiJebb & Cheek, an emended description resulting from the separation of a two-species complex, and the introduction of Nepenthes monticola, a new species of highland pitcher plant from New Guinea. In: McPherson, S.R. New Nepenthes: Volume One. Redfern Natural History Productions, Poole. стр. 522–555.
  • Thong, J. 2006.  Victorian Carnivorous Plant Society Journal 81: 12–17.
  • Toyoda, Y. 1972. Carnivorous Plant Newsletter 1(4): 62–63.
  • Fretwell. стр. 2013. Back in Borneo to see giant Nepenthes. Part 2: Mt Tambuyukon and Poring. Victorian Carnivorous Plant Society Journal 108: 6–15.
  • Adam, J.H. 2002. Pakistan Journal of Biological Sciences 5(4): 419–426. doi:10.3923/pjbs.2002.419.426
  • (in German) Beck, G. 1895. Die Gattung NepenthesWiener Illustrirte Garten-Zeitung20(3–6): 96–107, 141–150, 182–192, 217–229.
  • Macfarlane, J.M. 1908. Nepenthaceae. In: A. Engler Das Pflanzenreich IV, III, Heft 36: 1–91.
  •  Marabini, J. 1987. Eine neue Unterart von Nepenthes edwardsiana Hook.fil. sowie Anmerkungen zur Taxonomie der Gattung Nepenthes L.Mitteilungen der Botanischen Staatssammlung München 23: 423–429.
  • Jebb, M.H.P. & M.R. Cheek 1997. A skeletal revision of Nepenthes (Nepenthaceae). Blumea 42(1): 1–106.
  • Cheek, M.R. & M.H.P. Jebb 1999. Nepenthes (Nepenthaceae) in Palawan, Philippines. Kew Bulletin 54(4): 887–895. doi:10.2307/4111166
  • Schlauer, J. 2000.  Carnivorous Plant Newsletter 29(2): 53.
  • Kurata. стр. 2008. Nepenthes peltata (Nepenthaceae), a New Species of Pitcher Plant from the Philippines. Journal of Insectivorous Plant Society 59(1): 12–17.
  • Burbidge, F.W. 1882. Notes on the new Nepenthes. The Gardeners' Chronicle, new series, 17(420): 56.
  • Kurata. стр. 1976. Nepenthes of Mount Kinabalu. Sabah National Parks Publications No. 2, Sabah National Parks Trustees, Kota Kinabalu.
  • Macfarlane, J.M. 1914. Nepenthes sp.. Biological Journal of the Linnean Society, XLII.
  • Kurata. стр. 1984. Journal of Insectivorous Plant Society 35: 65.
  • Adam, J.H. & C.C. Wilcock 1998 ['1996']. Pitcher plants of Mt. Kinabalu in Sabah. The Sarawak Museum Journal 50(71): 145–171.
  • Steiner, H. 2002. Borneo: Its Mountains and Lowlands with their Pitcher Plants. Toihaan Publishing Company, Kota Kinabalu.
  • Clarke, C.M. 2001. A Guide to the Pitcher Plants of Sabah. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
  • Schlauer, J. N.d. Nepenthes kinabaluensis. Carnivorous Plant Database.