Руса

руса
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Ranunculales
Породица:	Papaveraceae
Род:	Chelidonium
Врста:	C. majus
Биномна номенклатура
Chelidonium majus L.

Руса (росопас, ластина трава, лишавица, лишајница, змијино млеко, ластавичина суза) или лат. Chelidonium majus је биљка из породице макова (Papaveraceae).

Синоними:

• Chelidonium hematodes Moench.
• Chelidonium luteum Gilib.
• Chelidonium murale Ren.
• Chelidonium ruderale Salisb.

Опис биљке

Вишегодишња зељаста биљка усправног стабла које се обрасло оштрим стрчећим длакама. Листови су крупни, непарно перасто дељени, на наличју сиви и длакави. Доњи листови су са дршком, а горњи без (седећи су). Цветови су жути, сакупљени на врховима стабла у ретке штитасте цвасти. Крунични и чашични листићи лако опадају, а прашника има велики број. Плод је издужена чахура. Сви делови биљке садрже отрован жутонаранџасти сок.

Дрога и хемијски састав

У жутом соку руса садржи велики број различитих алкалоида, од којих су неки сродни опијуму мака. Најбогатији алкалоидима је корен (до 3%), док се у стаблу налази мање - до 1%. Због присуства велике количине алкалоида многи фитотерапеути сматрају ову биљку отровном и погодном само за спољашњу употребу. Токсичност углавном потиче од алкалоида хелеритрина. Осим алкалоида она садржи и сапонине, органске киселине (хелидонску, лимунску, јабучну идр.), флавоноиде, протеолитичке ензиме (разлажу беланчевине) и др.

Употреба

Руса се употребљава у лечењу болова у стомаку, болести јетре (хепатитис), усаглашавању рада система за варење, а делује и на бактерије и то нарочито на Грам позитивне. Постоје и подаци о цитостатичком дејству ове биљке па се њен жути сок (latex) традиционално користи у скидању брадавица, жуљева, лишаја, екцема и других промена на кожи. Такође се у народној медицини користи за лечење тумора и промена на женским полним органима (тумори, миоми, ранице, упале и др.) као чај и средство за испирање.

При употреби русе треба бити веома опрезан. За унутрашњу употребу користи се само осушена биљка и то са паузама: три недеље се користи, а једну паузира. Дневна доза добро осушене биљке је 2-4 g и у тим, терапеутским дозама, не постоји могућност тровања.

Галерија

• 

  цвет

• 
• 

Литература

• Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
• Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
• Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
• Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
• Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
• Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
• Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
• Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
• Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
• Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
• Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
• Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
• Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.

Спољашње везе

• BioNet škola