Русини у Републици Српској

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Русини у Републици Српској
Укупна популација
19 (2013)
Региони са значајном популацијом
Бања Лука6(2013)
Прњавор3(2013)
Језици
Српски језик
Русински језик (12)[a]
Религија
Гркокатолицизам
Православље
Сродне етничке групе
Руси
Украјинци
Застава русинског народа
Народна застава Панонских Русина

Русини у Републици Српској (русин. Русины в Република Сербска) су грађани русинског поријекла и русинске етничке припадности, који живе и раде на територији Републике Српске. Русини представљају једну од најмалобројнијих националну мањину на територији Републике Српске. Њихова историја на овим просторима траје од доласка аустроугарске окупационе власти 1878. године, када прве русинске породице из западне Галиције, данашње Украјине насељавају подручја прњаворске, лакташке, челиначке, дервентске и сусједних општина. Са собом су донијели своју културу, обичаје, традицију и језик који су се и данас задржали у Српској.[1]

Русини су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националних мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. године замјењује Управни одбор. Русини нису учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада нису имали делегате у сазивима Вијећа народа, Савеза националних мањина и Савјета националних мањина.

Историјат[уреди | уреди извор]

Према историјским подацима, о досељавању страних народа на простор бивше Југославије, Русини су први пут населили ове просторе средином 18. вијека, али тек попис из 1746. године свједочи о боравку већег броја русинских породица на овим просторима. Русини су се на територрију данашње Републике Српске доселили из источне Галиције и у мањем броју из Закарпатја крајем 19. и почетком 20. вијека. Разлози њиховог досељавања били су као и код осталих народа углавном економске природе. На просторе Републике Српске их је привукла пропаганда која се ширила по аустроугарској држави о бесплатној додјели земље и ослобађању од пореза, те су из тог разлога насељавали равничарске крајеве, простор између Дервенте и Бање Луке, посебно области око Прњавора. Русини су на територији Републике Српске били најпознатији у народу под називом Галицијани, према области из које су доселили. Највећа концентрација досељених Русина била је око Прњавора и Приједора, у слабо насељеном крају из којег се муслиманско становништво након аустроугарске окупације БиХ иселило у Турску. Русински су досељеници у том крају искрчили бројне хектаре шуме и претворили их у обрадиве површине. Прве године након доласка на ове просторе су биле тешке за Русине. Русински хроничар Јосиф Гродски пише како је русинским досељеницима пуно помагало домаће становништво и наводи случајеве кад један муслиман у Челинцу организовао прикупљање хране за једног сиромашног Русина, те како Хрвати помажу око градње гркокатоличких цркава.[1]

Прве године живота на тим просторима биле су изузетно тешке и напорне, а тек 1909. године основана је прва русинска читаоница Друштва „Просвита“ у Прњавору, а сљедећих година и у Српцу, Мујинцима, Бањој Луци, Старој Дубрави, Козарцу и Каменици, Русини су оснивали друштва за његовање русинске културе, обичаја и традиције, као и читаонице гдје се прикупљала литература на русинском језику.[2]

Религија[уреди | уреди извор]

Русини у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у околњим земљама, Србији и Хрватској, као и широм свијета су углавном гркокатолици, док има и мали број православаца.[3] После оснивања сопственог егзархата на територији Србије 2003. црква Светог Николе у Руском Крстуру постаје саборни катедрални храм Апостолског егзархата за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Под канонском надлежношћу овог егзархата се налазе и малобројни гркокатолички Русини у Републици Српској.[4]

Култура[уреди | уреди извор]

Припадници русинске националне мањине у Републици Српској, труде се да кроз своје активности задрже традионални начин живота, обичаје, културу и кухињу као у матичној земљи.[5]

Удружења[уреди | уреди извор]

У Републици Српској, не постоји ни једно удружење, које окупља припаднике русинског народа.[3]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 19 Русина.[6] Русини настањују сљедеће општине и градове:

Русини, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској
јединица локалне самоуправе укупно
укупно 19
Бања Лука 6
Бијељина 1
Брчко [b] 4
Дервента 1
Добој 1
Козарска Дубица 1
Котор Варош 1
Модрича 1
Прњавор 3
Србац 2
Требиње 1
Шамац 1

Значајне личности[уреди | уреди извор]

  • Тијана Вучуревић, члан Савјета националних мањина БиХ, из Републике Српске, други замјеник предсједавајућег у другом сазиву[7] и први замјеник предсједавајућег у трећем сазиву.[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Број становника Републике Српске којима је Русински језик, матерњи језик.
  2. ^ Брчко Дистрикт, службено Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, јединица је локалне самоуправе под суверенитетом Босне и Херцеговине, која је формално под заједничком управом Републике Српске и Федерације БиХ.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Русини у БиХ: Народ из ничије земље у ничијој земљи”. Прометеј. Приступљено 7. 1. 2018. 
  2. ^ Извјештај 2015, стр. 107.
  3. 3,0 3,1 Извјештај 2015, стр. 109.
  4. ^ „РРусини - јединствени гркокатолици”. РТС. Приступљено 29. 4. 2020. 
  5. ^ Извјештај 2015, стр. 110.
  6. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 3. 5. 2017. 
  7. ^ „Савјет националних мањина БиХ - други сазив”. Парламентарна скупштина БХ. Приступљено 29. 4. 2020. 
  8. ^ „Савјет националних мањина БиХ - трећи сазив”. Парламентарна скупштина БХ. Приступљено 29. 4. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Савез националних мањина Републике Српске (2016). „Ријеч националних мањина”. 1: 68. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2017). „Ријеч националних мањина”. 2: 67. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2018). „Ријеч националних мањина”. 3: 106. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2019). „Ријеч националних мањина”. 4: 112. 
  • Општина Прњавор (2019). „Билтен Мала Европа”. Украјинци. 1: 25. 
  • Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај. 
  • Хрватски институт за исторју (2011). „Русини о себи на страницама Руских новина”: 41. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]