Руси у Републици Српској

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Руси у Републици Српској
Александар Соловјев.jpg
Капиталина Ерић.jpg
Igor Ivanovich Strelkov Yekaterinburg3.JPG
JelenaGuskova.jpg
Укупна популација
177 (2013)
Региони са значајном популацијом
Бања Лука45(2013)
Брод18(2013)
Језици
Српски језик
Руски језик (197)[a]
Религија
Православље
Сродне етничке групе
Украјинци
Русини

Руси у Републици Српској (рус. Русские в Республике Сербской) су грађани руског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Руси су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Историјат[уреди]

Долазак руског народа на територију данашње Републике Српске веже се за почетак 20. вијекa. Годину дана прије завршетка Првог свјетског рата и распада Аустроугарске, у царској Русији догодила се велика револуција, позната под називом Октобарска револуција, у којој је срушен царски режим и успостављена комунистичка власт. Историјски догађаји који су избили у тим немирним временима били су разлог да велики број Руса исели и своје домове потражи у другим европским државама. У прољеће 1919. године велики број руских избјеглица и бјелогардејаца налази уточиште у Краљевини СХС, која је била изразито антикомунистичка. Те године на просторе Краљевине СХС, а сам тим и на подручје данашње Републике Српске, досељава се велики број Руса. Један број њих радио је на универзитетима, школама и културним институцијама, а већина овог становништва запослила се у пољопривреди и индустрији. Руски досељеници су се адаптирали у новој средини и многи су заснивали породице са домицилним становништвом.[1] Први декан правног факултета у Сарајеву, чији правни насљедник је данашњи Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, је био Александар Васиљевич Соловјев слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права, који се након Октобарске револуције настанио у Београду, а након Другог свјетског рата дошао у Сарајево.[2]

Руска емиграција у Бањој Луци[уреди]

Чланови Руске колоније у Бањалуци 1940.

Први емигранти из Русије, њих 126, дошли су у Бањалуку 1921. године. По узору на остале емигрантске заједнице широм Краљевине СХС односно Краљевине Југославије, и бањалучка је основала низ удружења, као што су Руска колонија, Руска матица, Руски соко, Удружење руских официра и Руско друштво Црвеног крста.[3] Готово сви емигранти из Русије, њих 126, који су 1921. дошли у Бањалуку, имали су средње или високо образовање, али и висок ниво општег образовања. Већина њих добро је говорила бар један страни језик. У првој групи "бањалучких Руса" биле су и значајне личности попут Василија Михаиловича Кашкарова, генерал-лајтнанта Артемија Соломоновича Вартанова, члана Думе Ераста Андрејевича Исејева, ликовног умјетника Федора Никитовича Сахна и композитора Рафаила Јеронимовича Арнерија.[4] Свакако, њихово дјеловање у релативно малом мјесту, каква је између два свјетска рата била Бањалука, било је ограничено бројним специфичностима и праћено низом потешкоћа. По доласку у Краљевину СХС емигранти из Русије установили су разуђен систем организација веома разнолике оријентације и задатака, од оних превасходно или искључиво социјалног до оних научног карактера. Међу најзначајније организације, свакако, ваља уврстити и Руску матицу, која је такође, преко Централе у Љубљани и мјесних подружница, дјеловала широм Краљевине.[5] Руска матица је основана по узору на матице осталих словенских народа, које су одиграле кључну улогу у очувању и развоју њиховог националног идентитета. За бањалучку руску заједницу карактеристично је да број њених чланова биљежи лаган али константан пораст. Према попису из 1931. у Бањалуци су живјела 122 Руса, а крајем 1941. године, према незваничним подацима, њих 314.[6] Октобра 1941. у оквиру Руске колоније формиран је и посебан одсјек Националне младежи Руске колоније, која је бројала 42 члана. Тако је избјегнута општа обавеза уписивања у редове Усташке младежи. Већ у току 1942. дошло је до осјетног смањења броја бањолучких Руса. Појединци су отишли на рад у Њемачку, надајући се да ће им тако бити олакшан повратак у Русију, неколицина је ступила у разне војне формације, а понеко је отишао на студије у Загреб. Крајем септембра 1944. године, након одступања партизанских јединица, неколико породица се иселило у разним правцима.

Неизмјеран је али и неоправдано заборављен допринос емиграната из Русије привредном, друштвеном и културном напретку Бањалуке. Велики траг у бањолучкој позоришној умјетности оставили су редитељ Александар Александрович Верешчагин, глумица и пјевачица Ирина Петровна Астрова, глумица Ираида Гејер-Ломоносова Комаревска, редитељ, глумац и педагог Александар Филипович Черепов, сценограф и костимограф Јуриј Дриженко,

Фреске, иконе и иконостас православног храма Свете тројице живописао је Петар Сухачев, а план за иконостас, устолованије и полилеј израдио је архитекта Григориј Иванович Самојлов.

Монументалну палату Државне хипотекарне банке рељефима и бронзаним скулптурама украсио је Владимир Павлович Загородњук, а према скицама Степана Федоровича Колесникова. Архитекте из Русије оставише иза себе бројна бањалучка здања и приватне виле: Николај Иванович Федоров, Григориј Иванович Самојлов, Виктор Зелински, Јевстатиј Игнатијевич Мамуков, супружници Александар и Ксенија Медведеви.

Наставник у Приједору Павел Житецки оставио је иза себе значајно ликовно насљеђе, а гимназијски професор Владимир Курагин отворио је 15. јануара 1928. приватну музичку школу. У сјећању остаде и музичар Георгиј Плеханов.

Велик број шумарских инжењера дао је огроман допринос на плану газдовања шумским богатством: Евгениј Антоневич, Николај Белонин, Игор Вјаткин, Александар Панов, Сергеј Степанов, Иван Сињицки, Николај Букин, Василиј Полферов, Вјачеслав Поплавски, Николај Попјонов, Алексеј Левшин, Сергеј Лазарев, Владимир Хворостин. Значајно је поменути к грађевинске инжењере Павела Дидзинског, Петра Поповиченка, Александра Мордвинова, Николаја Погорецког, Виктора Сидњенка, Сергеја Шуљгина, Константина Газданова и Вартана Асатурова, агронома Виктора Бјељајева, Алексеја Богословског, Николаја Белонина, Вјачеслава Дроздовског, Димитрија Некрашенка, Георгија Протопопова, Виктора Жвирблиса и Николаја Фатејева, хидроинжењера Александра Јершова, рударског инжењера Сергеја Павлова, машинског инжењера Виталија Рибкина. Бања Лука је упознала и бројне истакнуте љекаре: Михаила Нагорног, Јекатерину Рибкин-Мурза, Болеслава Сплавског, Семена Максимова, Јекатерину Шишлов-Меркулову, Веру Пстроцки, Павела Прегл-Березовског, Спиридона Бородина, Михаила Усатиј-Сидоренка, Наталију Жељезнову. У граду је дјеловао и велик број педагога: Владимир Богословски, Александар Давидов, Иван Павловски, Андреј Јегоров, Вјачеслав Дроздовски, Николај Золотаренко, Ана Каубе-Узелац, Борис Качалов, Александар Космодели, Виктор Оберемок, Виталиј Рибкин, Степан Сјериков, Алексеј Фирсов, Семен Шпирко, Игор и Клавдија Мељницки, Иван Феофилактов, Генадиј Краснов, Владимир Пчељников. Студентима бањалучког Машинског факултета у сјећању остаде професор Василиј Захарович Андрејев.[7]

Донски козачки корпус у Билећи[уреди]

Војна парада руских питомаца у Билећи
Питомци 36. класе Донског корпуса у Билећи

Након Октобарске револуције Билећа постаје нови дом војницима корпуса руске царске војске из града Дона. Руски досељеници у Билећу су обновили касарну оштећену у Првом свјетском рату, довели докторе, отворили прве занатске радње, основали позориште, играли прве представе, компоновали први валцер „Таласи Требишњице“, оформили оркестар и хор, организовали прву војну параду на билећким улицама изводећи корачнице од Лагера па све до цркве Светог Саве. Под крај грађанског рата у Русији већина царске војске, или како су их звали „бјелогардејци”, прогањана је од стране црвеноармијских бољшевичких трупа. Међу њима је био и Донски кадетски корпус, који послије кратког боравка у Словенији, бива премјештен у Билећу, новембра 1921. године, гдје су распоређени по одлуци тадашњих власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првих неколико мјесеци проведено је на обнови инфраструктуре која је била порушене за вријеме Првог свјетског рата, а коју је изградила Аустро-Угарска. Тада су отворене и прве радње, кројачка, обућарска, те столарска, а кадети су се почели навикавати на нови живот. Убрзо ће управно, као и наставно особље отпочети са својим устаљеним радом. Отворена је и црква у којој је иконе осликао руски умјетник, а потом и позоришна дворана. На челу позоришта је био генерал Александар Ивановић Васиљев. Руси су у Билећи основали и своје пјевачке и трубачке групе. Кадетски корпус је у Билећи отворио и своју прву амбуланту, а руски доктор је био задужен и за билећку болницу. Први доктор у њој био је Митрофан Семенович Попов, а његов помоћник Андреј Каритонович Белоскиј. Тада је настала и прва књиговезница и столарска радионица. Након смјене генерала Бабкина, који је био на челу овог корпуса на његово мјесто је дошао Јевгениј Васиљевич Перет, бивши артиљеријски официр. Наредбом генерала Богајевског, 1922. године, Донски кадетски корпус промијенио је име у Донски кадетски корпус Цара Александра III, те су њихови чинови означавани на лијевом рамену са Атаманском плавом еполетом опточеном бијелом бојом. Нераскидива веза са Требишњицом створила је и валцер „Таласи Требинке”, кога су компоновали на текст ове пјесме. За вријеме свог боравка у Билећи, кадети су током одмора посјећивали околна мјеста, укључујући и пикнике и шетње чак и старим путем до Никшића. Иако су само неколико година провели у Билећи (новембар 1921септембар 1926.), којој су посветили и двије пјесме, ови су бјелогардејци оставили дугорочан траг, како у културном тако и у социјалном, животу тадашње Билеће.[8]

О времену боравка козака са Дона на територији Билеће данас свједочи запуштено руско гробље у Билећи, на коме почивају и високи царски официри. Дио војничког гробља гдје су сахрањени официри царске Русије деценијама нико није одржавао, а у вријеме комунистичких власти ту су лежали непријатељи револуције. Споменици су оронули, а један дио зарастао у шикару. Само се назире покоји натпис са руским именима и презименима. На њима се не разазнаје да ли је ту и коначиште прадједе замјеника руског премијера. После Билеће козачки корпус се премјестио у Горажде. И ту је постојало руско војно гробље који је муслиманска Армија Републике Босне и Херцеговине током рата деведесетих година уништила.[9] Поред старих споменика припадницима Донског корпуса у билећком православном гробљу подигнут је и један нови, мермерни, на коме стоји име Сергеј Владимирович Мелешко, добровољац погинуо у редовима Херцеговачког корпуса у протеклом рату.[10]

Козачко гробље у Новом Горажду[уреди]

Уз православне споменике на гробљу Доња Сопотница, поред храма Светог Ђорђа, задужбине Херцега Стефана Косаче код Новог Горажда, до посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата налазили су се надгробни споменици руских царских официра, козакам који потичу из двадесетих и тридесетих година прошлога вијека када из Билеће у Горажде, по декрету краља Александра Карађорђевића, долази Други руски донски кадетски корпус. Пристигли су након прогона после Октобарске револуције у Русији, а смјештени су у старој аустроугарској касарни у центру Горажда. Захваљујући Руском корпусу у Горажду се 1930. оснива и прва Руска гимназија коју су, осим младих руских кадета, похађали и домаћи ђаци. Руски кадети су у то вријеме представљали културно, јавно, друштвено и спортско освјежење у тада још увијек малој чаршији поред ријеке Дрине. Приређивали су чајанке, дочеке православних нових година, организовали балове, разне забаве уз наступ властитог дувачког оркестра, а формирали су и црквени хор. Осим козачких коњских трка, приређивали су гимнастичка такмичења, атлетске игре, а бавили су се и другим спортовима, а највише фудбалом. Руси су у Горажду живјели све до 1934. када неочекивано одлазе, а њиховим одласком се гаси и Руска гимназија. Трајни знак њиховог боравка у Горажду били су споменици над хумкама у које су сахрањени. Након девастирања ових споменика у протеклом рату од стране Армије Републике Босне и Херцеговине, власти општине Ново Горажде, уз подршку Руског културног центра из Источног Сарајева, подигли су мермерни крста са једноставним натписом „Казаки Казакам”, на мјесту порушених споменика и тиме овјековјечили успомену на руско присуство на горњедринском простору.[11]

Социјалситчка Федеративна Република Југославија[уреди]

Комунистичке власти нису према Руској колонији и Руској матици биле нимало благонаклоне. Обје су жигосане као профашистичке и контрареволуционарне организације и распуштене. Предсједник Руске колоније инж. Евгениј Владимирович Антоневич и предсједник Руске матице инж. Виталиј Макарович Рибкин већ крајем априла 1945. нашли су се под ударом нове власти и у апсурдним судским процесима осуђени на двогодишње казне строгог затвора. Већ за који мјесец бањалучки Руси могли су да се наброје на прсте јер су се листом упутили ка Загребу, Сарајеву и Београду. Они малобројни преостали постали су нечујни и невидљиви. У новоствореној атмосфери братства и јединства постало је незамисливо било какво организовање на националној основи. Малобројна али снажна, угледна и утицајна руска заједница у Бањалуци престала је да постоји.[12]

У периоду након Другог свјетског рата десио се мањи вал досељавања припадника руске народности на ове просторе. Народна Република Југославија, касније ФНРЈ и СФРЈ, је створила услове да сви грађани Југославије без обзира на националну и етничку припадност имају исти статус унутар Федерације, и то је условило досељавање и припадника руске националности. Након политичког сукоба Јосипа Броза Тита са Стаљином 1948. године један броја Руса се због притисака који су били посљедица овог сукоба, иселио са ових простора, тако да се број припадника константно смањивао.[13]

Данас[уреди]

Војничко гробље у Вишеграду, гдје су сахрањени руски добровољци.

Током Одбрамбено-отаџбинског рата у Републици Српској, велики број Руса се прикључио Војсци Републике Српске и уградио своје животе у темеље Српске. Руси су у оквиру ВРС, били организовани у три добровољачка одреда, а налазили су се и у осталим јединицама. У Одбрани Републике Српске погинуло је 37 руских добровољаца. Први споменик руским добровољцима је подигнут у Вишеграду. Споменик је подигнут средствима донатора из Русије, средствима Владе Републике Српске, а у организацији удружења грађана српско-руске заједнице "Завет" из Бијељине. Република Српска је у знак сјећања на Русе који су погинули у одбрани српског народа, 12. април прогласила Даном руских добровољаца, када се сваке године у Вишеграду низом манифестација одаје почаст погинулим Русима и подсјећа на ратни пут руских одреда, као и на исказану храброст у одбрани Републике Српске. [14]

Током посљедњих година примјетан је већи број Руса који у великој мјери из Црне Горе, а у мањој из матичне државе, свој други дом проналазе у најјужнијем граду Републике Српске, у Требињу. У Требиње се досељавају Руси из разних дијелова матичне земље, углавном су то породице које ужурбани живот у метрополама замјењују Требињем и осталим мјестима источне Херцеговине, гдје покрећу приватне фирме, баве се пољопривредом.[15] Руси који живе и раде на територији Републике Српске, остварују могућност изласка на изборе. На пријевременим изборима за Предсједника Руске Федерације 2018. године, на списку бирача нашло се 60 држављана Русије, који углавном раде у једној од руских компанија које послују у Републици Сrпској.[16]

Религија[уреди]

Руси у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су православне вјероисповијести. У Угљевику је након Одбрамбено-отаџбинског рата, изграђен објекат руске православне цркве. Храм Светог Александра Невског подигнут је за потребе руских војника стационираних у Угљевику. У Ритешићу у близини Добоја у току је градња руског манастира. Овај вјерски објекат посвећен је Светој Матрони Московској, и једини је такве врсте на овим просторима.

У Манастиру Свете Петке у Бијељини, изграђена је крипта посвећена Светом Сергију Радоњешком, у којој се налази честита његовим моштију.[17]

У насељу Мокро, на магистралном путу између Пала и Сокоца, у организацији Руског културног центра из Источног Сарајева, гради се Храм Серафима Саровскога, чији радови су у завршној фази градње.[18]

Руси своје вјерске обреде обављају и у украјинско-руској Цркви Покрова пресвете Богородице[19], у насељу Хрваћани 2.

Удружења[уреди]

У Републици Српској, не постоји ни једно удружење, које окупља припаднике руског народа, али постоји већи број удружења, која окупљају поштоваоце руског народа, руске историје и културе. Та удружења су:

У Народној и универзитетској библиотеци Српске у Бањалуци постоји руски центар Фондације „Руски мир“ (Руски свијет) чија основна улога је промовисање руског језика и културе, док у склопу Руског центра дјелује и и хор „Александр Невски“ који је основан у септембру 2013. Хор изводи песме руских композитора и руске народне песме. Ту се налази и Библиотека Руског културног центра у Бања Луци. Након доласка већег броја Руса у Требињу је отворено одјељење будваснког Центра руског језика и културе „Возрожденије“.[20]

Распрострањеност[уреди]

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 177 Руса.[21]Руси настањују сљедеће општине и градове:

Руси, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској
јединица локалне самоуправе укупно
укупно 177
Бања Лука 45
Бијељина 9
Братунац 3
Брод 18
Вишеград 12
Власеница 2
Градишка 5
Дервента 2
Добој 7
Зворник 6
Источна Илиџа 3
Источно Ново Сарајево 3
Калиновик 1
Козарска Дубица 3
Котор Варош 3
Лакташи 2
Лопаре 3
Милићи 3
Модрича 12
Невесиње 1
Нови Град 1
Ново Горажде 1
Пале 2
Петрово 1
Приједор 7
Прњавор 7
Рогатица 1
Србац 1
Сребреница 1
Теслић 9
Требиње 1
Угљевик 1
Фоча 2
Хан Пијесак 1
Чајниче 1
Челинац 1
Шамац 1
Шековићи 4
Шипово 1

Значајне личности[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Број становника Републике Српске којима је Руски језик, матерњи језик.

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић 1996.
  2. ^ Извјештај 2015, стр. 97.
  3. ^ Мачкић, стр. 1.
  4. ^ Мачкић, стр. 2.
  5. ^ Мачкић, стр. 4.
  6. ^ Мачкић, стр. 7.
  7. ^ „Бањалучки Руси”. Глас Српске. Приступљено 31. 12. 2017. 
  8. ^ „Руси у Билећи: Козаци са Дона на извору Требишњице”. Билећа.рс. Приступљено 1. 1. 2019. 
  9. ^ „Да ли прадеда Димитрија Рогозина почива у Билећи”. Билећа.рс. Приступљено 1. 1. 2019. 
  10. ^ „Оживјеле сјенке над руским гробљем”. Независне новине. Приступљено 1. 1. 2019. 
  11. ^ „Трајни козачки знак”. Политика. Приступљено 11. 5. 2017. 
  12. ^ Мачкић, стр. 8.
  13. ^ Извјештај 2015, стр. 68.
  14. ^ „У Вишеграду обиљежен Дан руских добровољаца”. РТРС. Приступљено 4. 11. 2016. 
  15. ^ „Руси се из Црне Горе селе у Требиње”. БНТВ. Приступљено 4. 1. 2016. 
  16. ^ „Руси у Бањалуци бирали предсједника Русије”. Глас Српске. Приступљено 21. 7. 2018. 
  17. ^ „Манастир Свете Петке на Пет Језера у Бијељини”. Епархија зворничко-тузланска. Архивирано из оригинала на датум 05. 10. 2013. Приступљено 11. 5. 2017. 
  18. ^ „Пале: Русија обиљежила дан националног јединства”. Глас Српске. Приступљено 11. 5. 2017. 
  19. ^ „Црква Покрова Пресвете Богородице”. АИС Република Српска. Приступљено 13. 5. 2017. 
  20. ^ „Требиње: Отворен Центар руског језика и културе „Возрожденије“.”. Глас Српске. Приступљено 4. 1. 2016. [мртва веза]
  21. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017. 
  22. ^ „Руси у БиХ: мањина која је скоро потпуно ишчезла са сукобом Тито-Стаљин”. Прометеј. Приступљено 22. 4. 2017. 

Литература[уреди]

  • Јовановић, Мирослав (1996). Досељавање руских избјеглица у Краљевину СХС 1919-1924. Београд. 
  • Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај. 
  • Мачкић, Зоран. Устав Руске матице у Бањалуци. Бања Лука. 

Спољашње везе[уреди]