Руска авангарда
Авангардна група сликара окупљала се око часописа „Мир искуства“ и заузимала се за оживљавање руске народне уметности, а најзначајније резултате постигнула је у сценографији и костимографији.
Почетком 20. века у руску архитектуру стижу западноевропски утицаји, прво сецесија, а онда функционализам. Главни покретачи руске апстракције били су Василиј Кандински, који је уједно и аутор прве апстрактне слике (1910. године), те М. Ф. Ларинов и Н. С. Гончарова (утемељитељи рајонизма), а Казимир Маљевич је био најрадикалнији од њих (зачетник супрематизма).
Зачетник конструктивизма, најранијег облика апстрактне скулптуре, био је Владимир Татљин. Идеје конструктивизма у Европу су пронели вајари: Александар Архипенко, Антоан Певзнер и Наум Габо.
Садржај
Совјетски стил[уреди]
Након Октобарске револуције догодио се краткотрајан, али славан покушај модернизације руске уметности у којем је авангарда постала службеним стилом. Но, убрзо су авангардни уметници били шиканирани и чак затварани, а од 1934. године једини признати ликовни израз био је социјалистички реализам. У Русији су рођени, али су је напустили нетом или након Октобарске револуције: Алексеј Јављенски,, Марк Шагал, Ел Лиситски, М. Ф. Ларионов и његова супруга Н. С. Гончарова и С. Пољаков.
У сликарству се величају култови Стаљина, младости и радника. Идеолошке монументалне споменике, и портрете изводила је В. И. Мухина, а у архитектури је превладао стил у којему се величала моћ државе (Лењинов маузолеј на Црвеном тргу у Москви, 1924.-30.
Савремена руска уметност[уреди]
Совјетски стил траје све до распада Совјетског Савеза 1991. године када се јавља тзв. постсоцијалистички стил. Млади нараштај архитеката пројектује у свим стиловима постмодерне архитектуре. Раздобље након 1990.-тих обележава настанак многобројних уметничких група које се крећу од геометријске апстракције преко хепенинга, ленд-арта, концептуалне уметности и инсталација (Иља Кабаков), до хипереализма надахнутог социјалистичким реализмом (тзв. Уметност Перестројке).
Види још[уреди]
Референце[уреди]
Литература[уреди]
- H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
- Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
- Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
- Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
- Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
- Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
- Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
- Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
- Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
- Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
- Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
- hr Wikipedia
