Руска глад (1601—1603)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Москва 1601, на гравири из 19. века.
Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије
Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Руска глад (1601—1603) је период неродних година у Русији за време Смутног времена. Трогодишња неродица и глад однели су неколико стотина хиљада живота.[1] Глад је била можда главни катализатор друштвених немира у Време смутње, и посредно је утицала на пропаст цара Бориса Годунова, успон Лажног Димитрија и устанак Болотњикова.[2]

Руска пољопривреда у 16—17. веку[уреди]

Иако је расположиво земљиште у Русији било веома пространо, квалитет земље био је слаб (дебљино до 8цм, са 1-4% хумуса), методе обраде примитивне, а сезона без мраза трајала је од средине маја до краја септембра, ретко више од 120 дана. Зимски раж био је основна култура, са приносом од највише 3 зрна за свако посејано, двоструко мање него у западној Европи у 15. веку.[3] Од поврћа гајио се купус, краставци, грашак, репа и лук, док су печурке, купине и лешници сакупљани по шумама. Стока се није могла хранити преко зиме, па се месо јело ретко, риба нешто чешће, а пила се медовина. Кокошке су носиле само једно јаје недељно.[3] Узевши у обзир редовна давања држави и власнику земље, руски сељаци били су на ивици глади чак и у родним годинама.

Узастопне неродне године[уреди]

По речима савременика, у неродним годинама 1601-1603. јело се све: "трава, мртве животиње, пси, кора липова, кора букова". Мноштво изгладнелих сељака почело се бавити разбојништвом. Појавило се и људождерство, а онда је на изгладнеле наишла куга. Изгладнели народ навалио је у Москву: по неким летописима од глади је само у Москви умрло 120.000 људи (неки извори дају чак 500.000 људи).[2] У јесен 1603. војска је угушила устанак сељака у околини Москве, које је предводио разбојник Хлопко, а мање побуне угушене су широм Русије.[1]

Мере државе[уреди]

Цар Борис Годунов интересовао се за сиротињу, а када је наступила неродна година и глад, наредио је да се гладнима бесплатно дели жито из државних житница и предузима велике јавне радове да би помогао оскуднима.[4] Међутим, сујеверни су ширили приче да је глад у Русији божја казна за царев грех-неразјашњену смрт царевића Димитрија Ивановича 1591.[2]

Последице[уреди]

Дуготрајна глад је свет бацила у очајање и чак га довела до људождерства. Због глади масе робова беху од господара истеране из кућа. Те масе су стварале читаве чете разбојника, чак у близини саме Москве, док је други њихов део бежао преко границе, у Украјину, која је била сва у врењу и само чекала знак за упад. Тај дуго очекивани знак дала је једна личност тамног и непознатог порекла, Лажни Димитрије.[5]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 281—282. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 224. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678. 
  3. 3,0 3,1 The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 287—288. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  4. ^ „Историја Русије (П. Миљуков) 5 — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 1. 5. 2018. 
  5. ^ „Историја Русије (А. Јелачић) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 1. 5. 2018.