Руска уставна криза 1993.

С Википедије, слободне енциклопедије
Руска уставна криза 1993.
White House-3.JPG
Бели дом, седиште Врховног совјета Русије након бомбардовања.
Време:21. септембар4. октобар 1993.
Место:Москва, Русија
Исход:

Победа председника Јељцина и владе:

  • повећане овласти председника
  • распуштени Врховни совјет, Конгрес, регионални и локални совјети
  • одржани парламентарни избори и уставни референдум
Сукобљене стране

Русија Председник Русије
Подршка:

Flag of the Federal Guard Service.svg Савезна служба заштите
Flag of the Ministry of Defence of the Russian Federation.svg Министарство одбране
Flag of the Ministry for Internal Affairs of the Russian Federation (MVD of Russia).svg Министарство унутрашњих послова

Русија Потпредседник Русије
Русија Парламент Русије:
Подршка:

Flag of the Soviet Union.svg Flag of the Russian Empire (black-yellow-white).svg Фронт националног спаса
Руско национално јединство
Команданти и вође
Борис Јељцин
Александар Корзаков
Павел Грачев
Виктор Јерин
Анатолиј Куликов
Александар Руцкој
Руслан Хасбулатов
Сергеј Бабурин
Алберт Макаснов
Александар Баркашов

Руска уставна криза 1993. била је политички обрачун између председника Русије Бориса Јељцина и руског парламента који је решен употребом војне силе. Односи између председника и скупштине су се погоршавали неко време. Уставна криза је достигла врхунац 21. септембра 1993. када је председник Борис Јељцин кренуо да распусти парламент (Конгрес народних депутата и његов Врховни совјет), иако председник Русије по руском уставу није имао овлашћење да то уради. Јељцин је искористио резултате референдума из априла 1993. да оправда своје акције. Као одговор на то, парламент је Јељцинове одлуке оценио ништавним, сменио Јељцина и прогласио потпредседника Александра Руцкоја за вршиоца дужности председника.

Ситуација се даље погоршавала почетком октобра. Демонстранти су 3. октобра пробили полицијски кордон око парламента, заузели канцеларије градоначелника Москве и покушали да заузму телевизијски торањ Останкино. Руска војска, која се у почетку прогласила неутралном, по Јељциновом наређењу заузела је зграду Врховног совјета у раним јутарњим часовима 4. октобра и ухапсила вође побуне.

Десетодневни улични сукоби су постале уличне борбе са највећим бројем жртвама у историји Москве још од Октобарске револуције.[1] Према, проценама владе, убијено је 187 особа и повређено 437, док извори блиски руским комунистима процењују број жртава на око 2000.

Настанак кризе[уреди | уреди извор]

Интензивирање борбе извршне и законодавне власти[уреди | уреди извор]

Јељцинов програм економских реформи је ступио на снагу 2. јануара 1992. Убрзо након тога цене су драстично скочиле, потрошња државе је смањена, а нови тешки порези су ступили на снагу. Дубока кредитна криза је затворила многе фабрике и довела до дуготрајне депресије. Поједини политичари су убрзо почели да се дистанцирају од програма, а све се више појављивала политичка конфронтација између Јељцина са једне стране и опозиције радикалним економским реформама са друге.

Реална процентуална промена БДП у Русији (1990—1994).[2]

1990. 1991. 1992. 1993. 1994.
-3.0% -13.0% -19.0% -12.0% -15.0%

Током 1992, опозиција Јељциновим реформским политикама је порасла међу бирократама забринути за стање руске индустрије и међу регионалним лидерима, који су желели више независности од Москве. Руски потпредседник, Александар Руцкој, осудио је Јељцинов програм као „економски геноцид“.[3] Заиста, током прве половине 1992. године, просечна зарада становништва је опала 2-2,5 пута.[4] Лидери нафтом богатих република, као што су Татарстан и Башкирија, тражили су пуну независност од Русије.

Такође током 1992, Јељцин се борио против Врховног совјета и Конгреса народних депутата (највишим законодавним телом у држави, из кога су бирани чланови Врховног совјета) за контролу над владом и државном политиком. Председник Врховног совјета, Руслан Хасбулатов, успротивио се реформама, иако је тврдио да подржава Јељцинове глобалне циљеве.

Председник је био забринут због уставних амандмана усвојених крајем 1991, што је значило да уредба о посебним овлашћењима која је требало да истекне крајем 1992 (Јељцин је проширио овлашћења Председништва изнад нормалних уставних ограничења зарад спровођења програма реформи). Очекујући реализацију свог програма приватизације, Јељцин је захтевао да парламент поново усвоји уредбу о председничким овлашћењима (само парламент има право да замени или измени Устав). Међутим, посланици у Конгресу народних депутата и у Врховном совјету су одбили да усвоје нови устав који би озаконио обим председничких овлашћења које је захтевао Јељцин.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Braithwaite 2011, стр. 7.
  2. ^ Dąbrowski, Marek; Antczak, Rafał (јул 1995). „Economic Transition in Russia, the Ukraine and Belarus in Comparative Perspective” (PDF). Center for Social & Economic Research. стр. 38. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 7. 2009. Приступљено 13. 7. 2009. 
  3. ^ Bohlen, Celestine (9. 2. 1992). „Yeltsin Deputy Calls Reforms 'Economic Genocide”. The New York Times. Приступљено 8. 12. 2011. 
  4. ^ Римашевская, Наталья Михайловна (1997), Социальные последствия экономических трансформаций в России (PDF) (6), Социологические исследования., стр. 55—65, Приступљено 25. 9. 2010  (језик: руски)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Braithwaite, Rodric (2011). Afgantsy: the Russians in Afghanistan 1979-89. Profile Books. ISBN 978-1-84668-054-0.