Руске иконе

Из Википедије, слободне енциклопедије

Руски иконопис - који се развио у срцу православне уметности старе Русије, који је покренут крајем X века, тачније 988., покрштавањем Руса[1]. По правилу, ови иконе су строго следиле моделе и формуле које је поставила византијска уметност, на челу са престоницом у Константинопољу[2]. Како је време пролазило, Руси су проширили вокабулар типова и стилова далеко изван свега осталог у православном свету. Иконографија је постала језгро старе руске културе до краја XVII века, када је, у петровско доба, постао заступљен секуларни поглед на уметност.

Лична, иновативна и креативна традиција религиозне уметности Западне Европе су у великој мери изостале у Русији пре 17. века, када је руска иконографија потпала под снажан утицај религиозних слика и гравура од и Протестантске и Католичке Европе. Током средине 17. века допло је до промена у литургије и служби, коју је покренуо је патријарх Никон, резултирало је распадом у Руској православној цркви. Традиционалисти, прогоњени "Староритуалци" или "Староверци"[3], су наставили традиционалну стилизацију икона, док је државна црква изменила свој стил[3]. Од тада иконе су почеле да се сликају не само у традиционално стилизованом и нереалистичном стилу, али и у смеси руске стилизације и западноевропског реализма, и на западноевропском начину, веома сличном католичкој религијској уметности тог времена. Овакве иконе, најчешће у руским православним црквама, такође се понекад могу наћи у различитим sui juris обредима католичке цркве[4].

Руске иконе су обично сликане на дрвету, често мале, иако неке у црквама и манастирима моуг бити много веће. Неке руске иконе су направљене од бакра[5]. Многе религиозне куће у Русији имају иконе на зиду у "Красный угол".

Постоји богата историја и сложен верски симболизам у вези са иконама. У руским црквама, наос је обично одвојен од светишта са иконостасом, зиду са иконама са дуплим вратима у центру[6]. Иконе се сматрају за Јеванђеље на слици, и зато се посебна пажња посвећује сликању икона како би се осигурало да је Јеванђеље верно и прецизно приказано.

Архангел Гаврило (Анђео златних власи), икона из 12. века, која се тренутно налази Руском музеју у Санкт Петербургу.

Референце[уреди]

  1. Martin, Janet (1995). Medieval Russia, 980–1584. Cambridge. стр. 6—7. ISBN 0521676363. 
  2. Brubaker, Leslie (2001). Byzantium in the iconoclast era (ca. 680-850): the sources. Ashgate. ISBN 0754604187.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  3. 3,0 3,1 A. Zenkovsky, Serge (1974). Medieval Russia's Epics, Chronicles, and Tales. стр. 19—20. ISBN 0452010861. 
  4. Andreevich Uspenskiĭ, Boris (1976). The Semiotics of the Russian Icon. Peter de Ridder Press. стр. 24. ISBN 9031600784. 
  5. Ahlborn, Richard E. and Vera Beaver-Bricken Espinola, eds. Russian Copper Icons and Crosses From the Kunz Collection: Castings of Faith. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. 1991. 85 pages with illustrations, some colored. Includes bibliographical references pages 84-85. Smithsonian Studies in History and Technology: No. 51.
  6. Евгеньевна Этингоф, Ольга (2005). Византийские иконы VI - первой половины XIII века в России. Индрик. стр. 124, 493. 

Спољашње везе[уреди]