Пређи на садржај

Рускословенски језик код Срба

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Славеносербски магазин (Венеција, 1768), штампан на српској варијанти рускословенског језика
Не поистовећивати са славеносрпски језик.

Рускословенски језик код Срба је посебан облик рускословенског језика, који се током 18. века развио у српској средини, путем усвајања званичне руске (синодалне, односно новомосковске) редакције црквенословенског језика, чиме је напуштена дотадашња српска редакција црквенословенског језика (српскословенски језик). Том променом, означена је једна од најзначајнијих прекретница у развоју црквенословенског језичког стандарда у српској средини, са знатним последицама по даљи развој тадашње српске књижевности, а такође и српске културе у целини.[1][2][3][4]

Постепено увођење рускословенског језика у српску књижевну и црквену праксу започело је већ почетком 18. века, под окриљем првобитне Крушедолске митрополије (1708-1726), а тај процес је потом интензивиран за време постојања обједињене Београдско-карловачке митрополије (1726-1737), чиме је рускословенски језик постао званични богослужбени језик и у српској средини. Иако се српска примена рускословенског језика у правописном и граматичком смислу није суштински разликовала од тадашњег званичног (синодалног, односно новомосковског) црквенословенског језичког стандарда у самој Русији, у пракси је под утицајем говорног српског језика дошло до појаве извесних фонетских особитости, тако да се српска варијанта од рускословенског стандарда разликовала првенствено по акцентацији и изговору карактеристичних гласова. За време постојања Карловачке митрополије српска варијанта рускословенског језика се учврстила као нови стандард црквенословенског језика у српској средини, што је временом преовладало и у осталим српским црквеним областима, тако да је из поменуте варијанте проистекао и савремени црквенословенски језички стандард Српске православне цркве.[5][6][7][8]

Под утицајем српске варијанте рускосовенског језика, у српској средини се током друге половине 18. века развио хибридни славеносрпски језик, који је био у књижевној и академској употреби у вишим и образованим круговима српског друштва, а напуштен је средином 19. века, услед Вукове реформе.[9]

Назив

[уреди | уреди извор]

Већ током 19. века, у српској лингвистици су се за разне редакције старословенског, односно црквенословенског језика почели користити сложенички називи (српскословенски, бугарскословенски, рускословенски), те се тако у радовима Стојана Новаковића (и других српских филолога) за руску редакцију усталио назив: рускословенски језик. У стручној лингвистичкој терминологији, за српску варијанту рускословенског језика користе се разни, било сложенички или описни називи, а слична лингвонимска разноликост постоји и поводом именовања позног руског (синодалног, односно новомосковског) стандарда рускословенског језика, који се назива: рускословенски или рускоцрквенословенски (у општем смислу), односно новорускословенски или новоцрквенословенски (када се жели прецизније указати на синодалну, односно новомосковску редакцију). Пошто употреба разних сложеничких облика зависи од контекста, у стручној литератури се често срећу и разни описни називи (српска редакција, српска варијанта, српски варијетет / рускословенског језика).[10][11][12][13]

Појава и развој рускословенског језика у српској средини

[уреди | уреди извор]
Рускословенски Буквар словеноруских писмена (Москва, 1694), на основу кога је настао српски Буквар из 1717. године

Све до почетка 18. века, у српској књижевној и богослужбеној пракси употребљавана је изворна српска редакција црквенословенског језика, позната као српскословенски језик. На том језику настала је српска средњовековна књижевност,[14] а потом и српска књижевност из периода од 16. до почетка 18. века.[15]

Средином 17. века, у Руском царству је спроведена књижевна и језичка реформа, чиме је дошло до значајних промена у руској редакцији црквенословенског језика, пошто је старомосковску варијанту рускословенског језика заменила нова званична, односно синодална или новомосковска варијанта.[16] Књиге штампане на синодалној редакцији рускословенског језика почеле су да пристижу у српску средину већ током друге половине 17. века, а затим још интензивније почетком 18. века, вршећи постепено утицај на развој српске књижевне и језичке праксе, а затим и норме. У том периоду, разна рускословенска издања служила су и као узори, односно предлошци за настанак појединих српских дела, те је тако и српски Буквар из 1717. године настао по угледу на рускословенски Буквар словеноруских писмена јеромонаха Кариона Истомина, који је штампан 1694. године у Москви.[17]

Мојсије Петровић, београдско-карловачки митрополит (1726–1730) за чијег је времена оснажен утицај рускословенског језика међу Србима

Након Велике сеобе Срба (1690), православни Срби су у Хабзбуршкој монархији упркос привилегијама добијеним од хабзбуршких владара били изложени знатним политичким и верским притисцима, те су се стога за помоћ обраћали црквеним и просветним установама у Русији,[18] одакле су стизале не само књиге на рускословенском језику, већ и учитељи-просветитељи, који су у српској средини додатно подстицали употребу књига штампаних на званичној синодалној варијанти рускословенског језика. Пошто је старо српско штампарство на српскословенском језику замрло још средином 17. века, у српском књишком фонду су у међувремену почеле преовладавати књиге штампане у Русији, тако да су током првих деценија 18. века у практичној књижевној, просветној и црквеној употреби међу Србима у потпусти преовладале нове руске књиге, штампане на тадашњој званичној новомосковској (синодалној) редакцији рускословенског језика.[7][8]

Рускословенски Буквар Теофана Прокоповича (српско издање из 1726. године)

У периоду од 1726. до 1733. године, на молбу српских архијереја, међу Србе у Хабзбуршкој монархији пристигли су руски учитељи Максим Суворов и Емануел Козачински. Суворов је 1726. отворио Славјанску школу у Сремским Карловцима, док је Козачински 1733. отворио Латинску школу. Суворов и Козачински са собом су донели московске уџбенике и друге књиге на рускословенском језику, које су Срби прихватили, упознајући се на тај начин са рускословенским језиком. Залихе донетих књига су убрзо исцрпљене, а како је у Русији након смрти Петра Великог дошло до привременог застоја у штампању нових издања, нови митрополит Мојсије Петровић (1726-1730) је 1726. наложио прештампавање буквара Теофана Прокоповича из 1720. године и тиме дао подршку даљем ширењу рускословенског језика међу Србима.[19]

Русификација српског црквеног и просветног живота

[уреди | уреди извор]

Оснивањем школе и прештампавањем буквара на рускословенском језику означен је почетак русификације најпре црквеног и просветног, а потом и других области друштвеног живота. Најзначајнија српска црквена и књижевна издања из 18. века била су приређивана и објављивана на српској варијанти рускословенског језика, као на пример Србљак из 1761. године. На иницијативу грофа Колера, председника Илирске дворске депутације, дата је 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку дозвола да штампа српске књиге, чиме се између осталог желео потиснути утицај руских издања међу Србима.[20] Ова дозвола је била реакција на активности штампарије Димитрија Теодосија у Венецији, коју је финансијски подржавала Русија. На српској варијанти рускословенског језика своја дела су објављивали Јован Рајић,[21] Захарија Орфелин,[22] као и неки други српски писци из 18. века, а временом се у српској књижевној средини развио и хибридни славеносрпски језик, који је био мешавина рускословенског, српскословенског и српског народног (говорног) језика.[23][24]

Карактеристике српске варијанте рускословенског језика

[уреди | уреди извор]

Основне карактеристике српске варијанте рускословенског језика су биле:[25]

  • Висок степен граматичке и правописне усаглашености са изворним рускословенским језичким стандардом, уз постојање извесних фонетских разлика, првенствено у области акцентације и изговора карактеристичних гласова
  • Различитост од изворног српскословенског језичког стандарда
  • Знатна различитост у односу на српски народни (говорни) језик
  • Примена у разним областима српског црквеног и просветног живота, а такође и у области српског књижевног стваралаштва, првенствено током 18. века
  • Богослужбена (литургијска) примена у Српској православној цркви, почевши од 18. века па све до данас

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ивић & Младеновић 1986, стр. 69-106.
  2. ^ Младеновић 1987б, стр. 69-74.
  3. ^ Ранковић 2006, стр. 633-641.
  4. ^ Кончаревић 2021, стр. 51-61.
  5. ^ Младеновић 1986, стр. 297-302.
  6. ^ Ранковић 2015, стр. 140-144.
  7. ^ а б Радовановић 2016, стр. 99-112.
  8. ^ а б Војновић 2019, стр. 131-145.
  9. ^ Младеновић 1989.
  10. ^ Младеновић 1985, стр. 501-505.
  11. ^ Ранковић 2012, стр. 142.
  12. ^ Ранковић 2013, стр. 166.
  13. ^ Ранковић 2015, стр. 180.
  14. ^ Грковић-Мејџор 2011, стр. 43–51.
  15. ^ Ивић 1993, стр. 105-134.
  16. ^ Кончаревић 2016, стр. 54-57, 69-79.
  17. ^ Павловић 2015, стр. 41-48.
  18. ^ Веселиновић 1986, стр. 16-38.
  19. ^ Младеновић 2005, стр. 517-527.
  20. ^ Ивић 1998, стр. 136-138.
  21. ^ Анђелић, Ђорђе. Историје југословенске књижевности, Београд 1938.
  22. ^ Младеновић 1970, стр. 103-118.
  23. ^ Младеновић 1969, стр. 43-51.
  24. ^ Младеновић 1987а, стр. 45-64.
  25. ^ Младеновић 1982, стр. 47-81.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рускословенски_језик_код_Срба&oldid=30815352”