Руско освајање Сибира

С Википедије, слободне енциклопедије
Руско освајање Сибира
Део Експанзија Русије
Russia 1533-1896.gif
Ширење Русије од 1533. до 1896.
Време:1580 – касне 1600-те
Место:Западни Сибир
Исход:

Руска победа

  • Анексија територија Сибира
  • Распуштање Сибирског каната
Територијалне
промене:
Регион изван Уралских планина, дуж реке Об (Западни (Блиски) Сибир) је аексирало Руско царство
Сукобљене стране
Flag of Oryol ship (variant).svg Руско царство
Flag of Don Cossacks.svg Донски Козаци
савезнички аутохтони Сибираци
Сибирски канат (до 1598)
Даури
Јакути
Чукчи
Команданти и вође
Flag of Oryol ship (variant).svg Иван IV Грозни (до 1584)
Flag of Oryol ship (variant).svg Јермак (до 1585)  
Дмитри Павлутски (1731–1747)  
Кучум
Даурски принц Гуигудар

Руско освајање Сибира (енгл. Russian conquest of Siberia) било је постепено ширење Руског Царства на исток преко Урала, од похода Јермака Тимофејевича (1581) и освајања Сибирског Каната (1598) до краја 17. века.[1]

Староседеоци Сибира[уреди | уреди извор]

Јужни део Сибира (око река Ангаре, Лене и Уде) насељен је још у палеолиту. Први познати староседеоци Сибира била су племена Киргиза, Јакунта и Бурјата. Од 3. века п.н.е. племена јужног Сибира развијају номадско сточарство и постепено прелазе из матријархата у патријархат, док се тај процес на северу, у области тундре и тајге, развијао знатно касније. Од 2. века п.н.е. до 1. века н.е. јужним Сибиром владају Хуни. У 1. веку формирају се савези источноазијских монголских племена која се под притиском Хуна померају ка западном Сибиру и Казахстану, потискујући европеиде или их асимилујући. Прве државне формације јављају се на подручју Алтаја у 6-8. веку као Турски Канат (Плави Турци), а од Алтаја до Манџурије Ујгурски канат, који у 9. веку освајају Киргизи.[1]

Западни Сибир, територија Сибирског Каната у 15. веку.

У 13. веку већи део јужног Сибира покорили су Монголи и укључили у Златну Хорду. После њеног распада на територији западног Сибира (између реке Тобол, Туре, Иртиша и Оба) формира се крајем 15. века од сибирских Татара, племена Вогулича (Манса) и Остјака (Ханта) Сибирски Канат.[1]

Руска освајања и колонизација[уреди | уреди извор]

Руска експанзија у Сибир почела је већ у 11-13. веку, у виду војно-трговачких експедиција, најпре новгородских бојара, затим Московске Кнежевине, а интензивније се наставља после анексије Казанског каната (1552).[1]

16-17. век[уреди | уреди извор]

Сибирски канат је први пут дошао под удар Русије 1581, походом Јермака Тимофејевича против сибирских племена. Тада су почела да ничу и прва руска насеља у Сибиру, најпре као утврђења, а затим као села. Продором руске војске 1598. у западни Сибир, канат је коначно припојен Русији и настављено је насељавање руског становништва, које је са собом донело хришћанство и модерније методе пољопривреде. Ширење руских поседа према истоку допрло је око 1640. до река Колиме и Амура. Тада је основано више руских градова у Сибиру: Тјумењ (1585), Тобољск (1587), Верхотурје (1598), Томск (1604), Краснојарск (1628), Јакутск (1632). Према подацима из 1678, у Сибиру је тада било насељено 10.289 сељачких и кметовских породица.[1]

18. век[уреди | уреди извор]

Број руског становништва стално се повећавао досељавањем и средином 18. века Руси у Сибиру постају бројнији од староседелаца (којих је 1911. било око 900.000), пошто су области погодне за земљорадњу и индустрију биле насељене чисто руским живљем. На прелазу 18. и 19. века руска власт захвата област до Чукотског полуострва, острва Северног Леденог и Тихог океана и горњих токова река Оба, Иртиша и Јенисеја. За одбрану јужних граница Сибира насељени су сибирски козаци.[1]

19. век[уреди | уреди извор]

У 19. веку припојен је Сахалин, а 1858. Приамурје и Усуријски крај. Због сурових услова живота, Сибир је руским властима служио као место прогонства криминалаца и политичких противника. Насељавање Сибира појачало се после укидања кметства у Русији 1861: од 1858. до 1897. број становника повећао се са 2.3 на 5 милиона, што је додатно појачано изградњом транс-сибирске железнице (1891-1905).[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 552—553. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]