Руфин Аквилејски

Руфин Аквилејски

Тираније Руфин, познат и као Руфин Аквилејски (лат. Rufinus Aquileiensis; Јулија Конкордија, 344/345 — Сицилија, 411), био је ранохришћански калуђер, историчар и преводилац.

Биографија

Рођен у близини Аквилеје у северној Италији, школовао се у Риму где се спријатељио са блаженим Јеронимом. Око 373. године отишао је у Египат; овде је упознао Меланију Старију и посетио монахе у пустињи. Неколико година студирао је и у Александрији код Дидима Слепог, и био је под снажним утицајем његовог оригенизма. Године 381. боравио је у Јерусалиму. Са Меланијом је основао мушко-женски манастир на Маслинској гори. После сукоба око Оригеновог учења вратио се 397. у Италију.

Иако је и сâм био писац, углавном је познат као преводилац грчких богословских књига на латински језик у време када је на Западу познавање грчког језика било у опадању. Његов слободни превод Оригеновог дела О начелима, једини потпун текст који данас постоји, имао је за циљ да оправда Оригеново ортодоксно учење, али је сам Руфин био укључен у неугодну расправу са некадашњим пријатељем, блаженим Јеронимом, који је критиковао тенденциозност његовог превода. Превео је и нека Оригенова тумачења Светог писма, Сикстове Сентенције (које је приписао папи Сиксту II), Псеудо-Климента, нека дела Василија Великог и Григорија Богослова, Историју пустињака (за које се дуго веровало да је он написао) и Јевсевијево дело Црквена историја, са две додатне књиге (засноване вероватно на изгубљеној историји Геласија из Кесарије) које говоре о времену до смрти цара Теодосија I (395). Његово тумачење апостолског Символа вере, које се делимично темељи на Катихетским поукама св. Кирила Јерусалимског, пример је најранијег целог облика Символа вере из 4. века на латинском језику какав се користио у Аквилеји и Риму. На позив Паулина из Ноле, написао је тумачење Јаковљевог Благослова дванаесторице патријараха у Пост 49, које, иако није оригинално, има одређени значај у историји егзегезе.