Пређи на садржај

Рушење споменика Владимиру Лењину у Украјини

С Википедије, слободне енциклопедије

Рушење споменика Владимиру Лењину у Украјини почело је током пада Совјетског Савеза и наставило се у малој мери током 1990-их, углавном у неким градовима на западу Украјине, иако је до 2013. већина Лењинових статуа у Украјини остала да стоји. Током Евромајдана 2013–2014, уништавање статуа Лењина постало је распрострањена појава и у Украјини је постало популарно познато као Лењинопад (украјински: Ленінопад, руски: Ленинопад).[1]

Историја

[уреди | уреди извор]
Споменик Великој октобарској револуцији демонтиран је 1991. након распада Совјетског Савеза.

Рушење споменика Лењину у Украјини одвијало се у четири етапе. Током 1990-их, више од 2.000 Лењинових споменика је срушено у Галицији и Волињу, на прелазу 1990-2000-их више од 600 Лењинових споменика је уклоњено у западним и централним областима, 2005-2008, више од 600 је срушено углавном у централним областима. области, а 2013–2014 срушена су 552 споменика.[2]

Први талас рушења споменика Лењину десио се у западној Украјини 1990–1991. 1. августа 1990. у Червонограду је први пут у СССР-у срушен споменик Лењину. Под притиском народа споменик је демонтиран, формално са циљем да се пресели на друго место. Исте године, Лењинови споменици су демонтирани у Тернопољу, Коломији, Надвирни, Бориславу, Дрохобичу, Лавову и другим градовима Галиције.[3]

Украјина је 1991. имала 5.500 Лењинових споменика. У новембру 2015. још увек је стајало око 1.300 Лењинових споменика. Више од 700 Лењинових споменика је уклоњено и/или уништено између фебруара 2014. и децембра 2015.

Украјински парламент је 9. априла 2015. усвојио закон о декомунизацији.[4] Председник Украјине Петро Порошенко је 15. маја 2015. године потписао овај закон којим је започео шестомесечни период за уклањање комунистичких споменика (осим споменика из Другог светског рата) и обавезно преименовање насеља са називима везаним за комунизам. Украјински институт националног сећања је 16. јануара 2017. објавио да је током декомунизације демонтирано 1.320 Лењинових споменика.

Сајт „Raining Lenins“[5] прати статистику пада Лењинових статуа у Украјини.[3]

У Запорожју је 17. марта 2016. демонтиран највећи споменик Лењину на неокупираној територији Украјине, висок 19,8 метара.[6] У периоду између анексије полуострва Крим од стране Руске Федерације и 28. септембра 2014. године, највећи Лењинов споменик на неокупираној територији стајао је у Харкову (висок 20,2 м).[7][8] Ова статуа Лењина у Харкову је срушена и уништена 28. септембра 2014.[9]

Током руске инвазије на Украјину 2022. године, многе од ових статуа Лењина, које су скинули украјински активисти, поново су подигли руски окупатори у областима под руском контролом.[10][11][12][13]

Мотивација

[уреди | уреди извор]

Почетак „Лењинопада” у својој маси је положен рушењем споменика Лењину у Кијеву на Бесарабском тргу. Догађај је одржан 8. децембра 2013. око 18:00 часова. Још више људи почело је масовно да уништава споменике совјетске прошлости након извештаја о активистима Евромајдана који су погинули током протеста у Кијеву.

У јануару 2015. Министарство културе Украјине најавило је да ће подстаћи све јавне иницијативе у вези са чишћењем Украјине од споменика личностима из комунистичке прошлости. Према речима министра Вјачеслава Кириленка, његово одељење ће покренути иницијативу за брисање из Државног регистра непокретних споменика Украјине свих споменика који се односе на комунистичке личности које су тамо наведене. Држава се неће противити, већ напротив, на сваки могући начин подржавати све јавне иницијативе које ће се борити за чишћење Украјине од ових реликвија тоталитарне прошлости“, нагласио је министар.[14]

У априлу 2015. године, Врховна рада Украјине гласала је за нацрт закона „О осуди комунистичког и националсоцијалистичког (нацистичког) тоталитарног режима у Украјини и забрани пропаганде њихових симбола“, који ће, посебно, обавезати локалне власти да демонтирају споменике комунистичким личностима на територији Украјине.[15]

Комунистички споменици срушени током Евромајдана

[уреди | уреди извор]
Лењинов трг у Дњепропетровску 22. фебруара 2014. са срушеним споменицима Владимиру Лењину.

Демонстранти током Евромајдана срушили су неколико статуа Владимира Лењина у украјинским градовима.[16][17][18] Према неким проценама, више од 90 статуа је срушено.[19] У децембру 2015. Украјинска недеља је израчунала да је 376 Лењинових споменика уклоњено или уништено у фебруару 2014.

Ово је делимична листа:

Обележје Локација Датум Статус Напомене Слика
Статуа Лењина Андриево-Иванове 3. јануара 2014 Преломљен на два дела Полиција је покренула истрагу на основу члана Кривичног законика под називом „Уништавање или оштећење споменика историје или културе“.[20]
Статуа Лењина Бердичив 22. фебруар 2014 Срушен и уништен [21][22] Статуа Лењина у Бердичеву 2013.
Статуа Лењина Бела Црква 2014 Срушен и уништен [16][23] Статуа Лењина у Билој Церкви 2009.
Статуа Лењина Чернигов 21. фебруар 2014 Срушен [24][25] "Лењин је легао"
Статуа Лењина Червона Слобода 8. јул 2014 Срушен Према украјинској комунистичкој партији „покренут је кривични случај због вандалског чина“.[26][27]
Статуа Лењина Харков 28. септембар 2014 Срушен и уништен Уништење статуе Лењина у Харкову 28. септембра 2014
Статуа Лењина Хмељницки 21. фебруар 2014 Срушен [16][23][28] Рушење статуе Лењина у Хмељницком, 21. фебруар 2014.
Статуа Лењина Кијев 8. децембар 2013 Срушен и уништен [17] Срушена Лењинова статуа разбија се на комаде за сувенире
Статуа Лењина Коростењ 5. октобар 2014 Срушен Празан постоље
Статуа Лењина Котовск 8. децембар 2013 Поломљен на неколико делова [20]
Статуа Лењина Мелитопољ 5. јул 2015 Растављен од стране Градског већа Празан постамент Лењинове статуе
Статуа Лењина Житомир 21. фебруар 2014 Срушен и уништен [16][23][29]

Реакције

[уреди | уреди извор]

Уклањање споменика изазвало је помешана осећања међу украјинским становништвом.[30] У неким случајевима, као у Харкову почетком 2014,[31] проруски украјински гомиле су штитиле споменике, укључујући чланове комунистичких и социјалистичких партија, као и ветеране Другог светског рата и ратова у Авганистану.[32] Статуа Лењина у Харкову је срушена 28. септембра 2014.[9] Крајем октобра 2014, тадашњи гувернер Харкова Ихор Балута признао је да мисли да већина становника Харкова није желела да се статуа уклони, али је рекао да „и после тога једва да је било протеста, што је прилично речито“.[33]

У јануару 2015. Министарство културе Украјине саопштило је да ће подстицати све јавне иницијативе везане за чишћење Украјине од споменика личностима тоталитарне комунистичке прошлости.[34]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Shebelist, Serhii (30. 9. 2013). „"Leninfall" – The lack of adequate commemoration policy in Ukraine provokes the new tide of the "war of monuments". day.kyiv.ua. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 9. 6. 2016. 
  2. ^ Від ленінізму до ленінопаду. Радіо Свобода (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 2. 9. 2016. г. Приступљено 17. 5. 2017. 
  3. ^ а б Volodymyr Semkiv, "Падай, Леніне, падай" Архивирано 9 август 2016 на сајту Wayback Machine ("Fall, Lenin, Fall", retrieved 9 June 2017)
  4. ^ Hyde, Lily (20. 4. 2015). „Ukraine to rewrite Soviet history with controversial 'decommunisation' laws”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 5. 2015. г. Приступљено 17. 5. 2015. 
  5. ^ „"Raining Lenins". Архивирано из оригинала 20. 8. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2016. 
  6. ^ „В ЗАПОРІЖЖІ НАРЕШТІ ЗНЕСЛИ НАЙБІЛЬШОГО ЛЕНІНА. Фото”. Історична правда. Архивирано из оригинала 19. 3. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2020. 
  7. ^ „Харків повалив Леніна офіційно. Провокаторів попередили: до пам'ятника – зась”. Українська правда (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 28. 9. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2020. 
  8. ^ „В Харкові звалили найбільший в Україні пам'ятник Леніну (фото, відео)”. www.unian.ua (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 30. 9. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2020. 
  9. ^ а б „Ukraine nationalists tear down Kharkiv's Lenin statue”. BBC News. 28. 9. 2014. Архивирано из оригинала 29. 9. 2014. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  10. ^ Harding, Luke (23. 4. 2022). „Back in the USSR: Lenin statues and Soviet flags reappear in Russian-controlled cities”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 5. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  11. ^ Fink, Andrew (20. 4. 2022). „Lenin Returns to Ukraine”. The Dispatch. Архивирано из оригинала 23. 4. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  12. ^ Bowman, Verity (27. 4. 2022). „Kyiv pulls down Soviet-era monument symbolising Russian-Ukrainian friendship”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 27. 4. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  13. ^ Trofimov, Yaroslav (1. 5. 2022). „Russia's Occupation of Southern Ukraine Hardens, With Rubles, Russian Schools and Lenin Statues”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 3. 5. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  14. ^ „Урядовий портал :: Демонтаж пам'яток радянським діячам буде підтримано на офіційному рівні, - В'ячеслав Кириленко”. kmu.gov.ua. Архивирано из оригинала 14. 3. 2016. г. Приступљено 2016-03-13. 
  15. ^ В Україні знесуть усі пам'ятники радянським діячам Архивирано 2015-04-14 на сајту Wayback Machine // Лівий берег. — 2015. — 9 квіт.
  16. ^ а б в г „Ukraine crisis: Lenin statues toppled in protest”. BBC. 22. 2. 2014. Архивирано из оригинала 5. 1. 2016. г. Приступљено 21. 4. 2015. 
  17. ^ а б „Leninopad, Ukraine's Falling Lenin Statues, Celebrated As Soviet Symbols Toppled Nationwide (VIDEOS, PHOTOS)”. Huffington Post. 24. 2. 2014. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 21. 4. 2015. 
  18. ^ Софія Середа (9. 1. 2014). „В Україні – Ленінопад: пам'ятники вождю падають один за одним”. Radiosvoboda.org. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 3. 3. 2014. 
  19. ^ Ленінопад: від комуністичного вождя звільнено вже 90 міст України, Expres, 24. 2. 2014, Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г., Приступљено 21. 4. 2015 
  20. ^ а б „Police: One more Lenin statue broken in Odesa region”. Kyiv Post. 4. 1. 2014. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  21. ^ Ukraine crisis – Another monument of Lenin toppled in the city of Berdichev на сајту YouTube
  22. ^ „Lenin Monumenet in Berdichev (Zhytomyr Oblast) – 22/02/2014”. Raining Lenins. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  23. ^ а б в Raw: Lenin Statues Toppled Across Ukraine на сајту YouTube
  24. ^ „"Leninopad" continues – monuments dismantled in Dnipropetrovsk, Poltava and Chernihiv”. Ukrayinska Pravda. 22. 2. 2014. Архивирано из оригинала 13. 3. 2014. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  25. ^ The monument of Lenin in Chernigov has fallen на сајту YouTube
  26. ^ „Another Lenin monument removed near Ukraine's Sumy”. Interfax Ukraine. 8. 7. 2014. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  27. ^ „Lenin Monument in Chervona Sloboda (Sumi Oblast) – 08/07/2014”. Raining Lenins. 8. 7. 2014. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  28. ^ Statue toppled in 21 February 2014 на сајту YouTube
  29. ^ Statue toppled in 21 February 2014 на сајту YouTube
  30. ^ „Toppling of Lenin monument in Kyiv evokes mixed feelings”. Kyiv Post. 10. 12. 2013. Приступљено 22. 4. 2015. 
  31. ^ Ukraine: Kharkiv residents defend Lenin monument on Fatherland Day на сајту YouTube
  32. ^ „Crowd defends Lenin statue in eastern Ukraine city”. BBC. 23. 2. 2014. Архивирано из оригинала 13. 4. 2015. г. Приступљено 21. 4. 2015. 
  33. ^ „Ukraine's Second City, Kharkiv, Eludes Rebel Hands”. Bloomberg BusinessWeek. 23. 10. 2014. Архивирано из оригинала 28. 6. 2015. г. Приступљено 24. 10. 2014. 
  34. ^ „Урядовий портал :: Демонтаж пам'яток радянським діячам буде підтримано на офіційному рівні, - В'ячеслав Кириленко”. kmu.gov.ua. Архивирано из оригинала 14. 3. 2016. г. Приступљено 27. 7. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Nikiforov, Yevhen (2017). Decommunized: Ukrainian Soviet Mosaics. Berlin: DOM publishers. ISBN 978-3-86922-583-8. 
  • Nikiforov, Yevhen (2020). Art for Architecture. Ukraine. Soviet Modernist Mosaics from 1960 to 1990. Kyiv: DOM Publishers. стр. 300. ISBN 978-3-86922-601-9. 
  • Ackermann, Niels; Gobert, Sébastien (2017). Looking for Lenin. London: FUEL Publishing. стр. 176. ISBN 978-0993191176. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]