Славонија, Барања и Западни Срем (1991-1992)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Славонија, Барања и Западни Срем

Аутономна област СБЗС
(25.6.1991. - 25.9.1991.)

Српска област СБЗС
(25.9.1991. - 26.2.1992.)
Застава
Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem-sr.png
Ослобођено подручје СБЗС
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Земља СФРЈ
Главни град Вуковар
Друштво
Званични језици српски
Религија православље
Законодавна власт Велика народна скуштина
Владавина
Облик владавине Привремена власт
Оснивање 25. јун 1991.
Престанак 26. фебруар 1992.
Статус Бивши ентитет
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Српско национално вијеће СБЗС Република Српска Крајина
Портал:Историја

Славонија, Барања и Западни Срем је била српска аутономна област у источној Хрватској, успостављена током ратова на простору бивше Југославије. Проглашена је 25. јуна 1991. године под називом Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем,[1] а потом је 25. септембра 1991. године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем.[2] Дана 26. фебруара 1992. године укључена је у састав Републике Српске Крајине.[3] Обухватала је ослобођене делове географских области источне Славоније, западног Срема и Барање.

Након пропасти Републике Српске Крајине 1995. године, област је преуређена у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем који је након потписивања Ердутског споразума и завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем реинтегрисан у државни оквир Републике Хрватске, почетком 1998. године.

Историја[уреди]

Ратни сукоби на подручју западног Срема и источне Славоније крајем 1991. године

Након доношења новог Устава Републике Хрватске, који је проглашен 22. децембра 1990. године, скупина политичких првака српског народа са подручја Славоније, Барање и Западног Срема је 7. јануара 1991. године приступила стварању Српског националног вијећа за Славонију, Барању и Западни Срем.[4] Током прве половине 1991. године, у време заоштравања југословенске кризе, ово политичко тело је деловало у циљу заштите права српског народа у поменутим областима, залажући се за њихов останак у саставу Југославије. Дана 25. јуна 1991. године, Хрватска је прогласила једнострано отцепљење од Југославије, услед чега су представници српског народа из поменутих области на својој Великој народној скупштини, која је одржана истога дана у Борову Селу, прогласили стварање посебног политичког ентитета, који је назван: Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем (АОСБЗС). Према одлуци скупштине, дотадашње Српско национално вијеће је наставило да делује као извршни орган АОСБЗС.[5]

Иако је првобитна замисао била да се стварањем АОСБЗС изврши обједињавање и политичко организовање српског народа из целе Славоније, како источне тако и западне, накнадно је дошло до посебног организовања српских првака са подручја Западне Славоније, услед чега је делатност АОСБЗС у пракси сведена на источну Славонију, са Барањом и западним Сремом.[6]

На заседању Велике народне скупштине, које је одржано 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру (Барања), усвојен је Уставни закон као највиши правни акт, а област је преименована и од тада је носила званични назив: Српска област Славонија, Барања и Западни Срем (СОСБЗС).[2] На потоњим заседањима усвојени су посебни закони о територијалној организацији, обласној влади и другим органима и службама обласне управе.[7] У исто време, током јесени 1991. године, дошло је до ескалације оружаних сукоба, током којих је извршено успостављање фактичке власти СОСБЗС у најисточнијем делу Славоније, северном делу Источног Срема, као и на подручју Барање. Крајем 1991. године, фактичке границе СОСБЗС су утврђене на линији фронта која се усталила након окончања прве фазе рата у Хрватској.

Крајем 1991. године, отпочели су разговори између СОСБЗС и руководства САО Крајине у циљу уједињења. На заседању Велике народне скупштине, које је одржано 19. децембра 1991. године у Белом Манастиру, донете су одлуке у прилог државног уједињења српских области и усвајања заједничког устава, али због неусаглашености са одлукама које су истога дана биле донете у Книну, процес уједињења није могао бити спроведен у дело. Наиме, приликом стварања Републике Српске Крајине, која је проглашена 19. децембра на Уставотворној скупштини у Книну, усвојен је и Устав Републике Српске Крајине у коме је било назначено да се новопроглашена држава састоји само од територије дотадашње САО Крајине (чл. 3), без икаквог помена других српских области.[8]

Тек након подужег усаглашавања и бурних политичких расправа, СОСБЗС је 26. фебруара 1992. године, након усвајања амандмана на Устав РСК, коначно ушла у састав Републике Српске Крајине.[3] Унутар државно-правног поретка РСК, подручје СОСБЗС није имало посебну обласну администрацију. До августа 1995. године, подручје СОСБЗС је фактички било део Републике Српске Крајине, док су према Резолуцији Савјета безбједности ОУН 753 све области под заштитом ОУН формално биле сматране као део Хрватске. Након пропасти Републике Српске Крајине у лето 1995. године, дошло је до склапања Ердутског споразума, којим је раније подручје СОСБЗС преуређено у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Почетком 1998. године, након завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем, ово подручје је реинтегрисано у државни оквир Републике Хрватске.

Географија[уреди]

Подручје СОСБЗС налазило се на простору Панонске низије. Источну границу области већим дијелом је чинила ријека Дунав, док је трећину западне границе чинила ријека Драва. Парк природе Копачки рит који се налази у близини ушћа Драве и Дунава, формирао је велику географску препреку — није било путних и жељезничких веза између Барање и јужних дијелова територије, осим са Србијом. Остале границе нису биле природне: граница са Мађарском на сјеверу је постојала од времена Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, источна граница са Савезном Републиком Југославијом дјелимично је постојала од Краљевине Славоније (на Дунаву), док је дијелом формирана са стварањем ФНРЈ, док је граница са остатком Хрватске на западу и југу формирана након што су успостављени фронтови током прве фазе рата у Хрватској.

Становништво[уреди]

Становништво регије било је етнички мјешовито. Прије рата, укупан број становника на подручје области је био 192.163, од чега је било:

Током рата (1991—1995), од укупно 160.000 становника у овој области 109.500 су били Срби,[9] што значи се укупни број Срба у области удвостручио, док се општа популација смањила.

Оптужница за ратне злочине пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију против вође Срба у тој области, Горана Хаџића, указује да је над хрватским и другим несрпским становништво у тој области вршен прогон, истребљење или убиства.[10]

Општине и насеља[уреди]

Током постојања РСК, област је била подијељена у 5 општина:

Главна градска насеља била су Вуковар и Бели Манастир, а друга значајнија места била су Борово Село, Дарда, Даљ, Илок и Тења.

Привреда[уреди]

Рељеф области је био равничарски са развијеном пољопривредом (највише узгој пшенице), а у регији је било и винограда и шума. Нафтна поља Ђелетовци се налазе између села Ђелетовци, Бановци и Нијемци.

Саобраћај[уреди]

Саобраћај преко Ауто-пута Братство и јединство (данас А3) прекинут је формирањем аутономне области. Водени саобраћај преко Дунава настављен је несметано. Драва у то вријеме није било пловна. Жељезнички саобраћај између Загреба и Београда и саобраћајна веза између Сарајева и Будимпеште која је пролазила кроз то подручје била је затворена.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петровић 1994, стр. 95-96, 213.
  2. 2,0 2,1 Петровић 1994, стр. 138-139, 248-249.
  3. 3,0 3,1 Петровић 1996, стр. 292-298.
  4. ^ Петровић 1994, стр. 175-177.
  5. ^ Петровић 1994, стр. 95-96, 213, 221, 226.
  6. ^ Петровић 1994.
  7. ^ Петровић 1994, стр. 255-258, 263.
  8. ^ Петровић 1996, стр. 161-167.
  9. ^ „Croatia”. www.worldstatesmen.org (на језику: енглески). Приступљено 24. 10. 2017. 
  10. ^ „The Prosecutor of the Tribunal Against Goran Hadžić - Indictment”. International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 21. 05. 2004. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]