Сабејци
Сабајци или сабејци су били древни народ Јужне Арабије. Говорили су сабајским језиком[1], једним од старих језика Јужне Арабије. Основали су краљевство Саба[2], што је библијска земља Шеба[3][4][5] и „најстарије и најважније од краљевстава Јужне Арабије“[6].
Датум оснивања Сабаʾ је тачка неслагања међу учењацима. Кенет Кичен датира краљевство између 1200 пре нове ере и 275 нове ере, а главни град је Мариб . [7] С друге стране, Израел Финкелстин и Нил Ашер Силбрмен пишу да је "Сабајско краљевство почело процветати тек од осмог века пре нове ере па надаље" и да је прича о Соломону и краљици Саба "анахроно дело из седмог века". [8] Краљевина је пала након дугог, али спорадичног грађанског рата између неколико јеменских династија, које су захтевале краљевство; [9] [10] из тога је Химјарско краљевство настало као победник.
Сабе се спомињу неколико пута у Танаху. У Курану, [11] као Саба [12] [13], или као Туба [14] [15]
У Библији се на неколико места помињу људи високог раста, ратоборни (4. Мојс. 13:28-33), Сабејци (Исаија 28:2,7, 45:14).
Историја[уреди | уреди извор]
Порекло Сабејског краљевства је неизвесно. Кенет Кичен датира краљевство на око 1200. године пре нове ере,[16] док Израел Финкелштајн и Нил Ашер Силберман пишу да је „сабејско краљевство почело да цвета тек од осмог века пре нове ере“.[17] Првобитно, Сабејци су били један од шабова (сабејски 𐩦𐩲𐩨𐩪), „заједница“, на ивици пустиње Сајхад. Врло рано, почетком 1. миленијума пре нове ере, политичке вође (сабејски: 𐩱𐩣𐩡𐩫, романизовано: ʾmlk) ове племенске заједнице успеле су да створе огромну заједницу која је заузела већи део територије Јужне Арабије и узела сабејски назив 𐩣𐩫𐩧𐩨 𐩪𐩨𐩱, романизовано: mkrb sbʾ, „Мукариб од Сабејаца“.[18]
Неколико фактора је изазвало значајан пад сабејске државе и цивилизације до краја 1. миленијума пре нове ере.[19] Сабу су освојили Химјарити у првом веку пне; али након распада прве химјаритске државе краљева Сабе и Ду Рајдана, Средњесабејско краљевство се поново појавило почетком другог века.[20] Треба имати на уму да се Средњесабејско краљевство разликовало од древног Сабејског краљевства по многим важним аспектима.[21] Сабејско краљевство су коначно освојили Химјари крајем 3. века, и у то време главни град је био Мариб. Оно се налазило дуж пустињске траке коју су средњовековни арапски географи називали Сајхад, а која се сада зове Рамлат ал-Сабатејн.
Сабејци су користили сопствени древни семитски језик, сабејски или химјаритски, на чему се заснива етиопски. Сваки од ових народа имао је регионална краљевства у старом Јемену, са Минејцима у Вади ал-Џавфу на северу, Сабејцима на југозападном врху, који се протеже од висоравни до мора; Катабанцима источно од њих, а Харамитима источно од њих. Сабејци су, као и друга јеменска краљевства из истог периода, били укључени у изузетно уносну трговину зачинима, посебно тамјаном и смирном.[22] За собом су оставили многе натписе у монументалном древном јужноарапском писму или Муснад, као и бројне документе у сродном курзивном забурском писму.
Религијске праксе[уреди | уреди извор]
Муслимански писац Мухамед Шукри ал-Алуси упоређује њихове верске праксе са исламом у свом делу Булуг ал-Араб фи Ахвал ал-Араб:[23]
Арапи су током предисламског периода практиковали извесне обреде које су били укључени у исламски шеријат. Они, на пример, нису венчавали мајку и њену ћерку. Сматрали су да је жениба две сестре истовремено најгнуснији злочин. Такође су осуђивали сваког ко се оженио његовом маћехом и називали га дејзан. Они су спроводили велики хаџ и мање умру ходочашће Каби, вршили обилажење око Кабског тавафа, трчали седам пута између брда Сафа и Марва, бацали камење и прали се након сексуалног односа. Такође су испирали грло, шмркали воду у нос, секли нокте, уклањали све стидне длаке и вршили ритуално обрезивање. Исто тако, одсецали су десну руку лопову и каменовали прељубнике.
Према јересиографијама Шахрастајна, Сабејци прихватају чулни и појмљиви свет, али не следе верске законе, већ своје обожавање усредсређују на духовне ентитете.[24]
Помиње у верским текстовима[уреди | уреди извор]
Бахајски записи[уреди | уреди извор]
Сабејци се много пута помињу у Бахајским списима као регионални народ и по њиховој верској пракси. Та религија се убраја међу праве Божје религије као рани део историјског процеса прогресивног откривења где Бог води човечанство тако што током времена шаље Божанске учитеље да поучавају људе о Божјој религији.[25] Они су такође поменути у Абдул-Баха књизи Тајне божанске цивилизације као они народи који су вероватно допринели темељима научне логике.[26]
Библија[уреди | уреди извор]
Сабејци се помињу у библијским књигама Постања, 1. Краљевима (што укључује извештај о Соломону и краљици од Сабе), Исаији, Јоилу, Језекиљу и Јову. Потоња помиње Сабејце да су поморили Јовову стоку и слуге.[27] У Исаији су описани као људи „високог стаса“.[28]
Куран[уреди | уреди извор]
Име Саба се у Курану помиње два пута, у 27.[29] и 34.[30] сурама, при чему је потоња названа по том подручју. Прва се односи на подручје у контексту Соломона и краљице од Сабе, док се друга односи на Сајл ал-Арим (поплаву бране), у којој је историјска брана уништена поплавом. Што се тиче фразе Qawm Tubba („Народ Туба“), која се појављује у 44.[31] и 50.[32] поглављу, Туба је била титула за краљеве Сабе, као и за Химјарете.[33]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Stuart Munro-Hay, Aksum: An African Civilization of Late Antiquity, 1991.
- ^ Kitchen, Kenneth Anderson (1994). Documentation for Ancient Arabia: Chronological framework & historical sources (на језику: енглески). Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-359-6.
- ^ Burrowes, Robert D. (2010). Historical Dictionary of Yemen. Rowman & Littlefield. стр. 319. ISBN 0810855283.
- ^ St. John Simpson (2002). Queen of Sheba: treasures from ancient Yemen. British Museum Press. стр. 8. ISBN 0714111511.
- ^ Kitchen, Kenneth Anderson (2003). On the Reliability of the Old Testament
. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 116. ISBN 0802849601.
- ^ „The kingdoms of ancient South Arabia”. Britishmuseum.org. Архивирано из оригинала 4. 5. 2015. г. Приступљено 22. 2. 2013.
- ^ Kenneth A. Kitchen The World of "Ancient Arabia" Series. Documentation for Ancient Arabia. Part I. Chronological Framework and Historical Sources pp. 110
- ^ Israel Finkelstein; Neil Asher Silberman, David and Solomon: In Search of the Bible's Sacred Kings and the Roots of the Western Tradition, стр. 171
- ^ D. H. Muller (1893), Himyarische Inschriften (на језику: немачки), Mordtmann, стр. 53
- ^ Javad Ali, The Articulate in the History of Arabs before Islam, Volume 2, p. 420
- ^ Brannon M. Wheeler (2002). Prophets in the Quran: An Introduction to the Quran and Muslim Exegesis. Continuum International Publishing Group. стр. 166. ISBN 0-8264-4956-5.
- ^ [Куран 27:6]
- ^ [Куран 34:15]
- ^ [Куран 44:37]
- ^ [Куран 50:12]
- ^ Kenneth A. Kitchen The World of "Ancient Arabia" Series. Documentation for Ancient Arabia. Part I. Chronological Framework and Historical Sources pp. 110
- ^ Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher. David and Solomon: In Search of the Bible's Sacred Kings and the Roots of the Western Tradition. стр. 171.
- ^ Korotayev 1996, pp. 2–3.
- ^ Korotayev 1995, pp. 98
- ^ Korotayev 1996.
- ^ KOROTAYEV, A. (1994). Middle Sabaic BN Z: clan group, or head of clan?. Journal of semitic studies, 39(2), 207-219.
- ^ „Yemen | Facts, History & News”. InfoPlease.
- ^ al-Alusi, Muhammad Shukri. Bulugh al-'Arab fi Ahwal al-'Arab, Vol. 2. стр. 122.
- ^ Walbridge, John. “Explaining Away the Greek Gods in Islam.” Journal of the History of Ideas, vol. 59, no. 3, 1998, pp. 389–403. JSTOR, www.jstor.org/stable/3653893.
- ^ „Bahá'í Reference Library - Directives from the Guardian, Pages 51-52”. reference.bahai.org. Приступљено 2022-11-04.
- ^ „The Secret of Divine Civilization | Bahá’í Reference Library”. www.bahai.org. Приступљено 2022-11-04.
- ^ Job 1:14–15
- ^ Isaiah 45:14
- ^ Куран 27:15–44
- ^ Куран 34:15–17
- ^ Куран 44:37 (Превод Yusuf Ali)
- ^ Куран 50:12–14
- ^ Wheeler, Brannon M. (2002). Prophets in the Quran: An Introduction to the Quran and Muslim Exegesis. Continuum International Publishing Group. стр. 166. ISBN 0-8264-4956-5 — преко Google Books.
Литература[уреди | уреди извор]
- Kitchen, Kenneth Anderson (1994). Documentation for Ancient Arabia: Chronological framework & historical sources (на језику: енглески). Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-359-6.
- Bafaqīh, M. ‛A., L'unification du Yémen antique. La lutte entre Saba’, Himyar et le Hadramawt de Ier au IIIème siècle de l'ère chrétienne. Paris, 1990 (Bibliothèque de Raydan, 1).
- Klotz, David (2015). „Darius I and the Sabaeans: Ancient Partners in Red Sea Navigation”. Journal of Near Eastern Studies. 74 (2): 267—280. S2CID 163013181. doi:10.1086/682344.
- Korotayev, Andrey (1995). Ancient Yemen. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-922237-1. [1].
- Korotayev, Andrey (1996). Pre-Islamic Yemen. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. ISBN 3-447-03679-6.
- Ryckmans, J., Müller, W. W., and ‛Abdallah, Yu., Textes du Yémen Antique inscrits sur bois. Louvain-la-Neuve, 1994 (Publications de l'Institut Orientaliste de Louvain, 43).
- Info Please
- Article at Encyclopædia Britannica
- Armstrong, Karen (2000), Islam: A Short History, Modern Library, ISBN 978-0-8129-6618-3
- Aslan, Reza (2008), No God but God: The Origins, Evolution, and Future of Islam, Random House, ISBN 978-1-4070-0928-5
- al-Azmeh, Aziz (2017), The Emergence of Islam in Late Antiquity: Allah and His People, Cambridge University Press, ISBN 978-1-316-64155-2
- Ball, Warwick (2002), Rome in the East: The Transformation of an Empire, Routledge, ISBN 978-1-134-82387-1
- Berkey, Jonathan Porter (2003), The Formation of Islam: Religion and Society in the Near East, 600-1800, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-58813-3
- Bernabé, Alberto; Jáuregui, Miguel Herrero de; Cristóbal, Ana Isabel Jiménez San; Hernández, Raquel Martín, ур. (2013), Redefining Dionysos, Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-030132-8
- Bukharin, Mikhail D. (2009). „Mecca On The Caravan Routes In Pre-Islamic Antiquity”. Ур.: Marx, Michael; Neuwirth, Angelika; Sinai, Nicolai. The Qurʾān in Context: Historical and Literary Investigations into the Qurʾānic Milieu. Texts and Studies on the Qurʾān. 6. Leiden and Boston: Brill Publishers. стр. 115—134. ISBN 978-90-04-17688-1. ISSN 1567-2808. S2CID 127529256. doi:10.1163/ej.9789004176881.i-864.25.
- Cameron, Averil (2002), The Mediterranean World in Late Antiquity, Routledge, ISBN 978-1-134-98081-9
- Carmody, Denise Lardner; Carmody, John Tully (2015), In the Path of the Masters: Understanding the Spirituality of Buddha, Confucius, Jesus, and Muhammad: Understanding the Spirituality of Buddha, Confucius, Jesus, and Muhammad, Routledge, ISBN 978-1-317-46820-2
- Chancey, Mark A. (2002), The Myth of a Gentile Galilee, Cambridge University Press, ISBN 978-1-139-43465-2
- Corduan, Winfried (2013), Neighboring Faiths: A Christian Introduction to World Religions, InterVarsity Press, ISBN 978-0-8308-7197-1
- Coulter, Charles Russell; Turner, Patricia (2013), Encyclopedia of Ancient Deities, Routledge, ISBN 978-1-135-96390-3
- Cramer, Marc (1979), The Devil Within, University of Michigan, ISBN 978-0-491-02366-5
- Crawford, Harriet E. W. (1998), Dilmun and Its Gulf Neighbours, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-58679-5
- Crone, Patricia (2005), Medieval Islamic Political Thought, Edinburgh University Press, ISBN 978-0-7486-2194-1
- El-Zein, Amira (2009), Islam, Arabs, and Intelligent World of the Jinn, Syracuse University Press, ISBN 978-0-8156-3200-9
- Doniger, Wendy, ур. (1999), Merriam-Webster's Encyclopedia of World Religions, Merriam-Webster, ISBN 978-0-87779-044-0
- Drijvers, H. J. W (1976). van Baaren, Theodoor Pieter; Leertouwer, Lammert; Leemhuis, Fred; Buning, H., ур. The Religion of Palmyra. Brill. ISBN 978-0-585-36013-3.
- Drijvers, H. J. W. (1980), Cults and Beliefs at Edessa, Brill Archive, ISBN 978-90-04-06050-0
- Eliade, Mircea (2013), History of Religious Ideas, Volume 3: From Muhammad to the Age of Reforms, University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-14772-7
- Esposito, John (1999), The Oxford History of Islam, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-510799-9
- Fahd, T. (2012). „Manāf”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E. J.; Heinrichs, W. P. Encyclopaedia of Islam (2nd изд.). Brill. ISBN 978-90-04-16121-4. doi:10.1163/1573-3912_islam_SIM_4901.
- Fisher, Greg (2015), Arabs and Empires before Islam, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-105699-4
- Finster, Barbara (2009). „Arabia In Late Antiquity: An Outline of The Cultural Situation In The Peninsula At The Time of Muhammad”. Ур.: Marx, Michael; Neuwirth, Angelika; Sinai, Nicolai. The Qurʾān in Context: Historical and Literary Investigations into the Qurʾānic Milieu. Texts and Studies on the Qurʾān. 6. Leiden and Boston: Brill Publishers. стр. 61—114. ISBN 978-90-04-17688-1. ISSN 1567-2808. S2CID 160525414. doi:10.1163/ej.9789004176881.i-864.21.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- S. Arabian "Inscription of Abraha" in the Sabaean language Архивирано на сајту Wayback Machine (3. фебруар 2016), at Smithsonian/NMNH website