Саборна црква у Врању

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Саборна црква Свете Тројице у Врању
Саборна црква у Врању.JPG
Саборна црква у Врању
Опште информације
Место Врање
Општина Врање
Држава  Србија
Врста споменика Споменик културе
Време настанка крај 17. века
Тип културног добра Споменик културе
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Ниш

Саборна црква Свете Тројице у Врању је главни и највећи православни храм у Врању и средишња црква Врањске епархије Српске православне цркве.[1] Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Историјат[уреди]

Данашњи Саборни храм Свете Тројице налази се на месту старије цркве.

Крајем 18. и почетком 19. века наступио је привредни успон Врања који је пратио буђење и грађанске и српске националне свести, али и обнове верског живота, после укидања Пећке патријаршије.

Велика Саборна црква је грађена уз помоћ врањског паше Хусеина - „великог пријатеља Срба", што је веома сметало домаћим Турцима. Турци и Арнаути из околине су чак на Спасовдан 1843. године опљачкали хришћане и оскрнавили цркве по вароши.

Под утицајем међународне јавности и дипломатских представника, али и по захтеву Врањанаца, Порта је похватала и казнила побуњенике. Царска комисија проценила је штету за порушену Саборну цркву. Како штета није исплаћена то су Врањанци прегли и сопственим средствима и работом подигли нову цркву, по свему судећи, на темељима претходне. Црква је грађена 1858-1860. Градитељ цркве био је Андреја Дамјанов, а потицао је из познате мијачке породице у дебарском крају, док је његов брат израдио олтарску преграду.

Иконостас и иконе[уреди]

Сликарски део посла на иконостасу Црквена општина је поверила Димитру Крстевичу - Дичу, зографу, тада најпознатијем и најдаровитијем иконописцу у вардарској Македонији. У периоду од 1844. године до 1866. он је насликао већи број иконостасних целина и појединачних икона. Тако је постао најплоднији мајстор позновизантијског иконописа прожетог, тек упливима италокритског манира са декоративно прихваћеним "барокним“ украсима, али и са изразитим смислом за, условно речено, реалистичко моделовање инкарната светитељских ликова.

На иконостасу Саборне цркве у Врању насликао је престоне и празничне иконе, ликове апостола и целивајуће иконе, док су слике у соклу, царске двери и Крст Христовог распећа сликали други иконописци, знатно слабијих сликарских могућности.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Чланака САНУ о Саборној цркви” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 01. 2016. Приступљено 01. 02. 2012. 

Спољашње везе[уреди]