Саборна црква у Врању

С Википедије, слободне енциклопедије
Саборна црква Свете Тројице у Врању
Саборна црква у Врању.JPG
Саборна црква у Врању
Опште информације
МестоВрање
ОпштинаВрање
Држава Србија
Врста споменикаСпоменик културе
Време настанкакрај 17. века
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе

Саборна црква Свете Тројице у Врању је главни и највећи православни храм у Врању и средишња црква Врањске епархије Српске православне цркве.[1] Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Историјат[уреди | уреди извор]

Данашњи Саборни храм Свете Тројице налази се на месту старије цркве.

Крајем 18. и почетком 19. века наступио је привредни успон Врања који је пратио буђење и грађанске и српске националне свести, али и обнове верског живота, после укидања Пећке патријаршије.

Велика Саборна црква је грађена уз помоћ врањског паше Хусеина - „великог пријатеља Срба", што је веома сметало домаћим Турцима. Турци и Арнаути из околине су чак на Спасовдан 1843. године опљачкали хришћане и оскрнавили цркве по вароши.

Под утицајем међународне јавности и дипломатских представника, али и по захтеву Врањанаца, Порта је похватала и казнила побуњенике. Царска комисија проценила је штету за порушену Саборну цркву. Како штета није исплаћена то су Врањанци прегли и сопственим средствима и работом подигли нову цркву, по свему судећи, на темељима претходне. Црква је грађена 1858-1860. Градитељ цркве био је Андреја Дамјанов, а потицао је из познате мијачке породице, пореклом из Тресонча у дебарском крају, док је његов брат израдио олтарску преграду.

Иконостас и иконе[уреди | уреди извор]

Сликарски део посла на иконостасу Црквена општина је поверила Димитру Крстевичу - Дичу, зографу, тада најпознатијем и најдаровитијем иконописцу у вардарској Македонији. У периоду од 1844. године до 1866. он је насликао већи број иконостасних целина и појединачних икона. Тако је постао најплоднији мајстор позновизантијског иконописа прожетог, тек упливима италокритског манира са декоративно прихваћеним "барокним“ украсима, али и са изразитим смислом за, условно речено, реалистичко моделовање инкарната светитељских ликова.

На иконостасу Саборне цркве у Врању насликао је престоне и празничне иконе, ликове апостола и целивајуће иконе, док су слике у соклу, царске двери и Крст Христовог распећа сликали други иконописци, знатно слабијих сликарских могућности.

Галерија[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Чланака САНУ о Саборној цркви” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 01. 2016. Приступљено 01. 02. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]