Саборни храм Христа Спаса у Приштини

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Саборни храм Христа Спаса у Приштини
Kisha Ortodokse Serbe.jpg
Изглед храма током фебруара 2018.
Основни подаци
Типсаборни храм
ЈурисдикцијаСрпска православна црква[1]
Епархијарашко-призренска
ПосвећенИсусу
Распуштен1995.
Архитектура
АрхитектаСпасоје Крунић
Ниво значајакултурно-историјски споменик
Локација
МестоПриштина
Држава Србија

Саборни храм Христа Спаса у Приштини недовршена је Српска православна хришћанска црква која је са градњом почела 1992. године.[2] Изградња која је требала бити завршена 1999. године на кампусу предратног Универзитета у Приштини, прекинута је због Рата на Косову и Метохији.

Историјат[уреди | уреди извор]

Аутономни статус Косова у Југословенској федерацији 1989. године уклонио је председник Србије Слободан Милошевић, а из Београда је успостављена директна контрола. Град Приштина под контролом Београда узела је малу парцелу земљишта која припада Приштинском универзитету и поклонила је Српској православној цркви (СПЦ). СПЦ је планирала православну катедралу на универзитетском земљишту у центру града, а изградња је започета 1992. године. Радови на згради заустављени су због смањивања средстава и започети су у марту 1995. године.[3] Спољна структура је завршена 1998. године, али је погоршање безбедносног окружења на Косову довело до обуставе градње. Изградњу зграде није поздравило претежно муслиманско становништво Космета.[4]

Након рата и међународне војне интервенције 1999. године, Космет је постало протекторат под управом администрације Уједињених нација (УНМИК) и није успео покушај уништавања зграде експлозивом који је мало оштетио структуру. Косовскометохијски Албанци, који су у грађевини видели симбол Милошевићеве владавине, вандализовали су је након рата. УНМИК-ова администрација забринута је да би православна црква могла постати мета услед одмазденог насиља и грађевина је стављена под заштиту заједно са другим православним црквама на Космету. Године 2003. грађевина је постала део дискусија јавности о њеној будућности.

Град Приштина, са албанским већинским становништвом, постао је део новооснованих привремених владиних институција Космета и предложио је четири намене за грађевину: сачувана каква јесте, срушена, претворена у музеј и коришћење у неке друге сврхе. Град Приштина који је под контролом Албанаца био је отворено непријатељски расположен према грађевини. Са седиштем у Грачаници, СПЦ је изјавила да је против предлога који их доживљавају као напад према верској локацији и покушај уклањања српског присуства из Приштине. СПЦ је саставила имовинске документе који доказују власништво над више локација у Приштини, као што су косовски парламент, смештајне зграде приштинског универзитета и његове библиотеке. Да би се супротставили градским плановима, предлог СПЦ-а био је да се те зграде претворе у музеје. УНМИК је на крају укинуо одлуке града Приштине у својим намерама.

Током нереда 2004. године косовских Албанаца против Срба, који су резултирали разарањем или оштећењем 35 верских споменика, скоро свих православних цркава, грађевина у Приштини није оштећена. Између 2005. и 2007. године, Међународна заједница тражила је политичко решење за статус Космета и створила је Ахтисаријев план који је изнео надгледану независност и одредбу о заштити имовине СПЦ-а. У вези са зградом катедрале, ствар је постала тумачена кроз права власништва над власништвом над земљом и идентификацију власника. Ахтисаријев план је владу Косова направио и преко свог Министарства културе задуженог за заштиту имовине СПЦ-а, а споразум који српска црква није признала. Да би прекршио застој, специјални представник Европске уније на Космету изабрао је неутралног посредника, амбасадора Мосчопоулоса из грчке Канцеларије за везу да разговара о питањима између владе и цркве. Након што је створен механизам комуникације, уложени су напори у решавању власништва над грађевином.

Незавршени ентеријер у октобру 2012.

Након косовског једностраног проглашења независности, комуникација између владе и СПЦ-а није постојала. Током 2009. године косовско Министарство културе контактирало је Међународну цивилну канцеларију која је преко специјалног представника Европске уније контактирала СПЦ и међународне неутралне организације посредоване између обе стране како би постигли решење. СПЦ је издала власничке документе који показују премештање локације током средине 1990-их и њима је дозвољена будућа градња на градилишту.[5] До 2011. године јавна расправа и административна ограничења око грађевине су престале и СПЦ је посветила своје напоре на прикупљању новца за обнову и будуће конструкције зграде. У 2015. години градња још увек није настављена, а појавила су се друга административна и правна питања, док је грађевина вандализована.

Црква током зиме

Будућност грађевине и даље остаје неизвесна. Власништво над грађевином и земљиштем на коме се налази спорно је између тренутног Универзитета у Приштини и Српске православне цркве.[6] Као симбол владавине Слободана Милошевића, различити интелектуалци косовских Албанаца позвали су на његово рушење.[7] Као одговор на позиве за рушење, црква је снажно оскрнављена и вандализована. Кроз 2016. годину црква је запаљена[8] и претворена у јавни тоалет и депонију.[9] Универзитет у Приштини 2016. године није успео у четворогодишњем налогу да преузме власништво над земљом на којој је изграђена црква судским поступком. Апелациони суд Косова доделио је Српској православној цркви право својине на земљишту над црквеним основама, али Приштински универзитет и даље блокира покушаје обнове цркве.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Kosovo Court Upholds Serbian Church’s Right to Land”. Balkan Insight. Приступљено 27. 9. 2018. 
  2. ^ „Christ the Saviour Cathedral - Sightseeing in Pristina”. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2014. Приступљено 24. 2. 2013. 
  3. ^ Poulton, Hugh; Vickers, Miranda (1997). „The Kosovo Albanians: Ethnic Confrontation with the Slav state”. Ур.: Poulton, Hugh; Taji-Farouki, Suha. Muslim Identity and the Balkan State. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 168. ISBN 9781850652762. 
  4. ^ Demolli, Donjeta (31. 10. 2012). „Kosovo Mulls Fate of Milosevic-era Cathedral”. Balkan Insight. Приступљено 27. 2. 2013. 
  5. ^ Delaney, Aogán; Van Der Haar, Gemma; Van Tatenhove, Jan (2017). „‘If This Was a Normal Situation’: Challenges and Potentials for Deliberative Democratic Peacebuilding in Kosovo's Emerging Governance Networks” (PDF). 37 (2): 140—141. 
  6. ^ Godwin, Martin (23. 9. 2012). „Bad religion: A Place Beyond Belief reaches Kosovo - in pictures”. The Guardian. Приступљено 9. 4. 2016. 
  7. ^ „Albanian Intellectual: Demolish ‘bad religion’ Serbian Orthodox Temple”. eBritić. 21. 10. 2012. Приступљено 6. 4. 2013. 
  8. ^ „Cathedral of Christ the Savior in Pristina set on fire”. Orthodox Church Info. Приступљено 27. 9. 2018. 
  9. ^ „Pristina: Orthodox chapel turned into public restroom”. Serbian Orthodox Church. Приступљено 27. 9. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]