Сабор (манифестација)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Сабор.

Црквени сабори су формална тела која доносе одлуке, а сачињавају их епископи и представници Цркве (свештеници, ђакони, монаси или лаици). Сазивају се ради расправљања и разрешења спорних питања црквене доктрине и дисциплине. Могу бити васељенски и помесни. Помесни сабори деле се на митрополитске, епископске и патријаршијске. За историју хришћанске Цркве најзначајнији су васељенски или екуменски сабори које су признале и Католичка и Православна црква. Православна црква данас признаје седам првих васељенских сабора, док католичка екуменским сматра још Осми васељенски сабор, пет латеранских концила, два лионска и два ватиканска сабора.

Хришћанска црква је од свог настанка била грађена као заједница. Највиши орган Цркве морао је неизоставно да окупља њене вернике. Како је рана Црква била расута по дијаспорама широм Средоземља, утемељење њеног канонског система било је могуће само на скупу од највећег угледа, који би окупио јерархе из читавог хришћанства. И одлука да нејевреји могу ући у хришћанску заједницу донесена је на једном помесном сабору, одржаном у Назарету 40. године. Теолози су потврду ауторитету саборске институције налазили у Јеванђељу. Тако се Инокентије III, приликом отварања Четвртог латеранског концила, обратио прелатима цитирајући самог Христа:

"Врло сам жељео да ову пасху једем са вама прије него што пострадам..." (Лк, 22, 15)

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Историја средњовековне цркве - Џозеф Линч (534-535)