Сава Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сава Петровић Његош
Vladika sava.jpg
Сава Петровић Његош
Датум рођења (1702-01-18)18. јануар 1702.
Место рођења Његуши
Црна Гора
Датум смрти 9. март 1781.(1781-03-09) (79 год.)
Место смрти Цетиње
Црна Гора
Претходник Данило Шћепчевић Његош
Наследник Василије Петровић Његош, Арсеније Пламенац

Сава Ивановић Петровић Његош (Његуши, 18. јануар 1702 — Цетиње, 9. март 1781) био је владика и митрополит скеднеријско-приморски (касније титули додаје и црногорско име) од 1735. до 1781. године.[1] Био је други владар лозе Петровић-Његош. Наследио је владику Данила I који је умро 11. јануара 1735. године.

На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти (1735) постао је нови митрополит. Године 1736, помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку.

По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца Василија, којега је 1750. године завладичио српски патријарх Атанасије II Гавриловић и дао му назив: „Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи”.

Од 1750. до 1766. године владика Сава и владика Василије заједнички су управљали црквеним и народним пословима у Црној Гори. Након Василијеве смрти, Сава је поново преузео самосталну управу, али због високих година и све лошијег здравља постепено се повлачио, препуштајући послове своме сестрићу Арсенију Пламенцу. Умро је 26. фебруара (по старом), односно 9. марта (по новом) 1781. године.[2]

Владика Сава Пeтровић о Дубровачкој Републици[уреди]

Сава Петровић Његош се Приморцима Дубровчанима у три своја писма, обраћао као Србима: „…да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Сербли Сербима и својима сусједима…” (1763),[3] „…који се ви још од нашега србскога језика находите…” (1767),[4][5] „Ваша славна република зна, да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас… може се сербска земља с вама похвалити.” (1775).[6][7]

И сами Дубровчани признавали су свом граду и својој области српски карактер. То нам сведочи догађај из 1638. године када су они истакли један оглас на лађи у свом пристаништу, нарочито нагласивши да га дају „на српском језику да га свако може боље разумети”.[8]

Сава Пeтровић у писмима Русима Црногорце сматрао Србима[уреди]

"Заступи нас при Портје, что Греки не би мјешалис у сербски национ, тим нас вјечно одолжиш", наглашавало се у писму. Обраћајући се митрополиту Платону писао је: "Јеже ли Б(о)г возгл(а)гољет во сердци јеја величанств освободит од Греков престол Сербској архиеп(с)копијпећкој, тој имјејет у вашој империји архимандритс(вјата)го патријарха Василија Беркића... сербских бит архиеп(иск)оп, вси сербскиј архијереји јего примут с радостију, да знајет турецки јазик и греческиј он, природниј Сербин да знајет" да под Руски синод буде Српска црква и да се српски архиепископ поставља по његовој сагласности, или ако буде потребно да буде руски архијереј архијепископ пећки, "по једнокровију и једнојазичију",-и на то се пристајало. Тамо се наглашавало да би Русија у време ратова имала корист од српског народа. Писмо је писао митрополит Сава, како сам каже, у име свих епископа. Он каже: "Мње в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој влалсти наподлежашчему својими черногорскими народи". На крају, митрополит је обећао, ако Руси ослободе Србе од Грка, да ће за све то платити Русији српски народ својом крвљу, "што јест најдражајше". [9]

Титула[уреди]

У титули митрополита Саве, раније се не спомиње црногорско име, само скендеријско-приморско. Тек од друге половине 1777. године се скендеријско-приморском додаје и црногорско име. [10] [11]


Референце[уреди]

  1. ^ Станојевић 1975, стр. 409.
  2. ^ Вуковић 1996, стр. 431.
  3. ^ Петровић Његош, Сава (1941). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 1. септембра 1763. стр. 225. Загреб: ЈАЗУ. 
  4. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 15. јуна 1767. стр. 226. Загреб: ЈАЗУ. 
  5. ^ Ђерић, Василије (1914). О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, стр. 34. Биоград. 
  6. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 25. јула 1775. стр. 227. Загреб: ЈАЗУ. 
  7. ^ Ђерић, Василије (1914). Вјесник, бр. 16., О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, стр. 34. Биоград. 
  8. ^ Срђ, лист за књижевност и науку, број 13., 16. јула 1902., Допис и отпис, стр. 581. Дубровник. 1902. 
  9. ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија Црногорска никада није била аутокефална, поглавље: 2. Митрополит Сава моли Русе да помогну Србима да успоставе редовно стање у Пећкој патријаршији, pp. 24. - 25. Београд - Цетиње. 
  10. ^ Vjesnik kr. zem. arkiva, XVI., Pisma crnogorskih poglavica iz druge polovine XVIII. stoleća, strane 227., 229., 231... Zagreb. 1914. 
  11. ^ Arkiv za povjestnicu jugoslavensku - Knjiga III, Dopisi crnogorskog vladike Save Petrovića... od 133. str. Zagreb. 1854. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Данило Шћепчевић Његош
митрополит црногорски
17351781.

Наследник:
Василије Петровић Његош Арсеније Пламенац