Сава Текелија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сава Текелија
Sava Tekelija by Mor Than.jpg
Датум рођења (1761-08-28) 28. август 1761.
Место рођења Арад
Хабзбуршка монархија
Датум смрти 21. септембар 1842.(1842-09-21)(81 год.)
Место смрти Пешта
Аустријско царство

Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач „Текелијанума“, председник Матице српске, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор.

Порекло[уреди]

Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди.

Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године.

Биографија[уреди]

Изложба у Београду

Сава Текелија је рођен 17/28. августа 1761. у Араду (тада Хабзбуршка монархија, данас Румунија).

Сава Текелија је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је учио у Будиму, права студирао у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао и постао први Doctor juris „не само от Србаља него и от Маџара“ који нису били професори универзитета.[1]

Каријеру је почео у државној управи 1790. године као виценотар Чанадске жупаније, а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. подноси оставку на државну службу и 1802. напушта политички живот. Повлачи се у Арад, на своја имања. Тада је почео да се у већој мери интересује за судбину свога народа. За његову судбину се посебно заинтересовао када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена.

Као присталица Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу. Остало је забележено да је био против Вукове језичке реформе и тврдокорно је заступао славеносрпски језик у науци и књижевности. Био је присталица идеје просвећеног апсолутизма и „њен последњи представник и поборник међу Србима“.

У дубокој старости од 77 година изабран је за доживотног председника Матице српске. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба.

Своју задужбину „Текелијанум“ Сава је основао у Пешти 1838. године, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби. Задужбина коју је оставио своме народу обезбедила му је трајно и веома истакнуто место у галерији светлих ликова српске прошлости.

У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској.

Умро је изненада и без дужег боловања 21. септембра 1842. године у Пешти. Гроб му се налази у цркви св. Петра и Павла у Араду. Ову цркву је изградио његов прадеда Јован одмах по доласку у Арад 1698. године. Текелије су били управници ове цркве св. Петра и Павла све док им се није угасила мушка лоза 1844.

Његови мемоарски списи „Описаније живота“ (изд. Просвета, Београд 1966) и „Дневник Саве Текелије“ сачувани су у рукописима и штампани у интегралном облику тек у наше време.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Даница“, српски народни илустровани календар за годину 2005. у њему чланак: Славко Вејиновић, „Текелијанум задужбина Саве Текелије“ pp. 93-110. (стр 94.), изд. Вукова задужбина, Београд 2004.

2. Стеван Бугарски: „Дневник Саве Текелије“ (Темишвар-Нови Сад 1993)

Спољашње везе[уреди]