Сава Халугин

Сава Халугин
Рођење(1946-04-17)17. април 1946.(76 год.)
Нови Кнежевац, ФНРЈ
ПољеВајарство

Сава Халугин (Нови Кнежевац, 17. април 1946) српски је вајар и академик, дописни члан састава Српске академије науке и уметности од 8. новембра 2018, уз Светислава Арсића Басара једини је српски вајар који је то постао.[1] Члан је Удружења ликовних уметника Србије, Савеза удружења ликовних уметника Војводине, Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине[2] и Војвођанске академије наука и уметности од 2006. године.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Године 1968. је завршио Вишу педагошку школу у Новом Саду, одељење за ликовну уметност.[3] Завршио је основне студије Вајарства 1972. године у класи професора Јована Кратохвила и магистарске ликовне уметности 1978. на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду.[2] До 1994. године је имао статус слободног уметника у Београду. Радио је 1994—2013. као професор Методике ликовног васпитања са практичном наставом на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Суботици.[2]

Учествовао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству од 1969. године. Од 1979. излаже самостално у Београду, Загребу, Будимпешти, Паризу и осталим ликовним центрима.[3] Учесник је неколико ликовних колонија, међу којима су најзначајније „Мермер и звуци” (Аранђеловац), „Терра” (Кикинда) и „Бакар” (Бор). Његове скулптуре су постављене у јавним просторима војвођанских градова: Суботице, Кикинде, Сомбора, Новог Сада и чине део колекција Музеја савремене уметности у Београду, Народног музеја у Београду, Српске академије наука и уметности и Савремене галерије Суботица.[3]

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда за стваралаштво, Изложбени павиљон „Цвијета Зузорић” (1978)[2]
  • Награда фонда „Пијаде”, на изложби Савеза удружења ликовних уметника Југославије (1982)[2]
  • Награда самоуправне интересне заједнице културе Суботица[2]
  • Награда „Јован Поповић”, Нови Сад (1984)[2]
  • Награда самоуправне интересне заједнице културе Војводине, Нови Сад (1986)[2]
  • Октобарска награда Суботице[2]
  • Награда „Златно длето”, Удружење ликовних уметника Србије (1988)[2]
  • Откупна награда са Југословенског бијенала мале пластике, Мурска Собота (1989)[2]
  • Тријенале савременог Југословенског цртежа, откупне награде ликовне јесени у Сомбору (1990)[2]
  • Награда Студија Б „Од априла до априла”, Београд (1991)[2]
  • Прва награда сенћанске колоније „Акварел на Тиси”, Сента (1992)[2]
  • Награда Удружења ликовних уметника Србије „Златно длето”, Галерија „Цвијета Зузорић” (1993)[2]
  • Откупна награда на Бијеналу савременог југословенског цртежа „Ликовна јесен”, Сомбор (1994)[2]
  • Награда „Октобарског салона” за скулптуру, Изложбени простор „25. мај”, Београд (1995)[2]
  • Откупна награда „300 година Сенћанске битке”, Скулптура „Коњаник”, Градски музеј Сента (1997)[2]
  • Прва награда сремско-митровачког салона, Галерија Лазар Возаревић (2003)[2]
  • Друга награда ликовне колоније Сента, Градски музеј „Турзо Лајош” (2003)[2]
  • Награда „Искре културе” за ликовну уметност, Завод за културу Војводине (2007)[2]
  • Друга награда на позивном конкурсу за споменик „Сави Владиславићу Рагузинском” за Санкт Петербург, Завод за културу Војводине (2008)[2]
  • Прва награда на позивном конкурсу за израду фигуре Михајла Пупина у Новом Саду (2010)[2]
  • Прва награда на позивном конкурсу Завода за културу Војводине за решење плакете која се додељује за животно дело у културном стваралаштву (2010)[2]
  • Награда за ликовно стваралаштво „Јаков Орфелин”, Културни центар Сремски Карловци (2018)[2]
  • Награда за примењену скулптуру Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, Нови Сад (2020)[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „akademik Sava Halugin: Bokorenje zavičajnog sna”. Vojvođanski Magazin (на језику: српски). 2020-09-12. Приступљено 2022-02-25. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х „Сава Халугин”. САНУ. 
  3. ^ а б в г „Sava Halugin”. Terra. Приступљено 2022-02-25.