Савезне Државе Микронезије

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са регионом Микронезија.
Савезне Државе Микронезије
Federated States of Micronesia  (енглески)
Крилатица: Мир, јединство, слобода
(енгл. Peace, Unity, Liberty)
Химна: Патриоте Микронезије
(енгл. Patriots of Micronesia)
Положај Савезних Држава Микронезије
Главни градПаликир
Највећи градВено[1]
Службени језикЕнглески (национални), Улитијски, Волеајански, Јапски, Понпејски, Косрајски и Чукешки (на државном или локалном нивоу)
Владавина
Облик државеСавезна република
 — ПредседникДејвид Пануело
 — ПотпредседникЈосиво Џорџ
Историја
НезависностОд САД
3. новембар 1986.
Географија
Површина‍
 — укупно702 km2 (188)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво‍
 — 2013.[2]101.351 (199)
 — густина144,37 ст./km2
Економија
ВалутаАмерички долар
 — стоти део валуте‍100 цента‍
Остале информације
Временска зонаUTC 
Интернет домен‍.fm‍
Позивни број+691

Микронезија (енгл. Micronesia), или званично Савезне Државе Микронезије (енгл. Federated States of Micronesia), острвска је држава смештена у Тихом океану у пределу истоименог региона, североисточно од Папуе Нове Гвинеје.[3] Обухвата највећи број острва регије Микронезија. Има однос слободно удружене земље са САД. Састоји се од четири савезне државе:[4]  Јап,  Чук,  Понпеј и Flag of Kosrae.svg Косрај.

Иако је укупна копнена површина Микронезије прилично мала, она заузима више од 2.600.000 km2 (1.000.000 sq mi) Тихог океана, што земљи даје 14. највећу ексклузивну економску зону на свету.[5] Главни град ове суверене острвске државе је Паликир, смештен на острву Понпеј, док је највећи град Вено, који се налази на острву Трук.

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Микронезија

Савезне Државе Микронезије обухватају укупно 697 острва распоређених на архипелагу Каролинских острва дугом 2.900 km. Површина државе износи 702,0. Налазе се 5.150 km западно-југозападно од Хаваја у Тихом океану.

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Геолошки, острва су делом вулканског порекла, а делом корални атоли.

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Становништво[уреди | уреди извор]

Становништво острва је углавном микронезијског порекла. Народ острва Чук чини 48,8% популације, народ острва Понпеи 24,2%, народ остра Косрае 6,2%, народ острва Јап 5,2%, народ спољних острва Јапа 4,5%, азијати 1,8% и Полинежани 1,5%.

Енглески је језик владе, средњег и вишег образовања. Поред енглеског, постоји још шест локалних званичних језика.

Историја[уреди | уреди извор]

Историја Микронезије
 Шпанија 1887—1899.
 Немачко царство 1899—1918.
 Јапанско царство 1919—1947.
 САД 1947—1994.
 Микронезија 1994 - данас

Преци Микронежана су се у Микронезију доселили пре 4.000 година. Острва су у 16. веку колонизовали Шпанци. Године 1898. Немачка је откупила острва од Шпаније, а 1914. окупирали су их Јапанци.[6] Током Другог светског рата заузеле су их америчке војне снаге, а 2. априла 1947. Савет безбедности УН ставио је острва под свој протекторат. Године 1979. проглашена је аутономна Савезна Република Микронезија, која је постала независна 3. новембра 1986.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Мапа Савезне Државе Микронезије.

Четири државе које чине ову федерацију су (од запада према истоку):

Застава Држава[4] Престоница Гувернер km²[7] Становништво
2010.[8] 		Густина
насељености
по km²
Јап Јап Колонија Хенри Фалан[9] 118,1 11.376 96
Чук Чук Вено Џонсон Елимо 127,4 48.651 382
Понпеј Понпеј Колонија Марсело Питерсон 345,5 35.981 104
Flag of Kosrae.svg Косрај Тофол Линдон Џексон 109,6 6.616[10] 60

Државе су даље подељене на општине.

Привреда[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Summary Analysis of Key Indicators: from the FSM 2010 Census of Population and Housing (PDF). Palikir: Division of Statistics, Office of SBOC. стр. 8. Приступљено 16. 3. 2018 — преко Prism (SPC). 
  2. ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2014. Приступљено 30. 5. 2014. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ а б „The World Factbook -- Central Intelligence Agency”. Cia World Factbook. Архивирано из оригинала на датум 7. 8. 2018. Приступљено 8. 8. 2018. 
  5. ^ „Drops in the ocean: France's marine territories”. 
  6. ^ President Emanuel Mori Meets With Japan Prime Minister Yasuo Fukuda Архивирано 2015-09-24 на сајту Wayback Machine; AESonline.org Архивирано 2007-06-16 на сајту Archive.today Government of the Federated States of Micronesia, December 12, 2007
  7. ^ FSM government website - Geography Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine
  8. ^ undp.org
  9. ^ „Marianas Variety - New Yap governor, other elected officials sworn in”. www.mvariety.com. Архивирано из оригинала на датум 30. 04. 2019. Приступљено 10. 7. 2019. 
  10. ^ „FSM Population”. www.fsmgov.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2012. Приступљено 22. 1. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Arnold, Bruce Makoto (2011). „Conflicted Childhoods in the South Seas: The Failure of Racial Assiimilation in the Nan'yo”. Tufts Historical Review. 4 (11): 79—96. 
  • Brower, Kenneth; Peccinotti, Harri (1981). Micronesia: The Land, the People, and the Sea. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-0992-2. 
  • Darrach, Brad; Doubilet, David (1995). „Treasured Islands”. Life (August 1995): 46—53. 
  • Falgout, Suzanne (1995). „Americans in Paradise: Anthropologists, Custom, and Democracy in Postwar Micronesia”. Ethnology. 34 (Spring 1995): 99—111. JSTOR 3774100. doi:10.2307/3774100. 
  • Friedman, Hal M. (1993). „The Beast in Paradise: The United States Navy in Micronesia, 1943–1947”. Pacific Historical Review. 62 (May 1993): 173—195. JSTOR 3639910. doi:10.2307/3639910. 
  • Friedman, Hal M. (1994). „Arguing over Empire: American Interservice and Interdepartmental Rivalry over Micronesia, 1943-1947”. Journal of Pacific History. 29 (1): 36—48. doi:10.1080/00223349408572757. 
  • Hanlon, David (1998). Remaking Micronesia: Discourses over Development in a Pacific Territory, 1944–1982. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1894-4. 
  • Hezel, Francis X. (1995). „The Church in Micronesia”. America. 18 (February 1995): 23—24. 
  • Kluge, P. F. (1991). The Edge of Paradise: America in Micronesia. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58178-1. 
  • Malcomson, S. L. (1989). „Stranger than Paradise”. Mother Jones. 14 (January 1989): 19—25. 
  • „Micronesia: A New Nation”. U.S. News & World Report (October 15, 1984): 80—81. 
  • Parfit, Michael (2003). „Islands of the Pacific”. National Geographic. 203 (March 2003): 106—125. 
  • Patterson, Carolyn Bennett (1986). „In the Far Pacific: At the Birth of Nations”. National Geographic. 170 (October 1986): 460—500. 
  • Peoples, James G. (1993). „Political Evolution in Micronesia”. Ethnology. 32 (Winter 1993): 1—17. JSTOR 3773542. doi:10.2307/3773542. 
  • Rainbird, Paul (2003). „Taking the Tapu: Defining Micronesia by Absence”. Journal of Pacific History. 38 (2): 237—250. doi:10.1080/0022334032000120558. 
  • Schwalbenberg, Henry M.; Hatcher, Thomas (1994). „Micronesian Trade and Foreign Assistance: Contrasting the Japanese and American Colonial Periods”. Journal of Pacific History. 29 (1): 95—104. doi:10.1080/00223349408572762. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Влада
Опште информације
Мапе
Путовање
Време
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савезне_Државе_Микронезије&oldid=23902343”