Савински буквар из манастира Савина

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Савински буквар из манастира Савина
АуторЈеромонаха Карион Истомин
Језикрускословенска редакција старословенског језика
Садржај
ТемаБуквар
Издавање
ИздавачПородица Романов
Број страница41
Превод
Датум
издавања

1692.

Савински буквар из манастира Савина штампа у Русији 1692. године, сматра се једним од најстаријих српских буквара, и доказ настојања о културном и просветном уздизању српског народа у оквиру његове православне цркве. Овај буквар је и сведок великог утицаја царске Русије на образовање и очување идентитета српског народа у једном историјски пресудном тренутку. У Херцег Нови, и манастир Савину, Буквар је, претпоставља се дошао посредством требињских монаха или га је донео лично архимандрит манастира Савине Леонтин Аврановић, а порекло породице Аврамовић везује се за Требиње, потом и за село Требесин код Херцег Новог.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Манастир Савина у коме се чува Савински буквар

Буквар је у само 106 примерака штампан за Царску породицу Романов у Москви од 1692. године до завршетка око 1694. године од стране руског јеромонаха Кариона Истомина.

Буквар у Требињу

Буквар је у Требиње стигао, у првој половини 18. века, заслугом Тврдошко-Савинског јеромонаха Леонтија Аврамовића који је припадао старом требињском братству Аврамовића. За Леонтија Аврамовића знамо из докумената да је више пута боравио у Москви и био гост породице грофа Саве Владиславића. Претпоставља се да је он након једне од тих посета Русији и донео буквар у Херцеговину.

Не треба искључити ни другачији пут Буквара од Москве до Херцеговине, јер је то доба огромне помоћи која је преко породице Владиславић, и преко херцеговачких монаха доспевала до српсдских манастира и школа, тако да је сасвим могуће да су Владиславићи овај Буквар и по неком другом послали у Требиње мада за то нема писаних трагова као ни за Леонтија Аврамовића.

Буквар у манастиру Савина

Један од тих 106 примерака, након што је доспео у Требиње пренет је у Савинском манастиру код Херцег Новог, где си и данас чува, као најстарији примерак правог српског буквара, констатовао је у својим истраживањима историчар др Горан Ж. Комар који га је открио и указао на његову важност.

Буквар је први пут рестауриран у Задру 1746. године уз настојање и труд јеромонаха Симеона Марковића (Дракуличић) из Никшића, замонашеног у Савини.

Опис издања[уреди | уреди извор]

За разчилику од најстаријег српског штампаног буквара, којим се сматра Буквар Саве Инока Дечанца, из периода употребе српскословенског језика, објављен у Млецима (Венеција) 1597. године, на четири стране, Савински Буквар које штампан на 41 страну и богато је илустрован са преко 400 цртежа, и писан је на рускословенском редакцијом старословенског језика..[2]

Буквар има и предговор у коме се наводи да ова књига служи подучавању не само дечака и мушкараца (како је то било уобичајно у то време), већ и девојчица и жена.

На самом почетку књиге је гравура Исуса окруженог ученицима који му доносе папирусе на којима стоје имена разних научних дисциплина – теологија, филозофија, реторика, астрономија, граматика и геометрија. Ово јасно указује на благослов цркве на свакога ко изучава науке.

Значај[уреди | уреди извор]

Историјски значај Савинског буквара огледа се у томе што говори о повезаност Требиња, Херцег Новог и Никшића и показаује континуитет заједничке културе кроз векове, као и невероватну важност самог Буквара из кога су сви образовани Херцеговци 17. 18. и 19. века стицали прва знања.[3]

Из овога буквара прва знања стекао је и Петар II Петровић Његош. Неки његови биографи спомињу да је Његош баш у овом Буквару по први пут под словом Ш видео и дознао за игру Шах (Шахмат).[3]

Репринт буквара[уреди | уреди извор]

Удружење ”Ћирилица” из Требиња, и Републике Српске данас заслужно за полуларизацију овог буквара јер је 2016. године уз благослов архиепископа Амфилохија Радовића урадили репринт (фототипско издање) ове књиге у тиражу од 1.000 примерака.

Овим репринтом чији приређивачи су: др Горан Комар, проф. др Јелица Стојановић и проф. Весна Андрић, људи из Републике Српске из године у годину доказују да су велики чувари српства на простору Балкана.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]