Саво Оровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
САВО ОРОВИЋ
Orovic Savo.jpg
Саво Оровић
Датум рођења (1888-01-30)30. јануар 1888.
Место рођења Лијева Ријека
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти 22. јун 1974.(1974-06-22) (86 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1943.
Учешће у ратовима Први светски рат
Априлски рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а начелник ГШ НОВ и ПО Војводине
Служба Војска краљевине Црне Горе
Војска краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19151952.
Чин генерал-пуковник
Начелник Војне академије
Период 19441947.
Претходник Урош Тешановић
(Краљевина Југославија)
Наследник Ратко Мартиновић
Одликовања
одликовања СФР Југославије:
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Партизанска споменица 1941.
одликовања Краљевине Југославије:
Орден Белог орла Медаља за војничке врлине
инострана одликовања:
Орден Кутузова другог степена
Орден белог лава првог реда
Ратни крст 1939–1945.


Саво Оровић (Лијева Ријека, 30. јануар 1888Београд, 22. јун 1974), пуковник Југословенске војске, учесник Априлског рата и Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈНА.

Биографија[уреди]

Рођен је 30. јануара 1888. године у Лијевој Ријеци. Пешадијску школу завршио је на Цетињу 1910. године, а потом је од 1914. године живео у Јужној Америци, где је емигрирао из политичких разлога. Године 1915. се вратио у Црну Гору и учествовао у Првом светском рату као официр Црногорске војске. После капитулације Црне Горе, јануара 1916. године учествоавао је као комита у борби против аустроугарског окупатора.

После завршетка Првог светског рата и стварња Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ступио је у Војску Краљевине СХС. Године 1933. завршио Пешадијску официрску школу у Сарајеву. У Југословенској краљевској војсци имао је чин пуковника и био на дужности команданта пука.

После Априлског рата и капитулације краљевске војске, избегао заробљавање и вратио се у родни крај, где је активно учествовао у припремама за Тринаестојулски устанак. У Никшићки партизански одред ступио је 17. јула 1941. године. Био је међу ретким вишим официрима краљевске војске који су ступили у партизане. Када су маја 1943. године уведени чинови у НОВЈ, одлуком Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, Саву Оровићу је првом додељен чин генерал-лајтанта, други је био Јакоб Авшич.

У току Народноослободилачког рата био је на функцијама:

Генерал Саво Оровић је за време битке на Сутјесци својим фотоапаратом је сликао Јосипа Броза Тита рањеног испред једне пећине са Иваном Рибаром.

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1943. године. Током НОР-а учествовао у многим борбама: на Купресу, на Сутјесци, у Фрушкој гори, код Брчког и Бијељине и у десанту на Дрвар. Био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије

После ослобођења Југославије вршио разне дужности у Југословенској армији. Пензионисан је 1952. године. Биран је за посланика Савезне скупштине и републичке скупштине Народне Републике Црне Горе. Преминуо је 22. јуна 1974. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су Орден партизанске звезде и Орден братства и јединства.[1]

Дела[уреди]

Објавио је следећа дела:

  • „Невесињски устанак у песми и прози“ Загреб, 1936.
  • „Четници и партизани“ Вис, 1944.
  • „Албум фотографија из народноослободилачког рата“ Београд, 1951.
  • „Изненађење у рату“ Београд, 1954.
  • „Морално васпитање“ Београд, 1962.
  • „Ратни дневник 1941-1945“ Београд, 1972.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1965. година.
  • Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850-2000. Београд: Војноиздавачки завод. (COBISS.SR 88260876)