Саво Оровић

С Википедије, слободне енциклопедије
саво оровић
Саво Оровић
Лични подаци
Датум рођења(1888-01-30)30. јануар 1888.
Место рођењаЛијева Ријека, Књажевина Црна Гора
Датум смрти22. јун 1974.(1974-06-22) (86 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Породица
СупружникЈошка Чмеларова Оровић
Деловање
Члан КПЈ од1943.
Учешће у ратовимаПрви светски рат
Априлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Црне Горе
Југословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија ЈНА
1915 — 1916.
1919 — 1941.
1941 — 1952.
Чингенерал-пуковник ЈНА
У току НОБначелник ГШ НОВ и ПО Војводине
Начелник Војне академије
Период1944 — 1947.
ПретходникУрош Тешановић
(Краљевина Југославија)
НаследникРатко Мартиновић
Одликовања
одликовања СФР Југославије:
Орден народног ослобођења Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден народне армије са ловоровим венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
одликовања Краљевине Југославије:
Орден Белог орла Медаља за војничке врлине
инострана одликовања:
Орден Кутузова другог степена
Орден Кутузова другог степена
Орден белог лава првог реда
Орден белог лава првог реда
 Ратни крст 1939–1945.

Саво Оровић (Лијева Ријека, 30. јануар 1888 — Београд, 22. јун 1974), учесник Првог светског рата, пуковник Југословенске војске, учесник Априлског рата и Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈНА. Први је начелник Војне академије у послератној Југославији, од 1944. до 1947. године.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 30. јануара 1888. године у Лијевој Ријеци. Пешадијску школу завршио је на Цетињу 1910. године, а потом је од 1914. године живео у Јужној Америци, где је емигрирао из политичких разлога. Године 1915. се вратио у Црну Гору и учествовао у Првом светском рату као официр Црногорске војске. Био је командир извиђачког вода у Доњовасојевићкој бригади. После капитулације Војске Црне Горе, јануара 1916. године, учествовао је као комита у борби против аустроугарског окупатора. Ухапшен је након што је потказан од стране јатака и осуђен на десет година робије, коју је издржавао у Подгорици, у затвору „Јусовача”. Из затвора је изашао 1918. године.[2]

После завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ступио је у Војску Краљевине СХС, јула 1919. године, у чину пешадијског потпоручника, да би у децембру исте године био произведен у поручника. Године 1933. завршио је Информативни течај Пешадијске официрске школе у Сарајеву. У Југословенској краљевској војсци имао је чин пуковника и био на дужности команданта батаљона у 151. пешадијском пуку у Боки которској. Капетан друге класе постао је 1923, капетан прве класе 1926. године, потпуковник 1936. — у то време налазио се на месту команданта деташованог батаљона у Невесињу — и коначно пуковник 1940. године.[3]

После Априлског рата и капитулације Краљевске војске, избегао заробљавање и вратио се у родни крај, где је активно учествовао у припремама за Тринаестојулски устанак. У Никшићки партизански одред ступио је 17. јула 1941. године. Био је међу ретким вишим официрима Краљевске војске који су ступили у партизане. Када су маја 1943. године уведени чинови у НОВЈ, одлуком Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, Саву Оровићу је првом додељен чин генерал-лајтнанта, други је био Јакоб Авшич.

У току Народноослободилачког рата (НОР) био је на функцијама:

Генерал-лајтнант Саво Оровић је за време битке на Сутјесци својим фотоапаратом сликао Јосипа Броза Тита рањеног испред једне пећине са Иваном Рибаром.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1943. године. Током НОР-а учествовао у многим борбама: на Купресу, на Сутјесци, у Фрушкој гори, код Брчког и Бијељине и у десанту на Дрвар. Био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, вршио разне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА), у Генералштабу. Пензионисан је 1952. године у чину генерал-пуковника ЈНА. Биран је за посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине Народне Републике Црне Горе.

Преминуо је 22. јуна 1974. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде првог реда, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден народне армије првог реда и Орден за храброст.[5]

Од одликовања Краљевине Југославије, истичу се Орден Белог орла и Медаља за војничке врлине, а од иностраних одликовања совјетски Орден Кутузова другог степена, чехословачки Орден белог лава и француски Ратни крст 1939–1945.

Дела[уреди | уреди извор]

Објавио је следећа дела:

  • „Невесињски устанак у песми и прози“, Загреб, 1936;
  • „Четници и партизани“, Вис, 1944;
  • „Албум фотографија из народноослободилачког рата“, Београд, 1951;
  • „Изненађење у рату“, Београд, 1954;
  • „Морално васпитање“, Београд, 1962;
  • „Ратни дневник 1941—1945“, Београд, 1972.[6]

Године 1960. са чешког језика превео је књигу „Марко Миљанов”, аутора Јозефа Холечека.[6]

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Поповић & Марческу 2000, стр. 72–73.
  2. ^ Поповић & Марческу 2000, стр. 73–74.
  3. ^ Поповић & Марческу 2000, стр. 74.
  4. ^ Поповић & Марческу 2000, стр. 74–75.
  5. ^ Поповић & Марческу 2000, стр. 75–76.
  6. ^ а б Поповић & Марческу 2000, стр. 76.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1965. година.
  • Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850—2000. Београд: Војноиздавачки завод. COBISS.SR 88260876
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саво_Оровић&oldid=27554830”