Салафизам
| Овај чланак је део серије о исламу |
| Ислам |
|---|
 |
Салафизам/селефизам (од арап. السلفية — салафија/селефија) ултраконзервативни[1] и реформски[2] је покрет унутар сунитског ислама који се јавио у другој половини 19. века, заговарајући повратак традицији „побожних предака” (види: салаф). Доктрина се може сумирати као „фундаменталистички приступ исламу, у којем се опонаша пророк Мухамед и његови рани следбеници — ел-салаф ел-салих, ’побожни праоци’... Они одбијају религијске иновације, или биду, и подржавају увођење шеријата (исламски закон).”[3] Покрет је обично подељен у три категорије: највећа група су пуристе (или квијетисте), које избегавају политику; друга највећа група су активисте, које се укључују у политику; најмања група су џихадисте, које формирају малу (али озлоглашену) мањину.[3]
Верска секта је настала из сунитског ислама, чији чланови теже да се идентификују са оним што сматрају да је карактерисало прве муслимане. Најекстремнији припадници ове секте су, следећи своје тумачење џихада, изводили самоубилачке терористичке акције. 2014. године чланови ове секте су прогласили такозвану Исламску Државу на подручју Сирије и Ирака, прогањајући и убијајући све које су сматрали „неверницима” (углавном хришћане и језиде), али и оне истинске муслимане ако су им се супротстављали односно оне муслимане који се нису слагали са њиховим искривљеним тумачењем и срамоћењем ислама. У својој „држави”, салафисте су у праксу увеле одсецање главе, разапињање на крст и ропство. Бин Ладен је оправдање и инспирацију за свој рад користио из салафизма.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Naylor, Phillip (15. јануар 2015). North Africa Revised. University of Texas Press. Приступљено 5. децембар 2015.
- ^ Esposito, John (2004). The Oxford Dictionary of Islam. Oxford University Press. стр. 275. Приступљено 5. децембар 2015.
- ^ а б „Salafism: Politics and the puritanical”. The Economist. 27. 6. 2015. Приступљено 29. јун 2015.
- ^ Ćosić-Dragan, Daniel (2008). Islam. P & O [National Security And The Future]. 1—2 (9): 89—121, 113. Приступљено 24. фебруар 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Kropaček, Luboš (2011). Duchovní cesty islámu. Vyšehrad, Praha. (језик: чешки)
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- tagesschau.de – Stichwort Salafismus
- Einschätzungen des Bundesamtes für Verfassungsschutz zum Salafismus Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (18. април 2012)
- Indonesia Backgrounder: Why Salafism and Terrorism Mostly Don’t Mix. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (23. новембар 2015) In: Asia Report. Nr. 83. International Crisis Group, Southeast Asia, Brussels, 13. September 2004 (englisch, PDF, 873 KiB)
- Albrecht Metzger: Unter strengen Brüdern. In: Die Zeit. 27. März 2008 (Im Visier des Verfassungsschutzes)
- Über deutsche Salafisten. Video. Spiegel-TV 20. September 2010.
- Samit Amghar: Salafism and Radicalisation of young European Muslims, in: Samit Amghar, Amel Boubekeur, Michael Emerson (ed): European Islam. Challenges for society and Public Policy, Brüssel 2007, S. 38–51.
- Wer sind die Salafisten?[мртва веза]. DRadio Wissen – Audioarchiv. Interview mit dem Islamwissenschaftler Götz Nordbruch
- „Salafismus ist eine maximale Protesthaltung“ Zeit Online 8. Mai 2012
- FAZ (Oktober 2012): Libyens Kulturerbe ist im Visier von Salafisten
- Reinhard Scholzen: Salafisten. Religiöse Eiferer oder gefährliche Terroristen? In: CD-Sicherheitsmanagement 3/4, 2012, S. 104–113.
- Ministerium für Inneres und Kommunales des Landes Nordrhein-Westfalen (Verfassungsschutz in Nordrhein-Westfalen): Salafismus – von einer religiösen Strömung zur politischen Ideologie. PDF, Düsseldorf 2010.
