Салијски законик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Запис пресуде Хилдеберта III.

Салијски законик (лат. Lex Salica) је била збирка племенског обичајног права Салијских Франака, пописаног крајем 5. или почетком 6. века.

Закони су одржаване у писаној форми на латинском језику од стране комисије овлашћен од стране монарха. Најстарија редакција зборника насловљена је Pactus legis Salicae и написана је у доба франачког краља Хлодовеха. За време Карла Великог збирка је издана у прочишћеном тексту као Lex Salica emendata. Сачувано је десетине рукописа из 8. века које су копије претпостављене оригиналне рецензије из 6. века и три измењена најкасније из 9. века.[1]

Салијски законик је пружао писану кодификацију грађанског право, као што су статути наслеђивања, и кривичног права, као што је казна за убиство. Обухватао је различита правна подручја, а највише је одредаба из кривичног права. Према одредбама из наследног права, жене су биле искључене од наслеђивања некретнина, па су досљедно томе, према патримонијалном схваћању које је државу сматрало патримонијем (владаревом баштином), биле искључене и од наслеђивања престола. Салијски законик је имао велики утицај на традицију статуног права који се продужило до новог века у средњој Европи, нарочито у немачким државама, Француској, Белгији, Холандији, деловима Италије, Аустрији и Мађарској, Румунији и Балкану.




Референце[уреди]

Литература[уреди]