Сали-ага

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сали-ага Ђеврлић
Место рођења Рудник, код Горњег Милановца
  Османско царство
Датум смрти [[највероватније 1815]].
Место смрти највероватније Рудник
  Османско царство

Сали-ага Ђеврлић (познат под надимком Руднички Бик) је био заповедник (мутеселим) Рудничке нахије у време дахија.[1][2] Негде се помиње да се презивао Делевић[3] или Ђеврић.

Биографија[уреди]

Не зна се кад је рођен. Био је брат Кучук-Алије.[4] Рођен је на Руднику, у породици Ђеврлића. Био је познат по окрутности, оргијању, разврату и увођењу права прве брачне ноћи.[5]

Тражио је да му се младе доводе пред чардак, где би бирао најлепшу, како би користио право прве брачне ноћи.[6][7]

Организовао је оргије и у околним селима,[8] тако што би у селу одабрао три девојке и дао им титуле: краља, краљице и барјактара. Прве две би га двориле - „краљ“ би га појила ракијом, „краљица“ би га хранила, а трећа држала барјак (заставу) да одржава весеље.[9][10]

Јеремија Живановић је забележио да су сватови морали прво доћи пред агу и пред њим певати следећу песму:

Куп' се, бер' се, коло игра

да дочека Сали агу,

Сали агу дику нашу!

...

Сали ага проговара:

"Сад ми душа бајрам има

кад ми млада коло води".[11]

Уз бројна друга злодела, 1803. је спалио и опљачкао манастир Никоље Рудничко.[12]

Први српски устанак[уреди]

У фебруару 1804,[13] пет стотина устаника под командом Арсенија Ломе и Петра Трешњевчанина опседају Рудник у коме се налазе пет стотина јаничара под командом Сали-аге, Али-аге Џавића из Ужица и муселима Пљакића из Карановца (данашње Краљево).[14] Тако почиње први српски устанак.

По доласку у Рудник, 19. фебруара, Карађорђе је одмах позвао Турке Рудничане на разговор. Намеравао је да покуша без борбе да створи јаз међу Турцима приврженим дахијама (дошљаци) и Турцима Рудничанима (староседеоци), који су били одани султану. Вођа рудничких муслимана, Токатлић, прихвата Карађорђев позив на предају и преноси га Сали-аги, који то прво прихвата, али онда траже додатно време за напуштање Рудника. Карађорђе, сумњајући у њихове намере, одлучује да нападне, а Сали-ага, у намери да га предухитри, напада први. После краће борбе се повлачи, а на бојишту остаје 86 мртвих јаничара. Након тога, Карађорђе заузима рудничку тврђаву 11. марта,[15] а „Турке“ протерују. По једној верзији, Сали-ага се тако спашава,[16] али такође постоји и прича да га је 2. марта 1804. погубио лично Танаско Рајић.

Милан Ђ. Милићевић у књизи „Кнежевина Србија“ каже да су се Турци пробили и побегли уз пар мртвих, а да су у граду остале само жене и деца, које су устаници пустили да оду.[17]

Према књизи „Ратна лукавства српске војске 1804-1815“, ток догађаја је мало другачији: желећи да се освети Сали-аги за учињена зла и нанесену срамоту српским девојкама, Карађорђе је одредио ојачану чету (одред) бораца и исте ноћи упутио је да постави заседу на ужичком путу „повише неке старе Црквине, на Рудничиштима, одакле се пут за Чачак одваја“. Сутрадан рано 29. фебруара Сали-ага са својом дружином напустио је град и пошао путем за Ужице. На путу је уочио многе трагове, што му је говорило да су Срби негде на путу и чекају у заседи, па је пошао путем преко Јелениног гроба. Али није имао у виду да га је Карађорђе пратио. У исто време Арсеније Лома и Петар Кара, прозревши намеру непријатеља, отпочели су с пребацивањем снага за постављање заседе ка чачанском путу. Стигли су да из покрета отворе бочну ватру на Турке у галопу, којима је с леђа пристизао Карађорђе. У унакрсној ватри погинуло је више од 200 непријатељских војника, међу којима Џавић и Пљако. Сали-ага је имао срећу па је извукао живу главу.[16]

Помиње се да је Сали-ага заједно са Грком Диогеном помогао књазу Милошу да се излечи од неке венеричне болести од које је боловао, али се не каже када је то било.[18]

Сва је прилика да је Сали-ага погинуо тек 1815, током 2. српског устанка, када је погинуо и Арсеније Лома.[16] Према том извору, сахрањен је у дворишту старе рудничке школе; па опет, код М.Ђ. Милићевића се у „Кнежевини“ Сали-ага уопште не помиње као учесник овог догађаја,[19] а тако је и у Милутиновићевој Историји Србије 1813-1815.[20]

Референце[уреди]

  1. Јован Мишковић: Опис Рудничког округа. ISBN 978-86-86351-01-2.
  2. Борисав Челиковић, приређивач: Руднички округ, Рудничка Морава. ISBN 978-86-519-0961-3.
  3. „О Арсенију Ломи”. Приступљено 9. 5. 2014. 
  4. Милан Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија
  5. Баранин, Душан (1957). Karađorđe. Нолит. стр. 44. 
  6. Ђорђевић, М. (2. 7. 2012). „Жене у српским устанцима (1): Оргије Рудничког бика”. Вести. Приступљено 9. мај 2014. »Константин К. Ненадовић пише да је пред конаком у Руднику Сали-ага имао озидан чардак са озиданом чесмом, из које је шибала ладна вода. "Он је наређив'о, те су му сваке недеље долазиле у град младе и девојке, те су коло играле пред његовим чардаком, на ком је он седио, теферичио, и блудничина на наргиле и чибук пушио, каву срк'о, и за себе бирао лепшу и лепшу Српкињу, те ју је поштења лишаво."« 
  7. Стевановић, Миладин (2005). Станоје Главаш. Књига-комерц. стр. 38. »Сали-ага би са свога чардака погледао младу и, ако би му се свидела махнуо руком да је уведу у конак. Млада би преспавала ноћ са Сали-агом, а сутрадан су долазили да је одведу кући. Када је у току истога дана било више млади, Сали ага је практиковао да, ако му се допадну, одабере и више њих.« 
  8. Поповић, Душан (1930). О хајдуцима. Народна штампарија. стр. 80. »Не само да је организовао оргије на дому него је имао смелости да одлази и на народне славе и да чини зулуме ове врсте.« 
  9. Иванић, Душан (1989). Мемоарска проза XVIII и XIX века. Нолит. стр. 131. »Сали-ага (брат Кучук Алије), ког су звали Рудничким Биком, завео је био по свима околним селима краљице (по краља, краљицу и барјактара из сами женскиња) које су га морале дворити и њему све по вољи чинити.« 
  10. Баранин, Душан (1957). Карађорђе. Нолит. стр. 44. »Краљ и краљица су га двориле, а барјактар држала барјак док се веселио на сабору, селу или скупу. Јавно је оргијао са својим момцима.« 
  11. Општина Горњи Милановац, Први српски устанак
  12. Традиција - манастир Никоље
  13. Ђорђевић, Мирослав (1967). Ослободилачки рат српских устаника, 1804-1806. Војноиздавачки завод. стр. 94. »Карађорђе је са устаничком војском стигао под Рудник првих дана марта и опколио га« 
  14. Стевановић, Новица. „Двострука замка и покретна заседа”. Карађорђева ратна лукавства. Глас јавности. Приступљено 9 мај 2014. »Арсеније и Петар су, са пет стотина војника, опколили Рудник средином фебруара 1804. године. У међувремену, као појачање Сали-аги, у Рудник су стигли Али-ага Џавић, из Ужица, и Пљако, из Карановца (сада Краљево), са пет стотина јаничара.«  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  15. Хаџић, Јован (2010) [1862]. Устанак србски под Црним Ђорђем: прве три године. Ариадна. стр. 26. ISBN 9788691178338. »Карађорђе сад потегне бика и тако и учиии Рудник 28 Фебр 1804« 
  16. 16,0 16,1 16,2 „Арсеније Лома”. Приступљено 9 мај 2014.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  17. Милићевић, Милан (2006) [1876]. „Руднички округ - остаци од старина”. Кнежевина Србија. стр. 313. ISBN 978-86-7748-030-1. »У очи Белих Поклада ноћy, Турци се nробију кроз српску опсаду и бусије, и побегну к Ужицу, изгубивши неколико својих другова, између којих и самог ужичког "војводу." У граду Руднику остану само жене и деца. Њих Срби сутра дан nусте да иду куд ко хоће, а град остане пуст.« 
  18. Љушић, Радош (26. 6. 2000). „Blic online, стара архива: Купи свате, хајде по бабу”. Љубави српских владара и политичара. Зограф. Приступљено 9. 5. 2014. »Не знамо тачно о којој болести је реч и кад је био заражен, осим што је мемоариста записао: 'Милош је у то време имао болест, на тајном уду, венерску'. Видали су га Грк Диоген и Турчин Сали-ага и једва су излечили недисциплинована кнеза.« 
  19. Милићевић, Милан (2006) [1876]. „Руднички округ - остаци од старина”. Кнежевина Србија. стр. 339. ISBN 978-86-7748-030-1. 
  20. Милутиновић, Симеон. Историја Србије 1813-1815. стр. 145. 

Литература[уреди]