Салон одбијених

Манеов Доручак на трави који је изложен на Салону одбијених 1863. године

Салон одбијених (фр. Salon des Refusés), изложба умјетности одржана 1863. године у Паризу по наредби Наполеона III за оне умјетнике чије је радове жири званичног Салона одбио. Међу умјетницима који су излагали на Салону одбијених били су Пол Сезан, Камиј Писаро, Арман Гијомен, Јохан Јонкинд, Анри Фантен-Латур, Џејмс Вислер и Едуар Мане, који је изложио своју славну слику Доручак на трави, коју су конзеревативци сматрали скандалозном и неукусном, а импресионисти узором за модерног сликара.

Историјски контекст

Салон одбијених, отворен 1863. године у Паризу, један је од најважнијих догађаја у историји модерне умјетности. Ова изнуђена изложба представља крај доминације академског укуса у сликарству и почетак нове епохе умјетничке слободе. Салон одбијених није био само изложба; био је културни и политички чин отпора, симбол ослобађања умјетника од догми академије. Његово отварање обиљежава оштру историјску прекретницу, упоредиву са утицајем Француске револуције на „умјетнички пејзаж” претходног вијека.

До 1863. године, званични Париски салон био је најважнија умјетничка манифестација у Француској и једина озбиљна прилика за сликаре да изложе своја дјела пред јавношћу, критиком и потенцијалним купцима. Међутим, жири Салона, под утицајем академских ауторитета и догми, често је одбацивао радове који нису одговарали академским естетским правилима. Та правила су фаворизовала техничку виртуозност, класичне теме и стилове, док су иновативни, некласични приступи сматрани субверзивним или „неумјетничким” покушајима.

Средином 19. вијека, Француском је владао Наполеон III, који је, иако конзервативног умјетничког укуса, био довољно политички проницљив да препозна значај културних струјања. Када је 1863. године званични Салон одбацио више од 4.000 умјетничких радова, реакција умјетника, критичара и јавности била је толико бучна да је цар лично интервенисао.

Притиснут јавним негодовањем, Наполеон III је издао наредбу да се организује паралелна изложба за одбијене умјетнике, како би јавност могла сама да пресуди о квалитету тих дјела. Та изложба, одржана у Палати индустрије, названа је Салон одбијених. Тиме је по први пут институционално призната могућност да и радови који не слиједе академске норме заслужују умјетнички легитимитет.

Одлука да се организује Салон одбијених била је суптилна, али значајна критика академског монопола. Имплицитно је указивала на чињеницу да умјетнички суд жирија није непогријешив и да не постоји јединствен стандард умјетничке вриједности. Био је то први институционални корак ка плурализму у умјетности.

Реакције и значај изложбе

Изложба је изазвала буру емоција. С једне стране, привукла је огроман број посјетилаца — дијелом из радозналости, дијелом из жеље за забавом. Публика је уживала у овом двоструком „културном спектаклу”, при чему је лаковјерно исмијавала дјела умјетника који су данас препознати као великани модерне умјетности. Критичари су били већински нападачки расположени према дјелима ових умјетника, али мањина интелектуалаца и умјетника, попут сликара и писца Закарија Астрика, ватрено је бранила вриједност појединих изложених дјела, нарочито дјела најистакнутијег међу њима — Едуара Манеа.

Међу дјелима која су била изложена, три слике Манеа су се издвојиле: Доручак на трави, Викторин Мер у одијелу борца с биковима и Младић у одијелу Махоа. Данас се ове слике налазе у најважнијим свјетским музејима, док су тада биле исмијаване.

Естетске и идеолошке посљедице

Салон одбијених је имао дубок и трајан утицај на европску умјетничку сцену. Он је симболички и практично срушио монополски ауторитет академских институција. Његова важност није само у чињеници да је отворио врата импресионистима, симболистима, постимпресионистима и другим модерним правцима, већ и у томе што је увео идеју умјетничке слободе као неотуђивог права.

Умјетници су тиме добили могућност да стварају без страха од институционалне цензуре, да буду цијењени као појединци и на основу својих умјетничких вриједности, а не на основу усклађености са правилима школе или укуса жирија. У овом смислу, Салон одбијених био је умјетнички еквивалент декларације о слободи говора.

Утицај

Иако Салон одбијених из 1863. године није одмах дискредитовао академију у очима шире јавности, његова појава је била симптом дубоке кризе академског система. Смрт тадашњих великана као што су Енгр, Делакроа и Теодор Русо, као и изгнанство Гистава Курбеа, означила је крај једне ере. Њихове умјетничке вриједности поштоване су у новом духу: селективно, као инспирација, умјесто као догма.

Захваљујући овом догађају, умјетност друге половине 19. вијека доживјела је динамичан развој. Умјетници су учили из свега, али нису слијепо слиједили никога. Венецијанско сликарство, Гојине експресије, па чак и дворске рококо игре 18. вијека, све је постало легитимно полазиште. Освајањем слободе настала је умјетничка клима која ће родити импресионизам, постимпресионизам, симболизам, фовизам, кубизам и све остале правце модерне умјетности.

Салон одбијених из 1863. године je преломна тачка у историји умјетности. Више од саме изложбе, то је био акт побуне против ауторитета, покрет који је отворио врата француским умјетницима да стварају по сопственом нахођењу, а публици да постане активни саучесник у одређивању умјетничких вриједности. Оно што је тада био предмет поруге, данас се налази у најважнијим свјетским збиркама умјетности. Салон одбијених је побједа права на умјетничку разноликост — и пораз идеје да умјетност може имати само једно лице.

Види још

• Француски салон
• Салон независних
• Јесењи салон

Литература

• Brettell, Richard R., French Salon artists: 1800-1900, Art Institute of Chicago, 1987 ::: примерак : archive.org
• Arnason, H. H. (1975). Istorija moderne umetnosti (Umetnost). Beograd: Jugoslavija.