Пређи на садржај

Самиха Ајверди

С Википедије, слободне енциклопедије
Самиха Ајверди
Лични подаци
Датум рођења(1905-11-25)25. новембар 1905.
Место рођењаИстанбул, Османско царство
Датум смрти22. март 1993.(1993-03-22) (87 год.)
Место смртиИстанбул, Република Турска
ЗанимањеРоманописац, Есејист
Веб-сајтwww.samihaayverdi.org

Самиха Ајверди (тур. Sâmiha Ayverdi; 25. новембар 1905 — 22. март 1993),[1] била је турска књижевница, мислилац и следбеница суфизма. Рођена је у Истанбулу (општина Фатих, четврт Шехзадебашу, тур. Şehzadebaşı), у породици Фатме Мелихe Ханум (тур. Fatma Meliha Hanım) и Исмаила Хакки-бега (тур. İsmail Hakkı Bey), османског официра. Образовање је стекла у средњој школи Сулејманије Киз Нумуне мектеби (тур. Süleymaniye Kız Numune Mektebi, срп. Женска узорна школа у Сулејманији), 1921. године где је, поред осталог, учила француски језик и проучавала филозофију и исламски мистицизам. Након завршетка средње школе наставила је да се образује приватно. Научила је француски језик и усавршавала се у областима: историје, суфизма, филозофије и књижевности. Била је ученица и касније званична наследница суфијског мислиоца Кенана Рифаија (тур. Ken'an Rifâî Büyükaksoy),[I] који је имао велики утицај на њен рад.[3][4] Њен брат, Екрем Хакки Ајверди (тур. Ekrem Hakkı Ayverdi), био је познати архитекта и историчар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Породично порекло и рани живот

[уреди | уреди извор]

Самиха Ајверди рођена је 1905. године, на самом почетку 20. века током распада Османског царства, у угледној и образованој породици са дубоким коренима у османској традицији.[5] Њен отац, Исмаил Хакки-бег, био је османски официр, пешадијски пуковник и ветеран балканских и Првог светског рата, док је мајка, Фатма Мелиха Ханим, била потомак породице повезане са духовним и културним наслеђем Бекташи реда (тур. Bektaşi tarîkati), укључујући и потомство познатог дервиша Гјул Бабе (тур. Gül Baba).[II][7] Њена бака, Халет Ханим (тур. Hâlet Hanım), која је била аристократска дама из више класе, одиграла је посебно важну улогу у њеном развоју као личности али и у погледу друштвеног статуса и манира,[8] док је њен деда био такође значајан пример због свог начина живота. Одрасла је у елитној групи у погледу свог окружења и породице и под утицајем мајке и оца: морално, интелектуално, религиозно и лично. Детињство је провела у историјским деловима Истанбула, првенствено у Шехзадебашију, одраставши у контексту великих историјских и друштвених промена које су се одигравале у том периоду.[7]

Образовање и духовно формирање

[уреди | уреди извор]

Самиха је образовање започела са пет година у основној школи Инас Нумуне мектеби (тур. İnas Numune Mektebi, срп. Женска узорна школа).[III] Значајну улогу у њеном образовању и интелектуалном формирању имала је породична библиотека, у којој је већ са дванаест година читала озбиљна дела, показујући рану зрелост и склоност ка учењу.[5] Након основне школе је 1921. године завршила девојачку средњу школу Сулејманије Киз Нумуне мектеби,[IV] где се истицала у учењу француског језика и изучавању филозофије, књижевности и исламског мистицизма (тасавуф).[5] Након тога, наставила је школовање приватно, учећи француски језик на напредном нивоу и похађајући часове виолине, чиме је наставила своје опште културно и уметничко образовање.[5] Иако се у деветнаестој години удала, брак је убрзо окончан разводом, након што је родила ћерку, будући да између ње и супруга није постојала духовна и интелектуална блискост.[5] Њени контакти са водећим интелектуалцима и културним првацима тог доба развијали су се захваљујући њеном раном присуству у селамлик сохбетима (тур. Selamlık Sohbet)[V] односно културно-религијским разговорима који су се одржавали у мушком делу куће и у којима је, као девојчица, учествовала у пратњи свог оца.[5] Управо та духовна и интелектуална размена, као и културна акумулација стечена у таквом амбијенту, допринеле су формирању њеног снажног и истрајног карактера. Захваљујући изузетном памћењу и широком образовању, Ајверди је касније управо из тог искуства црпела инспирацију и грађу за многа своја књижевна дела. У културно-образовном погледу, Самиха је била блиско повезана са интелектуалним и политичким елитама касног османског и раног републиканског периода, што је у великој мери усмерило развој њене личности и мисли.[14] Пресудни духовни и интелектуални утицај на формирање Самихе Ајверди имао је угледни суфиски учитељ и шеиx[VI] Кенан Рифаи предводник истоимене духовне заједнице у истанбулској општини Фатих, познате као Алтај Уми Кенан дергах (тур. Altay Ümmî Ken‘ân Dergâhı).[VII][19] Као његова најистакнутија ученица и духовна наследница, Самиха Ајверди је, након његове смрти 1950. године, преузела водећу улогу у рифаијској суфистичкој традицији у Истанбулу.[20] Услед овог духовног усмерења, сви њени радови носе печат дубоко усађене суфијске етике и космологије, те њено схватање турског идентитета као синтезе религије, културе и историје.

Књижевно и јавно деловање

[уреди | уреди извор]

Ајверди је започела своју књижевну каријеру 1938. године романом То је била љубав (тур. Aşk Bu İmiş), чиме је поставила темеље не само за сопствени поетски стил већ и за нови правац у турској прозној традицији у којем се мистицизам први пут третира као књижевна тема у постмодерном контексту.[19] Од 1946. године све више се окреће интелектуалним и историјским делима, у којима се бави проблемима очувања отуђених вредности османске цивилизације, кризама идентитета у савременој Турској и проналажењем нове синтезе између источне духовности и модерне државности.[19] У центру њеног дела налази се и Истанбул, не само као физички простор већ и као симбол духовне и културне вертикале турског народа. Захваљујући свом литерарном ангажману на темама османске културе и прошлости Истанбула, Самиха Ајверди се у турској културној јавности често доживљава као један од најизразитијих гласова који су писали о духовном и историјском наслеђу овог града.[21] Њена писана заоставштина обухвата више од 40 објављених књига: романа, приповедака, есеја, мемоара, чланака и писама. Поред тога што је била истакнута књижевница, Самиха Ајверди је активно учествовала у културном и друштвеном животу Турске друге половине 20. века. Била је једна од првих жена које су, 1954. године, организовале обележавање Шеб-и Аруса (тур. Şeb-i Arûs), ноћи сећања на смрт и духовно уједињење са Алахом великог песника и мистика Џелалудина Румија, у граду Конија. Својим ангажманом дала је значајан допринос промоцији поезије Јунуса Емреа, као и подршци обнови традиционалних уметности попут калиграфије (тур. hat sanatı) и османске минијатуре (тур. minyatür).[5] Са својом наглашено друштвено-ангажованом и саборно оријентисаном природом, Ајверди је била иницијатор или суоснивач више институција од културног и националног значаја, међу којима су: Друштво за обележавање освајања Истанбула (тур. İstanbul’un Fethi Derneği), Институт Јахја Кемал (тур. тур. Yahya Kemal Enstitüsü), Фондација за културу и уметност Кубеалти (тур. Kubbealtı Akademisi Kültür ve Sanat Vakfı), као и Удружење турских жена за културу (тур. Türk Kadınları Kültür Derneği).[19] Као активна чланица ових организација, држала је предавања, учествовала на духовним састанцима, и иницирала курсеве уметности као што су: музика, калиграфија и илуминација (тур. tezhip), чиме је допринела преношењу османско-турске културне баштине на нове генерације.[5] Посебну пажњу посвећивала је оживљавању верских обичаја у свакодневном животу, промовишући церемоније попут дечјих ифтара, верских именовња,[VIII] амин поворки (тур. amin alayı)[IX] и верских венчања, које су полако ишчезавале у модернизованом урбаном окружењу.[5] Ова иницијатива није остала само у уским круговима њене духовне заједнице, већ је стекла ширу друштвену видљивост. Познато је да је одговарала на сваку писмену преписку коју је добијала, а многе од тих преписки биле су упућене премијерима, министрима, представницима политичких партија и градским властима. У њима је износила ставове о питањима политике, образовања, језика, културе и јавног морала. Већи број ових писама објавио је Исмет Бинарк (тур. İsmet Binark)[X] под насловом Писма Самихе Ајверди (тур. Sâmiha Ayverdi'nin Mektupları), у Истанбулу 2002. године, што представља изузетно значајан извор за разумевање њене јавне делатности и идејног хоризонта.[5] Ајверди је такође путовала у бројне градове Балкана и Европе, што је утицало на њено сагледавање међукултурних односа. Године 1980. учествовала је на припремном састанку за Исламску конференцију у Севиљи (Шпанија), а утиске са путовања забележила је у свом делу Неколико корака по Земљи (тур. Yeryüzünde Birkaç Adım), 1984. године.[5]

Последње године и смрт

[уреди | уреди извор]
Надгробни споменик Самихе Ајверди

Самиха Ајверди провела је последње године свог живота у Истанбулу, настављајући свој рад као књижевница, интелектуалка и духовна учитељица. До краја живота остала је активна у културним и духовним круговима, посебно у оквиру суфистичке традиције реда Рифаи (тур. Rifâî tarîkatı)[XI] чији је била истакнути представник. Користила је турски језик веома префињено, снажно, али и једноставно, не само у својим делима, већ и у свакодневном животу. Била је компетентна у свим темама, а говорила би мало.[19] Била је позната по томе што, иако дубоко религиозна, није носила мараму (хиџаб) у свакодневном животу. Ова одлука била је неуобичајена за побожну муслиманку њеног времена и изазвала је критике конзервативних кругова.[26] Националистичко-исламистички критичари су сматрали да њен пример лоше утиче на друге жене у њеном кругу, подстичући их да преиспитају традиционалне улоге жена у турском друштву.[26] Међутим њен суфијски ред, био је познат по либералнијем приступу верским правилима. У овом реду, жене нису биле приморане да носе мараму, јер се сматрало да је покривање главе више културна традиција него верска обавеза.[14] Према истраживању Илкера Ајтјурка (тур. İlker Aytürk),[XII] Ајверди је била увек скромно, али модерно обучена, пратећи савремене модне трендове, а мараму је носила само током молитве и верских обреда.[26] Ова комбинација дубоке религиозности и модерног приступа животу чини Самиха Ајверди јединственом фигуром у историји турског ислама, посебно у контексту расправа о улози жене и верском изражавању у савременом друштву. Преминула је 22. марта 1993. године у Истанбулу. Сахрањена је на гробљу Мерке́зефенди (тур. Merkezefendi Mezarlığı) у истанбулској општини (округу) Зејтинбурну (тур. Zeytinburnu), у непосредној близини гроба свог духовног учитеља, шеиха Кенана Рифаија.[5]

Поетика Самихе Ајверди

[уреди | уреди извор]

Поетика Ајвердине прозе одликује се снажно присутним симболизмом и духовном елеганцијом. Њена нарација често користи афористичке изреке и метафоре позајмљене из суфистичке традиције, о чему сведочи начин на који у књигама понавља поетски рефрен „врело живота” или „љубав као светиња“. Ајвердино образовањем углавном засновано на усменој суфијској култури, па у тексту користи често и архаичне речи и изрази османског турског језика, што додатно појачава естетику класичног смисла, дајући посебну ритмичност, при чему афоризми и богато духовно наслеђе чине посебан поетски слој њених дела.[1]

Књижевни правац и интелектуални контекст

[уреди | уреди извор]

Самих Ајверди је стварала у раздобљу турске републиканске модернизације (нарочито од 1930-их до 1970-их), при чему се изразито супротстављала западњачком секуларизму и „забораву“ османског духовног и културног наслеђа.[28] У том смислу, њено дело је:

  • анти-модернистичко, међутим није реакционарно већ само позива на обнову традиције кроз духовност;[28]
  • неоосманско по духу, уздижући османску културу као врхунац исламске цивилизације;[28]
  • суфистичко,[28] темељићи се на учењима Саида Нурсија (тур. Said Nursi)[XIII] и суфистичкој линији Румија, Ибн Арабија и Мевлевијског реда);
  • идејно-наративно, при чему заплет служи као средство за исказивање филозофских и духовних ставова.

Књижевно стваралаштво Самихе Ајверди представља синтезу суфистичке духовности, историјске свести и културног традиционализма у оквиру модерне турске прозе. Њена дела повезују унутрашњу мистичку рефлексију са наративним приказом друштвених промена насталих у епохи транзиције од Османског царства (тур. Osmanlı Devleti) ка Републици Турској (тур. Türkiye Cumhuriyeti). Уместо експерименталне авангарде, њена поетика тежи етичко-духовном утицају и може се дефинисати као духовна или суфистичка проза са елементима традиционалистичког романсијерства.

Идејна основа, суфизам као централна парадигма

[уреди | уреди извор]

Основни естетски и етички хоризонт Ајвердине прозе утемељен је у суфијској мисаоној традицији. Као духовна наследница и блиска ученица шеиx Кенана Рифаија,[30] Ајверди је у скоро свим својим романима и есејима истицала важност духовног пречишћења и унутрашње трансформације човека. Суфизам у њеном делу није пука религијска референца већ представља егзистенцијалну матрицу која условљава карактере, заплете и развој ликова. У делима попут њеног првог романа То је била љубав и Човек и шејтан (тур. İnsan ve Şeytan), из 1942. године, суфизам је приказан кроз искуство унутрашње борбе између ега, нефса (тур. nefs)[XIV] и идеала духовног усавршавања под окриљем учитеља, муршида (тур. mürşid),[XV] Чести су мотиви трансцендентне, платонске љубави, присуство духовног учитеља као менталног водича, као и наративни глас који превазилази индивидуално искуство и стреми ка универзалним истинама.

Историјска свест и критика модернизма

[уреди | уреди извор]

Други значајан тематски стуб Ајвердиног дела чини историјска и цивилизацијска свест. Пишући током републиканског доба, Ајверди је била сведок драматичних друштвених промена и деконструкције османске културне матрице. Њена дела често критички реагују на секуларизацију, урбану дегенерацију и губитак духовних оријентира у савременом турском друштву. Она не позива на повратак старом, већ упозорава на губитак континуитета и смисла који је османска цивилизација (тур. Osmanlı medeniyeti) нудила. У делима попут Конак Ибрахим ефендије (тур. İbrahim Efendi Konağı) из 1964. године, она реконструише духовни и морални универзум последњих генерација османске буржоазије, не као романтизовану идеализацију прошлог доба, већ као књижевни одговор на процесе духовног распада и губитка културног идентитета у модерном друштву.[33]

Поетика места, Истанбул као духовни лик

[уреди | уреди извор]

Истанбул заузима трајно и централно место у делу Самихе Ајверди, не само као географска позорница, већ као симболички и духовни простор кроз који се обликује смисао њене прозе.[34] Он није само место радње, већ динамички субјект њене прозе – амблем Османског царства, извор духовне инспирације и простор моралне катарзе. Многе њене приче и романи одвијају се у историјским четвртима као што су Фатих, Сулејманија, Ускудар, Балат, урбане зоне које у њеном приповедању задобијају мистичне димензије. Ова урбана поетика чини да се Истанбул чита не као мапа него као духовна метафора.[35]

Наративна структура и стил

[уреди | уреди извор]

У романима Самихе Ајверди доминирају широки идејни оквири са јасно артикулисаном тезом. Према Речнику имена у турској књижевности (тур. Türk Edebiyatı İsimler Sözlüğü, TEIS), свих њених осам романа имају јединствену идеју, односно сваки њен роман има своју тезу.[1] Та тема обично обухвата трагање за смислом људског стварања и судбине у контексту великог друштвеног преображаја. На пример, мотив који покреће њене јунаке јесте потрага за стварима које људском стварању дају смисао и мудрост, посматране кроз промене турског друштва од османског до републиканског доба.[1] Као што истиче једно истраживање, Ајвердијева изграђује интелектуалну основу својих романа на суфистичкој мисли и референцама из муслиманско-турске културе.[36] Радња романа често проучава духовни развој јунака (човеково духовно сазревање) и изградњу њиховог идентитета у друштву.[36] Овако постављену идеју поткрепљује и чињеница да се њени романи противе обичном социолошком приказу. За разлику од неких савременика који су промену друштва третирали превасходно социолошки, Ајверди, узимајући у обзир суфистичко образовање, човека увек испитује око филозофских и метафизичких појмова попут Алаха, бића, истине, духа.[1] На тај начин, њена прозна структура је организована око дубоких филозофских питања и традиционалних верских вредности. У поређењу са другим ауторима свог времена, Ајвердина нарација заузима посебно место. На пример, Халиде Едип Адивар је позната као националистички оријентисана списатељица и пионирка ослобађања жена у Турској.[37] Њени романи обично славе државотворне идеале и модернизацију друштва, док су Ајвердини текстови дубље укорењени у конзервативним, суфијским и исламским темама. Ткође у стилском смислу, Ахмет Хамди Танпинар је био савремени списатељ који је слично као и Ајверди, сликовито описивао Истанбул и душевна стања личности током модернизације. Међутим док је Танпинаров прозни израз дубоко психолошки и поетски, у духу Пруста, Ајвердина проза је више усмерена традиционалним образцима и духовним вредностима.[5]

Уметничко и културно наслеђе

[уреди | уреди извор]

Књижевно и духовно наслеђе Самихе Ајверди обухвата више од самог списатељског опуса, оно представља синтезу отоманског културног памћења, суфистичке традиције и морално-духовне мисли у доба републичке трансформације Турске.[38] Као ауторка која је стварала у периоду бурне модернизације, Ајверди је своју мисију схватала као културни отпор забораву, настојећи да поврати континуитет духовне и цивилизацијске баштине Османског царства у модерној турској свести. Њени наративи оживљавају старе обичаје, архитектуру, кулинарске навике, па чак и језичке особености староосманског говора. Истовремено, она критикује заборав, површност и моралну празнину модерног доба. Тај културни континуитет није израз политичке ревизије прошлости, већ афирмација духовних вредности наслеђа. У својој збирци есеја Питања националне културе и наша просветна мисија (тур. Milli Kültür Meseleleri ve Maarif Davamız), написала је:

Духовно и интелектуално наслеђе Самихе Ајверди изразито је утицало на конзервативне кругове републиканске Турске, нарочито током 1960-их и 1970-их година. Њена улога као духовног и културног модела за муслиманску жену модерног доба добила је посебну пажњу у феминистичкој интерпретацији њене прозе.[35] Данас је Самиха Ајверди призната као једна од најзначајнијих културних личности 20. века у Турској.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Самиха Ајверди је добила бројна званична признања током свог рада:

  • Награда Турске националне фондације за културу (тур. Türkiye Millî Kültür Vakfı Armağanı), 1978.[40]
  • Почасна награда за допринос националној култури (тур. Türk Millî Kültürüne Hizmet Şeref Armağanı), 1984.[40]
  • Награда за достигнућа Богазичи (тур. Boğaziçi Başarı Ödülleri), издавачке куће Богазичи (тур. Boğaziçi, срп. Босфор), 1985.[40]
  • Плакета за заслуге у националној уметности (тур. Millî Sanata Hizmet Plâketi), Турске фондације за књижевност (тур. Türk Edebiyatı Vakfı Onur Ödülü), 1986. године.
  • Плакета поводом 50-годишњице (тур. 50. Yıl Plâketi) коју додељује Удружење Ајдинлар Оџаги (тур. Aydınlar Ocağı, срп. Удружење интелектуалаца), 1988.[40]
  • Награда за Језик године (тур. Yılın Dil Ödülü), Удружење турских писаца (тур. Türkiye Yazarlar Birliği) за њену књигу мемоара (тур. Hey Gidi Günler Hey), 1988.[41]
  • Повеља захвалности (тур. Şükran Beratı), Института за истраживање породице (тур. Aile Araştırma Kurumu), у знак захвалности за њен допринос, 1990. године.[40]
  • Награда за изузетне заслуге (тур. Üstün Hizmet Ödülü), доделило је Турско професионално удружење власника турских научних и књижевних дела (тур. Türkiye İlim ve Edebiyat Eseri Sahipleri Meslek Birliği, İLESAM), 1992. године.[40]
  • Захвалница (тур. Şükran Plâketi), Удружење турских жена за културу, огранак Истанбул (тур. Türk Kadınları Kültür Derneği İstanbul Şûbesi), 1992.[40]
  • Укључивање њеног романа Конак Ибрахим ефендије на званичну листу 100 темељних дела турске књижевности (тур. MEB 100 temel eser), коју је саставило Министарство просвете Турске (тур. Türkiye Cumhuriyeti Millî Eğitim Bakanlığı).[42]
  • У Истанбулу је 2005. године средња школа добила име Анадолска средња школа Самиха Ајверди (тур. Sâmiha Ayverdi Anadolu Lisesi),[43] као и Библиотека Самиха Ајверди (тур. İBB Sâmiha Ayverdi Kütüphanesi Açıldı), 2023. године.[44]

Њена дела, као што су: Конак Ибрахим ефендије и Узалудни дани (тур. Ne İdik Ne Olduk), укључена су у факултетске и средњошколске програме као примери прозе са духовним и историјским тематским фокусом. Такође, поједини њени радови преведени су на персијски, арапски, француски и немачки језик, а у њену част се сваке године организују академски симпозијуми.

Изабрана дела

[уреди | уреди извор]

Међу најзначајнијим делима Самихе Ајверди су:

  • Ово је љубав (тур. Aşk Budur, 1938)
  • Несмирени дан (тур. Batmayan Gün, 1939)
  • Ноћ у храму (тур. Mâbette Bir Gece, 1940)
  • Дрво ватре (тур. Ateş Ağacı, 1941)
  • Живи мртвац (тур. Yaşayan Ölü, 1942)
  • Човек и шејтан (тур. İnsan ve Şeytan, 1942)
  • Последње одредиште (тур. Son Menzil, 1943)
  • Куда идеш, путниче (тур. Yolcu Nereye Gidiyorsun, 1944)
  • Конак Ибрахим ефендије (тур. İbrahim Efendi Konağı, 1964)
  • Историја на Босфору (тур. Boğaziçi'nde Târih, 1966)
  • Турско-руски односи и ратови (тур. Türk-Rus Münâsebetleri ve Muhârebeleri, 1970)
  • Сусрет са сећањима (тур. Hâtıralarla Başbaşa, 1977)
  • Од ропства до господства (тур. Kölelikten Efendiliğe, 1978)
  • Неколико корака на Земљи (тур. Yeryüzünde Birkaç Adım, 1984)
  • Ах, Дунав, ох, Дунав (тур. Ah Tuna Vah Tuna, 1990)

Списак дела обухвата широк спектар тема, од духовних и моралних питања до историјских и културних анализа.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Кенан Рифаи Бујукаксој (1867 — 1950), био је турски учитељ, мистик и песник.[2]
  2. ^ Гјул Баба (срп. Отац Руже), био је историјска и мистичка личност повезана са ширењем дервишке духовности на Балкану и сматра се да је био припадник бекташког реда.[6]
  3. ^ У доба османског царства и ране републике, Инaс Нумуне мектеби је била основна школа за девојчице (иптидаије, тур. İptidaiye, срп. основна школа). Овај појам је био у званичној употреби у Османском царству до увођења савремених школских термина након образовних реформи почетком 20. века. Одговара првој фази обавезног образовања у модерним системима.[9]
  4. ^ Школа средњег нивоа у османском образовном систему, намењену образовању девојака. Средњошколске установе, рушдије (тур. Rüşdiye), у османском образовном систему, уведена су током Танзимат реформског периода и намењене су образовању дечака и девојчица након основне школе. Прве рушдије отворене су 1838. године, а женске рушдије (тур. İnas Rüşdiyesi) почеле су да се оснивају од 1859. године.[10]
  5. ^ Селамлик је део традиционалне османске куће или палате намењен мушким члановима породице и мушким гостима.[11] Супротан је харемлику (тур. Haremlik), који је био простор резервисан за жене.[12] У селамлику су се често одржавали званични сусрети, пријеми и интелектуални разговори, сохбети.[13] Сохбет је термин који у исламској и османској култури означава духовне и интелектуалне разговоре, често у оквиру суфиских братстава. Сохбети су били важан начин преноса знања, духовности и културе, а одржавали су се у различитим окружењима, укључујући и селамлике.
  6. ^ Шеих, (турски изговор шејх, тур. şeyh, арап. شيخ‎), је термин арапског порекла који у исламској и посебно у суфистичкој традицији означава: особу која води суфистичку заједницу, или у ширем смислу, мудрог, угледног или старијег човека, нарочито у исламском верском контексту.[15]
  7. ^ То је дергах повезан са Кенаном Рифаијем, који је добио име по претходном духовном наслеђу везаном за фигуру Уми Кенана (тур. Ümmî Ken‘ân).[16] Под појмом дергах (тур. dergâh)[17] подразумева се суфистичка текија, односно место духовног окупљања, молитве и учења у оквиру тариката (тур. tarikat, дословно: срп. пут), организованог суфистичког реда са својим учењем и дисциплином.[18]
  8. ^ У исламској традицији, обред именовања новорођенчета, познат као „исламска церемонија именовања“,[22] обично се одржава седмог дана након рођења. Током ове церемоније, детету се даје име, а често се изводе и други ритуали као што су клање жртве (тур. Akika kurbanı kesmek) и читање молитви. Овај обичај има дубоке корене у исламској култури и пракси.
  9. ^ Традиционална церемонија која се одржавала у Османском царству поводом поласка деце у школу, посебно у верске школе (медресе). Током ове свечаности, деца би у пратњи породице и пријатеља ишла у поворци до школе, уз рецитовање молитви и песама. Циљ ове церемоније био је да се обележи почетак формалног образовања детета и да се зажели успех у учењу.[23]
  10. ^ Истраживач и писац рођен 28. фебруара 1941. године у Истанбулу.[24]
  11. ^ Рифаијски ред је један од класичних суфистичких редова који је основао Ахмеда ал-Рифаија (арап. أحمد الرفاعي; 1119 — 1183), у 12. веку у Ираку. Ред је био врло присутан у Османском царству, нарочито у урбаним срединама.[25]
  12. ^ Илкер Ајтјурк је ванредни професор на Одељењу за политичке науке и јавну управу Универзитета Билкент у Анкари (енгл. Department of Political Science and Public Administration at Bilkent University, Ankara).[27]
  13. ^ Рођен као Саит Окур (тур. Sait Okur; 1878 — 1960), био је курдски исламски мислилац који је написао збирку тумачења Курана познату као Рисале-и Нур (тур. Risale-i Nur Külliyatı), која броји више од шест хиљада страница. Полазећи од уверења да су савремена наука и логика кључне за будућност, залагао се за увођење верских наука у секуларне школе и истовремено за подучавање савремених научних дисциплина у верским образовним установама.[29]
  14. ^ У исламској теологији и посебно у суфистичкој мисли, односи се на страствену, нижу природу човека коју суфизам настоји превазићи путем духовне дисциплине.[31]
  15. ^ Духовни вођа или учитељ у суфизму; особа која води ученика ка духовном савршенству при чему јунаци прелазе пут од спољашње изгубљености ка унутрашњој спознаји.[32]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Sözlüğü, Türk Edebiyatı İsimler. „Sâmiha Ayverdi”. teis.yesevi.edu.tr. Приступљено 2025-05-30. 
  2. ^ „Ken'an Rıfai | İslam ve Tasavvuf”. islamvetasavvuf.org (на језику: турски). Приступљено 2025-05-30. 
  3. ^ Sargut, Cemâlnur; Güldütuna, Hatice Dilek; Zülfikar, F. Cangüzel Güner (2017). "RAHMET KAPISI" ULUSLARARASI KENAN RİFÂÎ SEMPOZYUMU BİLDİRİLERİ (на језику: Türkçe). Istanbul: Türk Kadınları Kültür Derneği İstanbul Şubesi, Nefes Yayıncılık A.Ş. ISBN 978-605-9901-35-2. 
  4. ^ Ayverdi, Sâmiha; Erol, Safiye; Nezihe, Araz; Huri, Sofi (2012). Ken'an Rifâî ve Yirminci Asrın Işığında Müslümanlık (на језику: Türkçe). Kubbealtı Neşriyat. ISBN 978-9757663959. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „AYVERDİ, Samiha”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-03. 
  6. ^ „Gül Baba | Mystic, Poet, Sufi | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-02. 
  7. ^ а б Sözlüğü, Türk Edebiyatı İsimler. „Sâmiha Ayverdi”. teis.yesevi.edu.tr. Приступљено 2025-06-02. 
  8. ^ ŞAHBAZ, Sinan (2018-05-23). „Samiha Ayverdi Kimdir? | Bilgicik.Com”. Bilgicik.Com (на језику: турски). Приступљено 2025-06-03. 
  9. ^ Somel, Selcuk Aksin (2001). The Modernization of Public Education in the Ottoman Empire, 1839-1908: Islamization, Autocracy, and Discipline (на језику: енглески). Brill Academic Publication. ISBN 978-9004119031. 
  10. ^ Bilirli, Tahir (2021-12-30). „Osmanlı Devleti'nde Modern Eğitim Kurumlarından Rüşdiye Mektepleri: Çaycuma Rüşdiye Mektebi Örneği”. İnsan ve Toplum Bilimleri Araştırmaları Dergisi (на језику: турски). 10 (4): 3834—3852. ISSN 2147-1185. doi:10.15869/itobiad.978830. 
  11. ^ „Dictionary.com | Meanings & Definitions of English Words”. Dictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-06. 
  12. ^ „Definition of HAREMLIK”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-06. 
  13. ^ Önal, Gülden Filiz; Aksaray, Ali Erman (30. 09. 2023). „Traditional Sohbet Meetings and Maqam - Methods Analysis of Works Performed”. International Journal of Social Sciences (на језику: Turkish) (16): 90—125. ISSN 2587-1811. doi:10.32579/mecmua.1325925. 
  14. ^ а б Müderrisoğlu, Ayşen (28. 07. 2010). „An intellectuals approach to islam, modernism, and nationalism in Turkey Samiha Ayverdi (1905-1993)”. Приступљено 02. 06. 2025. 
  15. ^ Kara, Mustafa (2011). Tasavvuf ve Tarikatlar Tarihi. İstanbul: Dergah Yayinlari. ISBN 978-9759953379. 
  16. ^ „Müze – Cenan Eğitim Kültür ve Sanat Vakfı” (на језику: турски). Приступљено 2025-06-06. 
  17. ^ „DERGÂH”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-06. 
  18. ^ „TARİKAT”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-06. 
  19. ^ а б в г д „Samiha Ayverdi”. www.cemalnur.org. Приступљено 2025-06-06. 
  20. ^ „The Complex Samiha Ayverdi – Aamer Hussein”. Critical Muslim (на језику: енглески). 2015-07-02. Приступљено 2025-06-11. 
  21. ^ Samiha Ayverdi'nin İstanbul'u (на језику: Türkçe). Istanbul: Kubbealti Neєriyat. 2014. ISBN 978-6054750078. 
  22. ^ „AD KOYMA”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-06. 
  23. ^ „ÂMİN ALAYI”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-06. 
  24. ^ „İsmet Binark”. www.biyografya.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-05. 
  25. ^ Trimingham, J. Spencer (1998). The Sufi Orders in Islam (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0195120585. 
  26. ^ а б в Aytürk, İlker (децембар 2019). „Pious and Modern: Women's Islam in the Ayverdi Circle”. Journal of Turkish Studies/Türklük Bilgisi Araştırmaları (Festschrift in Honor of Özer Ergenç, Part I). 51: 219—236. 
  27. ^ „EHESS”. www.ehess.fr. Приступљено 2025-06-07. 
  28. ^ а б в г Keleş, Dilek (2012). „Samiha Ayverdi yazınında mekan algısı”. Fe Dergi: Feminist Eleştiri. Ankara Üniversitesi KASAUM. 4 (2). 
  29. ^ „SAİD NURSİ”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2025-06-09. 
  30. ^ Al-Hibri, Azizah (1982). Women and Islam (на језику: енглески). Pergamon Press. ISBN 978-0080279282. 
  31. ^ Dastagir, Golam (2018), „Nafs”, Islam, Judaism, and Zoroastrianism, Encyclopedia of Indian Religions (на језику: енглески), Springer, Dordrecht, стр. 519—522, ISBN 978-94-024-1267-3, doi:10.1007/978-94-024-1267-3_2012, Приступљено 2025-06-09 
  32. ^ „Definition of MURSHID”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-09. 
  33. ^ Meç, Tuğçe (2019). „SÂMİHA AYVERDİ'NİN İBRAHİM EFENDİ KONAĞI ESERİNİ TARİHÎ ROMAN OLARAK OKUMAK”. Mecmua. 7 (7): 34—43. doi:10.32579/mecmua.528307 — преко https://www.academia.edu/38656956/SÂMİHA_AYVERDİNİN_İBRAHİM_EFENDİ_KONAĞI_ESERİNİ_TARİHÎ_ROMAN_OLARAK_OKUMAK. 
  34. ^ „Sâmiha Ayverdi, Geçmişten Geleceğe Güzel Örneklikleri Taşıdı”. Dünya Bizim Kültür Portalı (на језику: турски). Приступљено 2025-06-11. 
  35. ^ а б Almas, Esra (2016). „Mutasavvıf Bir Hanım'ın Penceresinden İstanbul Tasvirleri, Sâmiha Ayverdi ve Boğaziçi”. Tasavvuf (13): 9. 
  36. ^ а б Karagöz, Mustafa Sıddık (2020). YÜKSEK LİSANS TEZİ, SÂMİHA AYVERDİ'NİN ROMANLARINDA İNSAN. İstanbul: T.C.İSTANBUL ÜNİVERSİTESİ, SOSYAL BİLİMLER ENSTİTÜSÜ, TÜRK DİLİ VE EDEBİYATI ANA BİLİM DALI, YENİ TÜRK EDEBİYATI BİLİM DALI. 
  37. ^ „Halide Edib Adıvar | Feminist Writer, Novelist & Activist | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-06-13. 
  38. ^ Sancili, Fatih (2013). Yüksek lisans tezi, Sâmiha Ayverdi'nin Dinî Düşüncesi (на језику: Türkçe). Sivas: Cumhuriyet Üniversitesi. 
  39. ^ Ayverdi, Sâmiha (2006). Millî Kültür Mes'eleleri ve Maârif Dâvâmız (на језику: Türkçe). Istanbul: Kubbealtı Neşriyatı. стр. 45. ISBN 975-7663-91-3. 
  40. ^ а б в г д ђ е „Sâmiha Ayverdi Arşivi - Sâmiha Ayverdi'ye Verilen Ödüller - Kubbealtı Akademisi Kültür ve Sanat Vakfı”. www.kubbealti.org.tr. Приступљено 2025-06-13. 
  41. ^ „AYVERDİ, Samiha”. www.ktb.gov.tr. Приступљено 2025-06-13. 
  42. ^ Kitap, Loti (2024-06-17). „100 Temel Eser Listesi”. Loti Kitap (на језику: турски). Приступљено 2025-06-13. 
  43. ^ „T.C. MİLLÎ EĞİTİM BAKANLIĞI İSTANBUL / ZEYTİNBURNU / Samiha Ayverdi Anadolu Lisesi”. samihaayverdi.meb.k12.tr (на језику: турски). Приступљено 2025-06-13. 
  44. ^ „İBB Sâmiha Ayverdi Kütüphanesi Açıldı - Kubbealtı Akademisi Kültür ve Sanat Vakfı”. kubbealti.org.tr. Приступљено 2025-06-13. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Schimmel, Annemarie (1967). Samiha Ayverdi, Eine Istanbuler Schriftstellerin (на језику: Deutsch). Bonn, Wiesbaden: Otto Harrassowitz. 
  • Yetiş, Kazım (2016). Romancı Olarak Samiha Ayverdi (на језику: Тürkçe). Hülbe Yayınları. ISBN 978-6054873050. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самиха_Ајверди&oldid=30485991”