Семјуел Бекет

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Самјуел Бекет)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Семјуел Бекет
Samuel Beckett, Pic, 1 (cropped).jpg
Семјуел Бекет, 1977.
Пуно име Семјуел Баркли Бекет
Датум рођења (1906-04-13)13. април 1906.
Место рођења Даблин
Ирска
Датум смрти 22. децембар 1989.(1989-12-22) (83 год.)
Место смрти Париз
Француска
Најважнија дела
Награде Nobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1969.)[1]
Ruban de la croix de guerre 1939-1945.PNG Ратни крст 1939–1945. (1945.)[2][3]

Потпис

Семјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906Париз, 22. децембар 1989) је био ирски књижевник, драматург и романописац.

Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.

Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. 1969. године добио је Нобелову награду за књижевност[1]. Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама.

Дела[уреди]

Карактеристике Бекетове поетике[уреди]

  • Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору.
  • Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла.
  • Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет
  • Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење
  • У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија)
  • У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности
  • Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд
  • „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 7. 10. 2010. Приступљено 7. 10. 2010. 
  2. ^ „The Modern Word”. The Modern Word. Архивирано из оригинала на датум 17. 08. 2014. Приступљено 12. 12. 2013. 
  3. ^ Knowlson (1996), стр. 303.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]