Сардинија

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Сардинија
Sardegna
Sardigna

Застава Сардиније
Застава
Грб Сардиније
Грб
Положај Сардиније
Sardinia satellite.jpg
Држава Италија
Админ. центарКаљари
Службени језиксардински
ПредседникУго Капелачи
Површина24.090 km2
 — број ст.1.671.001
 — густина ст.69,36 ст./km2
Званични веб-сајт Измените ово на Википодацима

Сардинија (итал. Sardegna, у месном говору, Sardinnia) је друго по величини острво у Средоземном мору и у оквиру Италије (после Сицилије). Са неколико малих острва у окружењу Сардинија чини једну од 20 покрајина Италије. Такође, Сардинија, будући издвојена од остатка државе има и већа овлашћења, која досежу статус аутономије.

Престоница и највећи град острва и покрајине је Каљари, а други по величини и значају Сасари.

Покрајина Сардинија је позната као једна од најнеразвијенијих покрајина у целој Италији.

Положај[уреди | уреди извор]

Сардинија је југозападна и острвска покрајина Италије, смештена у западном Средоземљу, западно од остатка апенинског дела државе. Најближе копно је француска Корзика, која се налази свега 11 км северно од Сардиније (Мореуз Бонифасио). На истоку се налази Тиренско море, а на југу и западу Средоземно море.

Природне одлике[уреди | уреди извор]

Окрузи Сардиније
Нурагхе Лоелле
Каљари, средиште острва и покрајине
Кала Голорице, типичан залив на Сардинији
Планине Ђенарђенту
Језеро Омодео
Знак „Забрањено пушење“ на италијанском и сардинијском

Површина покрајине је 24.090 km² и по овоме је Калабрија једна од пространијих италијанских покрајина. Од овога око 99% потпада под само острво, док остатак чине мала острва у непосредном окружењу острва Сардиније.

Рељеф[уреди | уреди извор]

Сардинија, као острво, има дугу обалу - Тиренског мора је на истоку, а Средоземног мора на југу, западу и северу. Обала је махом каменита и тешко приступачна, са много дубоких залива. Острво је дуго 260 км, а широко до 140 км. Површ покрајине је махом покренутог терена. Равничарска подручја чине 18% површине и распоређена су широм острва. Најважније равнице су оне око Каљарија (Кампидано) и Сасарија (Нура). Од обале и равница тло се пење веома брзо и нагло прелази бреговито и брдско подручје у средишњем делу покрајине, који заузима чак 68% њене површине. Разлог овако високом уделу овог вида рељафа је велика старост острва, па су и процеси ерозије веома стари. Брдско подручје постепено у источном делу Сардиније прелази у високо планинско подручје (14% површине). Ту се налазе планине Ђенарђенту са највишим врхом острва, Пунта дел Мармора (1.834 метра н. в.).

Клима[уреди | уреди извор]

Клима у приморском делу Сардиније је средоземна. Како се залази у копно и иде на више надморске висине она постаје прелазна између средоземне и континенталне. За Сардинију је особен ветар Маестрал.

Клима Каљарија, алтитуда 4 m
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 14,3
(57,7)
14,8
(58,6)
16,5
(61,7)
18,6
(65,5)
22,9
(73,2)
27,3
(81,1)
30,4
(86,7)
30,8
(87,4)
27,4
(81,3)
23,1
(73,6)
18,3
(64,9)
15,4
(59,7)
21,7
(71,1)
Просек, °C (°F) 9,9
(49,8)
10,3
(50,5)
11,8
(53,2)
13,7
(56,7)
17,7
(63,9)
21,7
(71,1)
24,7
(76,5)
25,2
(77,4)
22,3
(72,1)
18,4
(65,1)
13,8
(56,8)
11,0
(51,8)
16,7
(62,1)
Минимум, °C (°F) 5,5
(41,9)
5,8
(42,4)
7,1
(44,8)
8,9
(48)
12,4
(54,3)
16,2
(61,2)
18,9
(66)
19,6
(67,3)
17,1
(62,8)
13,7
(56,7)
9,3
(48,7)
6,6
(43,9)
11,8
(53,2)
Количина кише, mm (in) 49,7
(1,957)
53,3
(2,098)
40,4
(1,591)
39,7
(1,563)
26,1
(1,028)
11,9
(0,469)
4,1
(0,161)
7,5
(0,295)
34,9
(1,374)
52,6
(2,071)
58,4
(2,299)
48,9
(1,925)
427,5
(16,831)
Дани са кишом (≥ 1.0 mm) 6,8 6,8 6,8 7,0 4,4 2,1 0,8 1,3 4,3 6,5 7,4 7,4 61,6
Сунчани сати — месечни просек 136,4 139,2 186,0 213,0 269,7 288,0 334,8 310,0 246,0 198,4 147,0 127,1 2.595,6
Извор: Servizio Meteorologico,[1] Hong Kong Observatory[2] for data of sunshine hours
Клима Фонија, алтитуда 1029 m
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 6,6
(43,9)
6,9
(44,4)
8,9
(48)
11,5
(52,7)
16,3
(61,3)
21,2
(70,2)
25,8
(78,4)
25,5
(77,9)
21,7
(71,1)
16,4
(61,5)
10,9
(51,6)
8,1
(46,6)
15,0
(59)
Просек, °C (°F) 4,1
(39,4)
4,1
(39,4)
5,7
(42,3)
8,1
(46,6)
12,4
(54,3)
16,9
(62,4)
21,1
(70)
20,9
(69,6)
17,7
(63,9)
13,1
(55,6)
8,2
(46,8)
5,5
(41,9)
11,5
(52,7)
Минимум, °C (°F) 1,5
(34,7)
1,2
(34,2)
2,5
(36,5)
4,6
(40,3)
8,5
(47,3)
12,6
(54,7)
16,4
(61,5)
16,3
(61,3)
13,7
(56,7)
9,7
(49,5)
5,4
(41,7)
2,8
(37)
7,9
(46,2)
Количина кише, mm (in) 97
(3,82)
118
(4,65)
110
(4,33)
88
(3,46)
73
(2,87)
33
(1,3)
11
(0,43)
18
(0,71)
40
(1,57)
93
(3,66)
107
(4,21)
131
(5,16)
919
(36,18)
Дани са кишом (≥ 1.0 mm) 9,9 10,0 9,4 10,5 7,4 4,2 1,6 2,4 4,8 8,8 9,7 9,9 88,6
Извор: Servizio Meteorologico

Воде[уреди | уреди извор]

Покрајина Сардинија је у сливу Тиренског мора (исток) и Средоземног мора (југ, запад и север). Већина река је кратког тока. Оне се спуштају са планина на истоку у море. Иако ниједна река није значајна у државним оквирима на нивоу покрајине познате реке су Тирзо, Флумендоза и Когинас. Због тешкоћа са водом током летњег дела године на Сардинији је створено више вештачких језера, од којих је највеће Омодео.

Управна подела[уреди | уреди извор]

Сардинија је подељена у 5 округа, одн. провинција са истоименим градовима као управним средиштима [3]:

Историја[уреди | уреди извор]

Праисторија[уреди | уреди извор]

До данас је остало непознато како је Сардинија добила име. Острво је насељено 6000. година п. н. е. досељеницима са Апенинског копна. У завршној фази праисторије ово становништво је подизало велике камене грађевине, тзв. нураги, од којих су многи очувани и данас. Ово су права ремек-дела праисторијског градитељства.

Стари век Око 1000. године п. н. е. започела је феничанска колонизација дуж обала Сардиније. Око 500. године п. н. е. долази до сукоба Феничана и месног становништва, које је насељавало унутрашњост. На позив Феничана цело острво заузима Картагина, која овде развија цивилизацију следећа три века. 238. п. н. е. Сардинију преузимају Римљани. Њихова владавина је била још дужа, око 7 векова. Римска владавина је далекосежна и дубока, па је становништво временом потпуно латинизирано.

Средњи век После пада римског царства уследило је неколико бурних векова. Прво су у 6. веку острво опустошили Вандали. Потом острво долази под власт Византије, која масовно уводи хришћанство. Међутим слабљењем Византије и јачањем Сарацена, који су гусарили овим областима од 8. до 10. века, дошло је повлачења становништва у унутрашњост, где је оно постепено развило одлике затворене и примитивне културе. Око 900. године овде се јавља низ самосталних области, које ускоро падају под утицај Ђенове. Овакво стање је остало до краја 13. века уз повремене упаде војске државе Пизе. 1282. г. Нормани са Сицилије истискују Ђенову са тог подручја.

Нови век[уреди | уреди извор]

Следећих неколико векова Сардинија је била под влашћу владара са Сицилије. Од ове државе се ту после неког времена образује Напуљска краљевина, која се одржала до уједињења Италије 1861. године. Краљевство је било под разним владарима: Хабзбурговцима и из Аустрије и из Шпаније, Бурбонска династија, као и Наполеона. Од 1718. године. Сардинија је придодата владарској кући Савоја, са седиштем у Пијемонту, а која ће касније представљати језгро уједињења Италије 60их година 19. века. После уједињења Сардинија је основана као једна од покрајина, али ово није довело до општег развоја подручја, мада је држава предузимала низ мера за јачање острвске привреде (исушивање мочвара, насељавање новог становништва, подизање нових насеља). Због тога је Сардинија данас једна од најнеразвијенијих и најређе насељених делова у држави.

Становништво[уреди | уреди извор]

Данас Сардинија има око 1,67 милиона становника и по томе је она једна од средње насељених покрајина Италије. То је двоструко више него пре једног века, али свега 10% него пре 30 година. Последњих година број становника благо расте.

Густина Насељености је нешто испод 70 ст./км², што је готово три пута мање од државног просека (200 ст./км²). По овоме је Сардинија једна од три најређе насељене покрајине у држави, а њена обала је најслабије насељена у држави. Међутим, још су ређе насељени пространи делови планинске унутрашњости, данас готово пусти. Гушће је насељено само равничарско приобаље око највећих градова Каљарија и Сасарија.

Етничка слика У покрајини доминира италијанско становништво. Град Алгеро на северозападу је насељен Каталонцима од средњег века. Новодосељеног становништва има занемарљиво мало, у складу са неразвијеношћу покрајине. То су углавном досељеници из источне Европе и Латинске Америке.

Језик[уреди | уреди извор]

Службени језик од 1861. године је италијански. Од 2006. г. Сардинијски језик (или говор) има козваничан статус. Сардинијски језик се значајно разликује од стандардног италијанског и сматра се најближим живим наследником латинског језика[тражи се извор]. Поред тога у граду Алгеру на северозападу острва се прича каталонски језик, а говор северног краја острва је сличнији говору Корзике.

Привреда[уреди | уреди извор]

Изолованост острва, не баш издашни природни услови и тешка историја су вековима онемогућавали развој подручја, тако да је Сардинија била и остала једна од најсиромашнијих области Италије.

Привреда у покрајини и данас је ослоњена на пољопривреду, рударство, поморство и мануфактурну производњу. Покушаји државе да индустријализује острво током претходних деценија нису уродили плодом, будући да је цена превоза до и од острва била велика препрека. Туризам се последњих година интензивно развија, са нагласком на ексклузивни туризам мањег обима.

Слике градова[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Brigaglia, Mastino, Ortu (2006). Storia della Sardegna. Dalle origini al Settecento. Roma-Bari: Laterza Editore. ISBN 978-88-420-7839-5. 
  • Casula, Francesco Cesare (1994). La Storia di Sardegna. Sassari, it: Carlo Delfino Editore. ISBN 978-88-7138-084-1. 
  • UNESCO World Heritage Site inscription data for Su Nuraxi di Barumini (2008) „Su Nuraxi di Barumini – UNESCO World Heritage Centre”. Whc.unesco.org. 7. 12. 1997. Приступљено 23. 4. 2010. 
  • Tennant, Robert. Sardinia and Its Resources (2010)
  • Insight Guide Sardinia by Nick Bruno (2010)
  • Tracey Heatherington. Wild Sardinia: Indigeneity and the Global Dreamtimes of Environmentalism (2010) 314 pages;Examines the clash between conservation efforts and traditional commons; focuses on resistance in the town of Orgosolo to Gennargentu National Park.
  • Sardinia (Eyewitness Travel Guide) by Fabrizio Arditio (2009) excerpt and text search
  • Sardinia (Regional Guide) by Duncan Garwood (2009) excerpt and text search
  • Sardinia in Five Senses by Charming Italy Publishers (2008)
  • The Rough Guide to Sardinia (Rough Guide Travel Guides) by Robert Andrews (2007) excerpt and text search
  • Dyson, Stephen L. and Robert J. Rowland, ed. Archaeology and History in Sardinia from the Stone Age to the Middle Ages: Shepherds, Sailors, and Conquerors (2007)
  • Sardinia: The Undefeated Island by Mary Delane (1968)
  • Sardinia, Ancient Peoples and Places by Margaret Guido (1963)
  • Sardinia Side Show by Amelie Posse Brazdova (1930)
  • The Island of Sardinia by John Warre Tyndale vol I (1849) From Google books
  • The Island of Sardinia by John Warre Tyndale vol II (1849) From Google books
  • The Island of Sardinia by John Warre Tyndale vol III (1849) From Google books
  • Sketch of the present state of the island of Sardinia by William Henry Smyth (1928) From Google books
  • DH Lawrence Sea and Sardinia (1921)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]