Сасан

С Википедије, слободне енциклопедије

Сасан (средњоперсијски 𐭮𐭠𐭮𐭠𐭭 Сасан> персијски ساسان, такође познат као Сасан), који се у Персији сматра претком Сасанидске (или Сасанид) династије (владали 224-651), био је "велики ратник и ловац" и високи заратустријански свештеник у Парсу. Живео је у време негде близу пада Арсакидсог (Партског) царства почетком 3. века н.е.

Сасанов идентитет[уреди | уреди извор]

Средњовековни извори[уреди | уреди извор]

Постоји много мањих и различитих прича које се тичу Сасана и његовог односа према Ардаширу I, оснивачу Сасанидског царства. Историчар северног Ирана Табари помиње да се Сасан оженио принцезом породице Базарангида, вазалном династијом Парса, и да је Сасан деда Ардашира I, док је Папак назван оцем Ардашира I.[1]

Према Пахлави књизи Карнамак-и Артакшир-и Папакан, Сасанова жена је била ћерка племића званог Папак. Брак је уредио Папак након што је чуо да Сасан у себи има "акхеменску (ахеменидску) крв". Њихов син је био Ардашир I. Сасан нестаје убрзо након што се Ардашир појављује у причи, а Папак је "сматран Ардашировим оцем". [1]

Према причама Фрје, ове приче о различитим односима Ардашира, Папака и Сасана имају заратустријанско објашњење.[1] Сасан је заиста био Ардаширов отац и "нестаје" из приче након рођења Ардашира. Слично тренутним заратустријанским праксама, Папак је преузео одговорност за своју ћерку и њеног сина Ардашира након што Сасан "нестане" и касније је назван Ардашировим оцем.[1]

У натпису Кабе Зартошт Шапурa I Великог, четири именоване особе "Сасан, Папак, Ардашир, Шапур" имају различите наслове: Сасан је хаватав[2] или ксвадај[3] ("господар", обично дат суверени малих локалних кнежевина[2] ), Папак као шах, Ардашир као шаханшах ("Краљ краљева Сасанидског царства") и Шапур као "краљ краљева Ирана и Анирана".[1]

Савремени извори[уреди | уреди извор]

Међутим, према Тураџ Дарјаи, сасанидским изворима се не може веровати, јер су из краљевских сасанидских архива, који су сачињени на двору, по речима Дарјаиа, "да би се уклопили у поглед на свет касне Сасанидске државе".[4] Дарјаи и неколико других научника наводе да је Сасан добио име по божанству које је било познато у многим деловима Азије, али не и у Фарсу, домовини Сасанида, што значи да је Сасан био странац у Ирану који се доселио са запада или са истока и који се настанио у Фарсу, чији становници нису знали за ово божанство у које је веровао.[4] Касније је Сасан успео да постане свештеник важног Анахидиног храма у Истахру,[5] престоници Фарса. Према Бундахишну, који је, према Дарјаиу, сачињен независно, а не на сасанидском двору, Сасанова кћерка се касније удала за Папака и родила му Ардашира.[4] Надаље, Бундахишн наводи да је Сасан био син извесног Вех-африда.[4]

Политика сасанидске породице[уреди | уреди извор]

Политичка амбиција Сасана изазвана је невољама и слабостима последњих година Партског царства. Према Табарију, Папак је успео да учврсти своју моћ уз помоћ сопствених синова Шапура и Ардашира.[5] Ово се сматра почетком династије Сасанида.

Чланови Сасанове породице постали су владари другог Персијског царства и владали су великим делом западне Азије (првим Персијским царством је владала династија Кира Великог). Тројица оснивача овог новог царства - тј. Папак и његова два сина - приказани су и споменути на зиду харема Ксеркса у Персеполису, месту остатка Ахеменида, што је репрезентација предложена као доказ тражења Ахеменидског наслеђе вероватно касније додата.[5][6]

Сасан је познат по својим напорима и покушју да вратити заратустризам у царство. Чак је охрабрио Папака да преузме Партску сатрапију Парса.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

  • Списак сасанидских владара
  • Сасаснидско царство

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Frye 1983, стр. 116-117.
  2. ^ а б Kohl et al 2008, стр. 114.
  3. ^ Daryaee 2010, стр. 240.
  4. ^ а б в г Daryaee 2010.
  5. ^ а б в Shahbazi 2005.
  6. ^ Calmeyer, Peter (1976), „Zur Genese altiranischer Motive IV”, Archäologische Mitteilungen aus Iran: 65—67, ISSN 0066-6033 
  7. ^ „The Sassanian Dynasty (CE 224-641): The Zarathushti Renaissance” (PDF). avesta.org. 

Литература[уреди | уреди извор]