Сатира

"Ле сатиру Е Л'епистоле ди П. Оразио Флаццо“, штампан у 1814.

Сатира је књижевни облик у којем се критички исмејава појединац, група, држава или власт.[1][2] Често се користи као средство политичке борбе. "Сатира разобличава друштвене недостатке, политичке страсти, људске себичности, непромишљености, мане и глупости, а својим подсмијехом на подругљив и духовит начин критикује, опомиње и кажњава. Док хумористички смијех својом ведрином забавља, ослобађа и растерећује, сатирички смијех својом јеткошћу и горчином ангажује, покреће и обавезује. Техника комичног преувеличавања и употреба карикатуре, хиперболе и гротеске, најмоћније је умјетничко средство сатиричара. Потребно је неку деформисану друштвену појаву, менталну и моралну изобличеност, пренагласити до те мјере да она постане очигледна свима. За изражавање своје критичке визије свијета сатиричар се користи и најпогоднијим умјетничким средствима непосредног (инвектива) или пренесеног значења (алузија, инсинуација, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс и пародија).

Насупрот директној и агресивној критичкој оштрини инвективе (од лат. ријечи invectivus- насртљив), смјехотворно дејство фигура пренесеног значења проистиче из семантичке двосмислености, слутњи и наговештаја, проистеклих из неподударности изговореног и мишљеног, а може га разумјети само онај који је способан да у томе препозна стварносни контекст. За комичне алузије тачно је речено да су „по својој природи 'прелазне' између(...) оног што је изричито речено и оног што се подразумева, оног што сасвим гласно каже и оног што се шапуће“- Владимир Јаковљевич Проп „Проблеми комике и смеха“.

Отуда алузивни смијех и произлази из механизма привидног неразумијевања и наивности, а прећутног наслућивања и схватања поруке. Сатиричка алузија у својој семантичкој основи садржи жељу да се на дискретан начин намагарчи или исмије појединац, нека појава и друштвена неправилност, а кад је заснована на непровјереним, нетачним или дјелимичним чињеницама, на злонамјерним претпоставкама, подозрењу и сумњичењима, назива се још

Хумор[уреди | уреди извор]

Смех није суштинска компонента сатире;[4] заправо постоје врсте сатире које уопште нису „смешне“. Насупрот томе, није сваки хумор, чак и на теме попут политике, религије или уметности, нужно „сатиричан“, чак и када користи сатирична средства ироније, пародије и бурлеске.

Чак и лакомислена сатира има озбиљан „укус“: организатори Иг Нобелове награде то описују као „прво насмеј људе, а онда их натерај да мисле“.[5]

Социјалне и психолошке функције[уреди | уреди извор]

Сатира и иронија у неким случајевима су сматрани најефикаснијим извором за разумевање друштва, најстаријим обликом друштвених студија.[6] Они пружају најоштрији увид у колективну психу групе, откривају њене најдубље вредности и укусе, као и структуре моћи друштва.[7][8] Неки аутори сматрају сатиру супериорном у односу на некомичне и неуметничке дисциплине попут историје или антропологије.[6][9][10][11] Као истакнути пример из античке Грчке, филозоф Платон, када га је пријатељ замолио за књигу да разуме атинско друштво, упутио га је на драме Аристофана.[12][13]

Историјски гледано, сатира је задовољила популарну потребу да се разоткрију и исмеју водеће личности у политици, економији, религији и другим истакнутим областима моћи.[14] Сатира се супротставља јавном дискурсу и колективној имагинацији, играјући се као противтежа јавног мњења моћи (било да је политичка, економска, верска, симболичка или другачија), изазивајући лидере и ауторитете. На пример, приморава администрације да разјасне, измене или утврде своју политику. Сатирин посао је да разоткрије проблеме и противречности, а није обавезна да их решава.[15] Карл Краус је у историји сатире поставио истакнути пример улоге сатиричара као супротстављања јавном дискурсу.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Elliott 2004.
  2. ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Logos Art : Edicija. стр. 650. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  3. ^ „Forecast”. Galaxy Science Fiction. јун 1968. стр. 113. 
  4. ^ Corum 2002, стр. 175.
  5. ^ „Ig”, Improbable, 5. 7. 2004, Архивирано из оригинала на датум 04. 06. 2019, Приступљено 22. 10. 2022 
  6. ^ а б Rosenberg, Harold (1960), „Community, Values, Comedy”, Commentary, The American Jewish Committee, 30: 155, »the oldest form of social study is comedy... If the comedian, from Aristophanes to Joyce, does not solve sociology's problem of "the participant observer", he does demonstrate his objectivity by capturing behavior in its most intimate aspects yet in its widest typicality. Comic irony sets whole cultures side by side in a multiple exposure (e.g., Don Quixote, Ulysses), causing valuation to spring out of the recital of facts alone, in contrast to the hidden editorializing of tongue-in-cheek ideologists.« 
  7. ^ Deloria, Vine (1969), „Indian humor”, Custer Died For Your Sins: An Indian Manifesto, стр. 146, ISBN 9780806121291, »Irony and satire provide much keener insights into a group's collective psyche and values than do years of [conventional] research«  as quoted in Ryan, Allan J (1999), The trickster shift: humour and irony in contemporary native art, стр. 9, ISBN 9780774807043 
  8. ^ Nash, Roderick Frazier (1970), „21. The New Humor”, The Call of the Wild: 1900–1916, стр. 203, »Humor is one of the best indicators of popular thought. To ask what strikes a period as funny is to probe its deepest values and tastes.« 
  9. ^ Babcock, Barbara A. (1984), „Arrange Me Into Disorder: Fragments and Reflections on Ritual Clowning”, Ур.: MacAloon, Rite, Drama, Festival, Spectacle . Also collected as Babcock, Barbara A Grimes (1996), Ronald, L, ур., Readings in ritual studies, стр. 5, ISBN 9780023472534, »Harold Rosenberg has asserted that sociology needs to bring comedy into the foreground, including "an awareness of the comedy of sociology with its disguises", and, like Burke and Duncan, he has argued that comedy provides "the radical effect of self- knowledge which the anthropological bias excludes.« 
  10. ^ Coppola, Jo (1958), „An Angry Young Magazine ...”, The Realist (на језику: енглески) (1), »Good comedy is social criticism—although you might find that hard to believe if all you ever saw were some of the so-called clowns of videoland.... Comedy is dying today because criticism is on its deathbed... because telecasters, frightened by the threats and pressure of sponsors, blacklists and viewers, helped introduce conformity to this age... In such a climate, comedy cannot flourish. For comedy is, after all, a look at ourselves, not as we pretend to be when we look in the mirror of our imagination, but as we really are. Look at the comedy of any age and you will know volumes about that period and its people which neither historian nor anthropologist can tell you.« 
  11. ^ Coppola, Jo (12. 12. 1958). Comedy on Television. Commonweal. стр. 288. 
  12. ^ Willi, Andreas (2003), The Languages of Aristophanes: Aspects of Linguistic Variation in Classical Attic Greek, Oxford University Press, стр. 1—2, ISBN 9780199262649 
  13. ^ Ehrenberg, Victor (1962), The people of Aristophanes: a sociology of old Attic comedy, стр. 39 
  14. ^ Bevere, Antonio and Cerri, Augusto (2006) Il Diritto di informazione e i diritti della persona pp.265–6 quotation:

    nella storia della nostra cultura, la satira ha realizzato il bisogno popolare di irridere e dissacrare il gotha politico ed economico, le cui reazioni punitive non sono certo state condizionate da critiche estetiche, ma dalla tolleranza o intolleranza caratterizzanti in quel momento storico la società e i suoi governanti. (...) la reale esistenza della satira in una società deriva, (...) dal margine di tolleranza espresso dai poteri punitivi dello Stato.

  15. ^ Amy Wiese Forbes (2010) The Satiric Decade: Satire and the Rise of Republicanism in France, 1830–1840 p.xv, quotation:

    a critical public discourse (...) Satire rose the daunting question of what role public opinion would play in government. (...) satirists criticized government activities, exposed ambiguities, and forced administrators to clarify or establish policies. Not surprisingly, heated public controversy surrounded satiric commentary, resulting in an outright ban on political satire in 1835 (...) Government officials cracked down on their humorous public criticism that challenged state authority through both its form and content. Satire had been a political resource in France for a long time, but the anxious political context of the July Monarchy had unlocked its political power.

    Satire also taught lessons in democracy. It fit into the July Monarchy's tense political context as a voice in favor of public political debate. Satiric expression took place in the public sphere and spoke from a position of public opinion-that is, from a position of the nation’s expressing a political voice and making claims on its government representatives and leadership. Beyond mere entertainment, satire's humor appealed to and exercised public opinion, drawing audiences into new practices of representative government.

  16. ^ Knight, Charles A. (2004) Literature of Satire p.254

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]