Свентовит

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свентовитов идол из 9. или 10. века, откривен у Волину 1974. године.

Свентовит (лат. Zuantevith, пољ. Świętowit), код Срба уобичајено Световид и Свјатовид, старословенски је бог рата и плодности који је био посебно обожаван код Полапских словена. Значајно место његовог култа се налазило на острву Рујан (немачки Риген), у данашњој Немачкој.

Етимологија[уреди]

Постоји неслагање око изворног имена Свентовита/Световида, а због тога постоје разлике у објашњењу како је настало његово име. Присталице латинских списа као извора одакле изводе изворни облик имена божанства Словена претпостављају да први део Свентовитовог имена, swant-/svęt- треба интерпретирати као моћан, снажан, док би суфикс -wit/-vit , према поређењу са речју витез, могао значити ратник, господар или победник. Други елеменат је заступљен код богова прибалтичких словена (нпр.Јаровит, Рујевит), а у исто време је заступљен као први члан у неким словенским именима (нпр.Витољуб, Витомир) Овако преведено, његово име би могло значити "моћни победник" што указује на његову природу као бога рата.[1] Присталице имена Свентовит инсистирају на латинским писаним изворима у којим се као име бога употребљавају облици Suantauü(h)us, Szuentevit, Zuantevith, тако да се као исправно читање већином прихвата Свентовит. Читање са -д, сматра се последицом тога што се Свентовит везује за култ хришћанског светитеља Вита из Анконе, мученика под Диоклецијаном код Срба и Хрвата, којима je то име дошло преко северне Италије у облику Сут-вид, (свети) Вид.[2]

Ипак, изговор имена на старословенском није записан, а постоји мишљење да су Германи пишући на латинском делимично изменили изговор имена бога Словена, то јест да је изворно име на старословенском било Свјатовид, или Световид. Саксо Граматик је записао да су Рујанци свог бога звали једнако као хришћанског светитеља “Sanct Vitus”.[3] Гласовно то је једнако са “Санктвит”, а не са Саксовим “Свентовит (Szuentevit)”. Изгледа да је то противречност у Саксовом писању. Поред тога, Саксово име Свентовит (Szuentevit) указује да се радило о преводу имена “Sanct Vitus”, а не гласовној једнакости са именом “Sanct Vitus”. Због тога, постоји мишљење мањине истраживача да је име бога, на старословенском, било Свјативит/Сјвативид (Светивид).[4] Према облику Свјатовид/Световид први део имена настао је од старословенског «свети» или «свет, мир», а други део имена је можда реч «вид». Тако је име Световид указивало на бога који види цео свет и то би одговарало његовој поликефалији, то јест погледу његове 4 главе на 4 основне стране света. У традицији Срба, Световид/Свјатовид се јавља и само као Вид, то јест само са својом суштином Бога који све види.[5][6]

Извори[уреди]

Главни историјски извори за Свентовита су Словенска Хроника (лат. Chronica Slavorum) Хелмолда из Босауа и Дела Данаца (лат. Gesta Danorum) Сакса Граматика. Хелмолдова хроника описује Свентовида/Световида као бога рујанске земље, који се међу другим божанстава сматра главним,[7] али постоји мишљње да је то претеривање, то јест да је Световид био само бог заштитник Срба и дела Словена између Лабе и Балтичког мора, а не главни бог Славена.[8]

Извод из Словенске Хронике:[9]

Међу свим многобројним божанствима Словена, међутим, Свентовит, бог земље Рујанаца истиче се као најславнији: он је неупоредиво делотворнији у пророчким одговорима, да из поштовања према њему они остале богове гледају као полубогове. Говорећи о овоме, они такође имају осећај сваке године да жребом изаберу једног хришћанина којег жртвују у нарочиту част своме богу. Његовом светилишту шаљу се одређене своте новца из свих словенских крајева да би се плаћали обреди жртвовања. Људи су, штавише, толико под утицајем изузетног поштовања овог храма да се никада не усуђују да се олако заклињу у њега, нити да се оскрнави и близина храма, чак и када су суочени са непријатељем.

Сакс Граматик понавља да су верници давали велике поклоне Свентовит/Световиду у Аркони, али и да је исти бог имао мање храмове у другим местима.[10] Једном годишње “када би дошло време за жетву” скупио би се народ са целог острва и правио свечаност. У време тог окупљања главни свештеник Свентовита/Световида сакривао иза великог “колача од меда”, свакако и неке житарице, и питао народ да ли га види. Уколико би добио одговор да га верници виде, то јест да колач није довољно велики да га целог заклони, свештеник би одговарао да се нада да ће следеће године колач бити већи, а да га народ неће видети, то јест да ће жетва бити боља.[11]

Детаљан опис Свентовитовог храма и идола у Аркони даје Сакс Граматик:

У средишту града био је један отворен трг на коме је стајао раскошно израђен храм од дрвета према коме су се сви односили са страхопоштовањем, не само због његових прекрасних украса већ и због свете моћи везане за представу божанства које је било постављено унутра. На спољашњој страни блистало је свуда унаоколо од скупоцених радова у дрвету; низ различитих слика и фигура представљених у грубом и примитивном стилу. Храм је имао само један улаз. Само светилиште било је окружено са два ограђена простора, постављена један око другог. Спољашњи се заправо састојао од зидова и био је прекривен дрвеним кровом. Унутрашњи је имао четири стуба, али је уместо зидова имао прекрасне таписерије не укључујући кров и поједине плоче на стропу, није био повезан са спољашњим простором... Унутра, у храму, стајала је колосална статуа, много већа од 3 било ког човека, која је изгледала необично са своје четири главе на исто толико вратова, од којих су две биле окренуте напред ка грудима, а две назад ка леђима. Истовремено су и обе напред и обе назад биле постављене тако да је једна гледала на десно, а друга на лево. Биле су представљене избријане и са кратко подшишаном косом, тако да би се могло поверовати да је уметник свесно опонашао традиционалну фризуру Рујанаца. У десној руци он је држао рог са орнаментима искованим од више различитих метала, који је свештеник, посвећен у божји култ, једном годишње имао обичај да пуни вином даљ би предсказао род који ће донети наредна година на основу спољашњег изгледа течности. Лева рука је придржавала савијени рог са шаком на страни. Огртач кипа се простирао до потколеница, које су биле направљене од друге врсте дрвета и биле причвршћене за колена повезом који је био тако добро сакривен, да би морао да се загледа врло помно да би се приметио. Стопала су изгледала као да стоје на земљи пошто је основа на којој су стајала била сакривена доле у поду. У близини су се могли видети ам, седло и други многобројни знаци статуе који су означавали њену божанску моћ. Посебно велико дивљење је побуђивао огромни мач кипа, чије су се корице и балчак, осим елегантно урезаних декорација истицале сребрном превлаком.[12]

Сакс Граматик записао је једну причу да је поштовање Свентовита/Световида настало у 9. веку, када су из ругања хришћанском Светом Виту. Према том писању када су Франци покушали да рашире хришћанство на Ригну доба цара Лудвига Побожног (814– 840), али после смрти цара Лудвига, Рујанци су подигли кип Свентовита/Световида и почели га поштовати као своје божанство. Култ Свентовита/Световида, код Словена многобожаца, и Светог Вита, код Словена хришћана били повезани најкасније у 9. веку.[3][13] Прича Сакса Граматика није потпуно немогућа, али је необична. Зашто би Рујанци узели име хришћанског мученика, замислили га са 4 главе? Како су успели тако брзо да га претворе у најпоштованијег бога Словена између Лабе и Балтичког мора?

Словени су могли прилагодили име светог Вита и употребљавали га и у облику Вид, али можда су то била два различита имена као и данас Вит(мир) и Вид, а само формално личе. Саксова прича вероватно није потпуно измишљена, али можда се догодило нешто друго. Хришћански мисионари у 7. или 8. веку могли су приметити да имају мученика који по имену и времену смрти може да замени једно важно божанство Словена. Можда су одлучили да, ширећи хришћанство, бога Световида/Свјатовида, замене са Светим Витом (Sanct Vitus), а време једне светковине Световида која је била везана за жетву јечма, замене са временом смрти Светог Вита.[14] Хришћани су настојали да многобожачке богове и светковине замене хришћанским. Тако су Перуна заменили са Светим Илијом, а Свентовита/Световида са Светим Витом. На местима светилишта Перуна подизали су цркве Светог Илије,[15] а на местима где су била светилишта Свентовита/Световида као на Брачу подизане су цркве Светог Вита.[16]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Zaroff, Roman (2002). „The Origins of Sventovit of Rügen”. Studia Mythologica Slavica. 5: 11. 
  2. ^ Slovenska mitologija : enciklopedijski rečnik. Tolstaja, Svetlana M., Radenković, Ljubinko.isbn=8674940250. Beograd: Zepter Book World. 2001. стр. 485—486. OCLC 442665166. 
  3. 3,0 3,1 Костић (2009), стр. 129.
  4. ^ Логос (2017), стр. 62-65 са напоменама. Да би се проверила претпоставка да је име у латинским изворима погрешно записано тражени су трагови у топонимима и усменој традицији код Срба који би показали исправност претпоставке. На изненађење истраживача тамо где су очекивали да ће наћи име Вит, у правилу су наилазили су на име Вид. Такав случај је био са Видовом гором на Брачу, на којој је постојала црква Св. Вита. Слично је било са усменом традицијом Срба у којој постоје Бели Виде и Видов данак. Тако се закључило да су мање образовани Срби вероватно употребљавали словенско име Свјатовид, или Световид. Ипак, и писмени Срби који су у средњем веку знали исправан облик имена хришћанског Светог Вита употребљавали су и облик Свети Вид. Изгледа да је у народу употребљавани облик имена Вид вршио притисак и на образоване и појављивао се тамо где је требало да пише Вит.
  5. ^ Иванова-Бучатская (2006), стр. 49.
  6. ^ Костић (2009), стр. 29.
  7. ^ Костић (2009), стр. 70-71.
  8. ^ Логос (2017), стр. 62-63.
  9. ^ „ГЕЛЬМОЛЬД->СЛАВЯНСКАЯ ХРОНИКА->ПУБЛИКАЦИЯ 1963 Г.->КНИГА I ГЛ. 41-60”. www.vostlit.info. Приступљено 25. 05. 2018. 
  10. ^ Костић (2009), стр. 128.
  11. ^ Костић (2009), стр. 126-127.
  12. ^ Костић (2009), стр. 124-126.
  13. ^ Марковић (2005), стр. 1-2 (35-36). Име хришћанина из Италије који је умро као мученик у време цара Диоклецијана било је Вит.
  14. ^ Логос (2017), стр. 63-64.
  15. ^ Логос (2017), стр. 63 у напомени 297.
  16. ^ Марковић (2005), стр. 8-9 (42-43). На Брачу су сачувани остаци две средњовековне цркве посвећене светом Виту. Једна је била саграђена на Видовој гори, највишем врху острва, док се друга на лази код села Дола, на врху Велог брда.

Литература[уреди]

Занимљивости[уреди]

2011-е године, у селу Мокра код Беле Паланке, подигнут је дрвени кумир Свентовиту.[1]

Види још[уреди]

  1. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Кумир на Равништу” (на језику: ci). Приступљено 25. 05. 2018.