Света Лукић

Света Лукић
Датум рођења	(1931-10-18)18. октобар 1931.
Место рођења	Београд, Краљевина Југославија
Датум смрти	31. јануар 1997.(1997-01-31) (65 год.)
Место смрти	Београд, Савезна република Југославија
Занимање	Српски књижевник, есејиста, естетичар, књижевни критичар, енциклопедиста, романсијер и телевизијски сценариста

Свeта Лукић (Београд, 18. октобар 1931 — Београд, 31. јануар 1997) био је српски књижевник, есејиста, естетичар, књижевни критичар, енциклопедиста, романсијер и телевизијски сценариста. Сматра се једном од значајних личности југословенске и српске књижевности друге половине 20. века.

Биографија

Свeта Лукић је рођен 18. октобра 1931. године у Београду. Његов отац, Љутица Лукић, био је судија и погинуо је у заробљеништву 1944. године, док је мајка Дивна Лукић радила као секретар Врховног суда НР Србије. Основно и средње образовање завршио је у Београду и Смедереву, а матурирао је у Првој мушкој гимназији 1950. године.Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1956. године. Током студија био је активан у студентским и културним организацијама и учествовао у првом штрајку на Филозофском факултету 1953. године. Радио је у издавачком предузећу „Просвета“, где је био уредник библиотека Каријатиде, Књижевни погледи и Мала енциклопедија Просвете. Уређивао је и часописе „Дело“, „Култура“, „Човекова средина“, као и стручни часопис RTV – теорија и пракса. Био је ожењен преводиоцем Лолом Влатковић, а из брака има сина Рељу, виолончелисту. Преминуо је у Београду 31. јануара 1997. године.

Књижевни рад

Лукић је почео да објављује књижевне радове још 1951. године, првом песмом у часопису Сведочанства. Више од четири деценије био је присутан у југословенском културном и интелектуалном животу као есејиста, критичар и прозни писац. Његови текстови објављивани су у бројним часописима, међу којима су НИН, Видици, Нова мисао, Књижевност, Ревија, Дело и други. Писао је огледе из естетике, филозофије уметности и књижевне критике, као и приказе дела савремених писаца, попут Растка Петровића, Оскара Давича, Стевана Раичковића, Душана Матића и других. Прву књигу, Разлози, објавио је 1957. године у издању „Нолита“. Његове књиге прозе обухватају поред „Разлога“, „Водене цветове“, „Фреску на мансарди“, „Слом 1941.“, као и збирке приповедака „Неко време“ и „Неко ново време“, те лирску прозу „Буна против речи“. По његовим делима изведено је седам телевизијских драма, међу којима су „Последње совуљаге и први петли“, „Снови и судари“, „Трактат о пожару“ и друге. Бавио се и писањем филмских сценарија и радиодраматизација књижевних дела. Објавио је велики број студија, расправа и есеја, а његове су књиге награђиване и превођене на енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, словачки и друге језике.

Књижевни и културни утицај

Свeта Лукић је био један од најзначајнијих српских есејиста и критичара свог доба. У књижевности је увео појам „стварносна проза“, као и термин „резервна генерација“ – којим је означио писце рођене тридесетих година 20. века, попут Данила Киша, Борислава Пекића, Слободана Селенића и других. Према критичару Предрагу Палавестри, „Лукић је у послератној култури орао велику њиву и оставио дубоке и упоредне бразде“.

Награде и признања

За свој рад добио је више књижевних и новинарских награда:

• НИН-ову награду за публицистику „Димитрије Туцовић“,
• награду за књижевну критику „Милан Богдановић“,
• награду „Ђорђе Јовановић“,
• награду издавачке куће Свјетлост (Сарајево) и Радио-телевизије Београд.

Значај и наслеђе

Свeта Лукић је остао упамћен као интелектуалац који није припадао ниједној партији или идеолошкој струји. Његов рад повезује књижевност, естетику, филозофију и медије, а дело му је сведочанство једног сложеног културног доба. После његове смрти, 2016. године у књижари „Геца Кон“ у Београду, професори Драгољуб Мићуновић и Михајло Пантић говорили су о његовом стваралаштву у оквиру емисије Трезор Радио-телевизије Србије, подсећајући јавност на значај Лукићевог доприноса српској култури и критици.