Света Тројица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) је хришћанска верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (гр. ипостас): Оца, Сина и Светог духа. [1]

Иако се сама реч „тројство“ не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије“. [2] У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. [3] Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.[тражи се извор од 04. 2011.]

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство, као нпр: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр: мормони, Јеховини сведоци.

Етимологија[уреди]

Латинска реч trinitas је апстрактна именица формирана од придева trinus.[4] Грчка верзија тог термина би била Τριάδα (тријада). На српски језик се преводи као тројица или тројство, зависно од традиције.

Хришћанско виђење[уреди]

Штит Тројице, симбол у западном хришћанству.

У Новом завету се не може наћи никаква изричита представа Бога као тројединог бића, иако се могу наћи трострука славословља апостола Павла (нпр. 2. Кор. 13, 13) или Мт. 28, 19, приликом крштења „у име Оца и Сина и Светог духа“, која су послужила као основа за даље доктринарно тумачење. [1]

Ранохришћанска теологија[уреди]

Прва забележена помињања речи „Тројица“ (грч. Τριάς), налазимо још у писањима апостолских отаца, директних ученика апостола. На пример, у својој Посланици Филипљанима [5], Св. Игњатије Богоносац (погубљен 106. године у Риму) пише: „Тако је Господ, послао Апостоле да уче међу свим народима, заповедивши им да „крштавају у име Оца, и Сина и Светога духа“, не у једну личност која има три имена, нити у три личности које су се оваплотиле, него у Тројицу који имају исту славу.“ (глава II) Нешто касније, спомиње је и следећа генерација отаца Цркве, нпр. око 180. године, Свети Теофил Антиохијски спомиње ту реч и њоме означава „Бога и његову Реч и његову Мудрост“. [6][7]

Као одговор на гностицизам, постојећа троделна потврђивања при крштењу претворила су се у правоверну истину (Тертулијан, О приговору јеретицима, 13; Иринеј, Против јереси 1:2—3). [1] Исповедање вере, настало током 2. и 3. века, проповедало је:

  • да је хришћански Бог истоветан са творцем, Богом из Хебрејске библије;
  • да је Исус, Син Божији, имао праву људску природу, да је, заиста умро и васкрсао; и
  • да Свети дух, који је кроз пророке објавио Христов долазак, и даље води вернике. [1]
Фреска из Хиландара

Израз „тројство“ (грч. Τριάδαтријада, лат. Trinitas) је почео да се употребљава у Риму око 200. године. Сматра се да је израз тројица настао као последица теолошког померања са Оца као узрока јединства Тројице, на Божију суштину као узрока тог јединства.[8] Латински теолог Тертулијан је, почетком 3. века, употребљавао реч тројство (тројица) за означавање Оца, Сина и Светог духа. Међутим, главни тријадолози пре Никеје (325) сматрали су да Син и Дух стоје ниже по рангу од Бога Оца. [1] Тертулијан је сматрао да су божанске личности на различитим нивоима (Против Праксеја, 2—9), а Ориген је заступао хијерархијско устројство којим се Син ставља у положај „другог Бога“ (Против Келса, 5:39) и ограничава утицај Духа у цркви (Почела, 1.3).

Током вишедеценијског аријанског спора (318381), хришћански свет је био подељен у погледу тријадолошких питања. Арије и његови истомишљеници су сматрали да је: 1) Син створење сродно Оцу по вољи, не по природи и 2) да су личности Свете тројице по суштини различите. Ради окончања сукоба, Први васељенски сабор у Никеји 325. године доноси Никејски симбол вере који проглашава правоверно учење о Светој тројици да је Син „рођен, не створен“ и да је „једносуштан са Оцем“. Такође, тријадолошко исповедање вере које тријумфује на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године потврдило је саједнакост и савечност Оца, Сина и Светог духа. Каснија тријадолошка хришћанска мисао у основним линијама следи закључке васељенских сабора. Међутим, Православна црква, за разлику од Католичке, одбија уметање филиокве у Никејски симбол вере.

Православна теологија[уреди]

Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Бог Отац[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бог Отац
Православна икона Свете Тројице.

Основна истина откривена у Старом завету јесте да је Бог један, творац света, небеса, видљивих и невидљивих створења. Исус Христос продубљује јеврејско схватање Бога називајући га Оцем.

Хришћанска догматика учи да Отац од вечности рађа Сина и исходи Духа. Отац је узрок у Тројици, што никако не значи да је постојао пре двојице. Истинско постојање Оца јесте једино као Оца Сину и Оца Духу.

Бог Син[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бог Син

Бог ствара свет речју — логосом својим и одржава га њиме. Тим Логосом ће Бог (Отац) и узхтеднути да спаси свет. Хришћанство учи да Отац Светим духом шаље Сина који се рађа од девојке Марије, узима људску природу и постаје истински човек. Исус Христос је божја Реч — Логос, којим је све створено.

Исус Христос није само добри учитељ и исцелитељ болесних, већ је он, према хришћанском схватању, наново успоставио целу творевину и вратио је у послушност Оцу. Смрт је последњи непријатељ којег је Христос победио својим васкрсењем. Њега као Сина, Бог Отац је подигао Духом светим из мртвих.

Свети дух[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Свети дух

Хришћанство спомиње Светог духа као последњу личност Тројице која се непрестано открива, увек дајући и откривајући и Оца и Сина. Улога Духа је да одржава и чини све дејственим. Та дејственост пре свега значи давање вечнога постојања свему ономе што истински постоји. Духом се Христос оваплотио, Духом Отац одржава створења и целу твар у животу. Време и улога Духа је увек и без престанка, јер без њега нико не може бити у заједници Оцем и Сином.

Католичка теологија[уреди]

Римокатоличка скулптура Светог Тројства.

Прва теолошка разилажења истока и запада се налазе управо у области светотројичног богословља. Католичка црква је, за разлику од Православне, прихватила догму под називом филиокве, којим Свети дух исходи и од Сина, а не само од Оца. Филиокве је био један од узрока Великог раскола из 1054. године.

Православна и Католичка црква су развијале сопствени теолошки приступ Светој тројици, који је утицао и на касније догматске разлике. Православна црква као претпоставку за искуство Свете тројице узима однос који Син и Свети дух имају према Оцу, што чини Бога — једним, а подразумева три личности којој је узрок Бог Отац. Католичка црква полази од категорије јединства бића у смислу суштине, коју три личности Тројице деле. Оба става су присутна код већ отаца Цркве, само су им у зависности од времена и околности давана одређена преимућства. Тројичност Личности су на Истоку заступали кападокијски оци као: Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски итд. Предност суштине над личностима као залог једности божанства више и чешће је заступана од стране Западне цркве. Овај став се може наћи у делима Светог Августина.

Протестантска теологија[уреди]

У протестантским заједницама су присутне веома различити тријадолошки ставови, од неизоставног коришћења Симбола вере до апсолутног негирања било какве Тројице.

Већ после Реформације, пољски протестант Мишел Серве бива први који јавно тврди како тројство не постоји, због чега је био кажњен спаљивањем на ломачи.

Велики број протестаната прихвата Никејски симбол вере. Такође, постоје неке протестантске заједнице, нпр. пентекосталци, које се уопште не осврћу на Тројични догмат.

Исламско виђење[уреди]

Безбожни су они који говоре: „Бог је један од тројице“. Нема Бога осим Бога јединога.

Куран, Сура V, Трпеза (Al-Mā'idah)

Хиндуистичко тројство[уреди]

У хиндуизму три врховна божанства Шива, Брама и Вишну такође чине свето тројство које се на санскриту назива Тримурти (санскрт: त्रिमूर्ती - три лика).

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Света тројица, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004. ISBN 86-19-02360-8
  2. ^ The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press 2005. ISBN 978-0-19-280290-3.), article Trinity, doctrine of the
  3. ^ McGrath, Alister E. Understanding the Trinity. Zondervan, 9789 ISBN 0-310-29681-1
  4. ^ Lewis and Short: trinitas, Приступљено 24. 4. 2013.
  5. ^ Посланица Филипљанима, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ Theophilus of Antioch, To Autolycus, II.XV (retrieved on December 19, 2006).
  7. ^ W.Fulton in the "Encyclopedia of Religion and Ethics"
  8. ^ Митрополит Јован Зизијулас, Биће као заједница, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York, 2002, ISBN 0-88141-029-2

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Света Тројица