Света алијанса

Из Википедије, слободне енциклопедије

Света алијанса је организација коју су основале силе побједнице у рату против Наполеона у години свог тријумфа. Идеолошка основа организације била је борба против бонапартизма и револуције, а изложена је у Манифесту. Водећу улогу у Светој алијанси имале су Аустрија и Русија.

Оснивачки акт[уреди]

Као почетак идеје о оснивању једне организације која би имала задатак да се брине за свјетски мир узима се савезнички уговор против Наполеона између Русије, Аустрије, Пруске и Велике Британије у Шомону 1. марта 1814. године. После тога слиједи приједлог цара Александра I у форми Манифеста, са чиме су се сложили аустријски цар и пруски краљ.

Потпис овог Манифеста дошао је у вријеме Другог париског мира, 26. септембра чиме је било и фактички завршено стварање Свете алијансе. Велика Британија није жељела да се формално обавезује потписом, али је њен престолонасљедник Принц од Велса упутио једно лично писмо у коме је подржао идеје савеза. Савезу се се убрзо прдружили и остали европски владари.

Манифест је у себи садржавао доста фраза о заштити хришћанске религије, о подршци хришћанских владара једних другима, о обавези поданика да поштују успостављени ред, али је у себи садржавао и двије чињенице, можда за то доба скривене.

Прва, да је сам разлог оснивања савеза гушење сваког могућег револуционарног покрета у Европи, а друга чињеница, такође увијена у редове текста, била је искључивање отоманског владара из Свете алијансе. То је заправо представљало потребу да се Источно питање не затвори за Русију и Аустрију.

Противречности великих сила[уреди]

Противречности су се јавиле, као одраз различитих замисли аустријског канцелара Метерниха и руског цара Александра, у питањима будућег дјеловања Свете алијансе. Наиме, руска замисао била је да се по питању промјене режима у Европи створи што шира коалиција која би уврстила и саму Француску, док је аустријска замисао била да се одржи постојеће стање које је искључивало Француску.

Прве несугласице[уреди]

Несугласице међу чланицама су се појавиле још у почетку тј. у вријеме потписивања мира у Паризу. Наиме, Пруска је жељела да задржи окупиране дијелове сјевероисточне Француске, Алзас и Лорен, као и да повећа ратну одштету. Али, руски цар Александар I стаје на страну Француске и настоји да сачува ове двије области у њеном оквиру, као и да утиче да висина одштете буде 700 милиона франака са роком отплате од пет година, што ће, чак и прије рока, бити исплаћено.

Конгреси Свете алијансе[уреди]

Први конгрес Свете алијансе одржан је у Ахену, октобра 1818. године и на њему Александар I успијева да у савез уведе и Француску, која је успјела да отплати ратну одштету.

Идући конгреси Алијансе избациће на видјело несугласице међу чланицама. У Тропау 1820. године, Љубљани 1821. године и Верони 1822. године. су одржани остали конгреси, а разлози су били револуционарна збивања у Италији и Шпанији.

Распад[уреди]

Друга два догађаја показаће дубоке супротности између сила чланица Свете алијансе, након чега ће и стварно доћи до распада организације.

Први је био широки покрет за самосталност шпанских колонија у Латинској Америци. Када је борба почела, идеју да Света алијанса интервенише онемогућила је Велика Британија и до интервенције није дошло.

Други догађај који је још више показао различитост интереса био је устанак грчког народа за ослобођење од Османског царства. У овом случају су супротности биле толике да се већ у овом периоду организација Свеле алијансе и стварно распада.

Коначни ударац, који је и коначно брише са међународне позорнице, била је јулска револуција у Француској 1830. године.

Види још[уреди]