Светислав Касапиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светислав Касапиновић
Svetislav Kasapinović.jpg
Биографија
Датум рођења(1839-12-21)21. децембар 1839.
Место рођењаПанчево
 Аустријско царство
Датум смрти10. септембар 1922.(1922-09-10) (82 год.)
Место смртиПанчево
 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Професијаадвокат
Политичка
партија
Српска народна слободоумна странка

Светислав Касапиновић (Панчево, 21. децембар 1839 - Панчево, 10. септембар 1922) је био српски адвокат и политичар.

Биографија[уреди]

Образовање[уреди]

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију похађао у Сремским Карловцима, Темишвару и Бечу. Право студирао у Бечу и Грацу, где је и стекао звање доктора правних наука (1865). Био члан Уједињене омладине српске.[1]

Политичка каријера[уреди]

Био посвећени и истрајни борац за очување и јачање српске народно-црквене аутономије у Монархији. Од студентских дана подржавао политику Светозара Милетића и Српске народне слободоумне странке (СНСС). Објављивао у Застави и Панчевцу. Познат као одличан говорник. У више наврата био посланик Српског народно-црквеног сабора (1869, 1874, 1885, 1895) а изабран је и за саборског бележника. Био члан Саборског одбора и Митрополијског школског савета. Хапшен 1876. и 1877. под оптужбом за велеиздају, али је оба пута ослобођен. Играо важну улогу у време Будимпештанске и Великокикиндске конференције 1884. године. Са Николом Максимовићем предводио конзервативно крило СНСС, познате под именом нотабилитети. Они су одбацили Великобечкеречки програм и усвојили Великокикиндски програм 1884. године, којим је прихваћена Нагодба из 1867. а акценат је требало да буде на јачању црквено-народне аутономије и побољшању економског положаја Срба. Пошто је програм одбачен и од српских политичара у Војводини и од мађарске владе Касапиновић се, разочаран, повукао из политике.[1]

Друштвени и културно-просветни рад[уреди]

Одлучно се супротстављао германизацији у Банату. Као потпредседник Панчевачког српског црквеног певачког друштва организовао је беседе, концерте и позоришне представе. Основао је Друштво за распростирање корисних књига (1867) и Друштво за потпомагање сиромашних ђака у српским основним школама (1868). Захваљујући његовом залагању у Панчеву је 1874. године основана Српска виша девојачка школа, чији је био дугогодишњи председник патроната. Такође је допринео оснивању црквено-општинске библиотеке и Српске штедионице у Панчеву.[1]

Успешно се бавио и адвокатуром. Члан Матице српске био је од 1870. године.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Српски биографски речник. Том 4, И-Ка. Нови Сад: Матица српска. 2009. стр. 885—886.