Свети Ирвајн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свети Ирвајн
Stirvyne.jpg
Насловна страна оригиналног издања
Настанак и садржај
АуторПерси Биш Шели
Земља Уједињено Краљевство
Језикенглески
Жанресеј
Издавање
Датум
издавања

1810.
Тип медијаштампани

Свети Ирвајн; или розенкројцер; романса (енгл. St. Irvyne; or, The Rosicrucian: A Romance), или само Свети Ирвајн (енгл. St. Irvyne), готичка је хорор новела енглеског књижевника Персија Биш Шелија оригинално објављена 1810. године. Објављена је анонимно од стране „господина са Универзитета Оксфорд” док је Шели још увек био редовни студент на Оксфорду.[1][2] Главни лик у делу је Вулфштајн, усамљена скитница, који се сусреће са Ђинотијем, алхемичарем из реда розенкројцера који настоји да открије тајну бесмртности. Књига је прештампавана 1822, као и 1840. године од стране Стокдејла, односно Вилијама Хацлита, редом.[3] Ово дело уследило је након Шелијевог првог прозног дела — Цастроција, који је изашао годину дана раније, 1810. Свети Ирвајн је поново објављен 1986. године од стране издавачке куће Универзитета Оксфорд као део серије Светски класици заједно са Цастроцијем, као и 2002. године од стране издавачке куће Бродвју.

Ликови[уреди]

  • Вулфштајн — усамљена луталица, изгнаник
  • Ђиноти, такође познат као Фредерик Немпере — алхемичар, члан розенкројцера, тајне секте
  • Мегалена де Метастазио — Вулфштајнова пријатељица
  • Кавињи — вођа разбојника
  • Стејндолф — разбојник
  • Алдолф — изабран за вођу разбојника након смрти Кавињија
  • Агнес — слуга разбојника
  • Олимпија дела Анцаска — заводи Вулфштајна у Ђенови
  • Елојз де Св. Ирвајн — Вулфштајнова сестра
  • Шевалије Мунтфор — Ђинотијева пријатељица
  • Фицјустес — Елојзина пријатељица
  • Мадам де Св. Ирвајн — Елојзина мајка
  • Меријен — Елојзина сестра

Синопсис[уреди]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Прича у књизи почиње усред побеснеле олује. Вулфштајн је луталица у швајцарским Алпима који тражи заклон од олује. Он је разочарани отпадник друштва који жели да се убије. Група монаха који носе тело за сахрану наилази на њега и спашава га. Разбојници их нападају, отимају Вулфштајна и одводе га у подземно скровиште. Он среће Мегалену, коју су разбојници отели након што су убили њеног оца у заседи. Након што Стејндолф, један од разбојника, рецитује баладу о ускрснућу тела монахиње по имену Роза, Вулфштајн успева да отрује вођу разбојника, Кавињија, из другог покушаја. Он успева да побегне заједно са Мегаленом, а успут се спријатељује са Ђинотијем, једним од разбојника.

Вулфштајн и Мегалена беже у Ђенову, где живе заједно. Олимпија, жена из града, заводи Вулфштајна. Мегалена, бесна због тог односа, захтева од Вулфштајна да убије Олимпију. Иако наоружан ножем, Вулфштајн није у стању да је убије. Олимпија убија себе.

Ђиноти прати Вулфштајна. Он је члан розенкројцера, тајног реда. Алхемичар је који тражи тајну бесмртности.[4] Он каже Вулфштајну да ће му открити тајну бесмртности уколико се одрекне своје вере и придружи секти.

Елојз де Св. Ирвајн је Вулфштајнова сестра која живи у Женеви, Швајцарска. Ђиноти, под својим новим именом Фредерик Немпере, путује у Женеву с намером да је заведе.

Ђиноти открива своје експерименте у својој доживотној потрази за тајном вечног живота: „Од моје најраније младости, пре него што је она била утољена потпуним засићењем, радозналошћу и жељом за откривањем латентне тајне природе, била је страст којом су све друге емоције мог ума биле интелектуално организоване ... природна филозофија на крају је постала специфична наука ка којој сам усмеравао моја животна питања”. Он је студирао науку и законе природе како би утврдио мистерије живота и бића: „Размишљао сам о смрти ... ја не могу умрети ... Зар неће ова природа — зар неће ова материја од које је направљена — постојати вечно? Ах! Знам да хоће; и по напорима енергије којом ме је природа обдарила, добро знам да хоће”. Ђиноти говори Вулфштајну да ће открити „тајну бесмртног живота” ако узме одређене прописане састојке и „промеша их према упутствима која ће ти ова књига рећи” и налази се с њим у опатији у Светом Ирвајну.

У завршној сцени, која је смештена у опатији Светог Ирвајна у Француској, Вулфштајн проналази Мегаленин леш у гробници. Омршављени Ђиноти супротставља се Вулфштајну. Он пита Вулфштајна да ли ће се одрећи свог Створитеља, али он одбија да се одрекне своје вере. Муња погађа опатију и она експлодира. Обојица су мртви, а то је казна коју плаћају због „заблуде страсти”, због поигравања са силама које нити могу да контролишу нити разумеју у тражењу „бескрајног живота”.

Пријем[уреди]

Новела, оригинално замишљена као много дужи роман, циркулисао је као део „циркулаторних библиотека” популарних у то доба,[5] што је био значајан извор прихода за издавача. Шели је новелу завршио нагло, одлучивши да не развија нити интегрише две целине. Резултат тога било је много краће дело од почетно замишљеног.

Критичари су жестоко напали новелу, па је она добила углавном негативне рецензије. Конзервативни Анти-јакобински часопис је у својој јануарској рецензији из 1812. године критиковао „аутора који је срамотио природу и здрав разум на скоро свакој страници књиге”. Рецензент је настојао да одврати читаоце од „прегледа бескорисне и пакосне израде”.

Референце[уреди]

  1. ^ Sandy, Mark (2002-09-20). "St Irvyne or the Rosicrucian". The Literary Encyclopedia. Retrieved 2009-04-12.
  2. ^ O'Neill, Michael (2004). „Shelley, Percy Bysshe (1792–1822)”. Oxford Dictionary of National Biography (Online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/25312. Приступљено 2015-11-13.  (subscription or UK public library membership required)
  3. ^ The Romancist and the Novelist's Library: The Best Works of the Best Authors, Vol. III, edited by William Hazlitt
  4. ^ The Gothic Wanderer: From Transgression to Redemption.
  5. ^ Behrendt, Stephen C. Edited by, with Introduction, and notes. Zastrozzi and St. Irvyne. Broadview Press, 2002.

Литература[уреди]

  • Sandy, Mark. "St Irvyne or the Rosicrucian". The Literary Encyclopedia. 20 September 2002, accessed 12 April 2009.
  • Behrendt, Stephen C. Edited by, with Introduction, and notes. Zastrozzi and St. Irvyne. Broadview Press, 2002.
  • Antippas, Andy P. "The Structure of Shelley's St. Irvyne: Parallelism and the Gothic Mode of Evil." Boyette, Purvis E., editor. Tulane Studies In English, Vol. 18, New Orleans, Tulane University, 1970.
  • Finch, Peter. (1999). "Monstrous Inheritance: The Sexual Politics of Genre in Shelley's St.Irvyne." Keats-Shelley Journal: Keats, Shelley, Byron, Hunt, and Their Circles, 48, pp. 35–68.
  • Frigo, Gabriele. “St. Irvyne; or, The Rosicrucian: Shelley davvero rosacrociano ad Oxford––1810-11?” Quadernede de Lingue e Letterature, 9 (1984): 33-35.
  • Grande, James. "The Original Frankenstein, By Mary Shelley with Percy Shelley, ed. Charles E. Robinson: To what extent did Percy Bysshe Shelley work on 'Frankenstein'? A new analysis reveals all." The Independent, Sunday, 16 November 2008.
  • Hogle, Jerrold E. "Shelley's Fiction: 'The Stream of Fate'." Keats-Shelley Journal: Keats, Shelley, Byron, Hunt, and Their Circles, 30 (1981), pp. 78–99.
  • Jeaffreson, John Cordy. The Real Shelley: New Views of the Poet's Life. London: Hurst and Blackett, 1885.
  • Jones. Frederick L. (1934). "'Alastor' Foreshadowed in St. Irvyne." Publications of the Modern Language Association, 49: pp. 969–971.
  • Lauritsen, John. The Man Who Wrote Frankenstein. Dorchester, MA: Pagan Press, 2007. Percy Bysshe Shelley wrote the Preface to Frankenstein and contributed at least 4,000-5,000 words to the novel.
  • Goulding, Christopher. (2002). "The real Doctor Frankenstein?" Journal of the Royal Society of Medicine, 95(5): 257-9. Christopher Goulding: "My thesis is that she [Mary Shelley] got what science she knew from Percy Shelley."
  • "Scot's monster role played up". BBC News, May 1, 2002. "[Mary] Shelley: Knew little of science". Christopher Goulding: "[W]e might now give some credit to the time spent six years previously by her husband-to-be in the study of a retired Scots physician in Windsor."
  • Goulding, Christopher. (November, 2006). "Shelley's Cosmological Sublime: William Herschel, James Lind, and 'The Multitudinous Orb'." Review of English Studies.
  • King-Hele, Desmond. (1967). "Shelley and Dr. Lind." Keats—Shelley Memorial Bulletin, 18: 1 -6.
  • King-Hele, Desmond. Shelley: His Thought and Work. Fairleigh Dickinson University Press, 1971.
  • Mishra, Vijay. The Gothic Sublime. Albany, NY: State University of New York Press, 1994.
  • Murphy, John V. The Dark Angel: Gothic Elements in Shelley’s Works. Lewisburg, PA: Bucknell University Press, 1975.
  • Olcheski, Rachel. (2008)."The Influence of the Gothic on Shelley’s St. Irvyne and 'The Wandering Jew'."[мртва веза]
  • Peck, Walter E. "Interchapter II: The Sources and Significance of St. Irvyne; or, The Rosicrucian", pp. 90–100. In Shelley: His Life and Work. Boston and New York: Houghton, Mifflin, 1927.
  • Rajan, Tilottama. "Promethean Narrative: Overdetermined Form in Shelley’s Gothic Fiction." Shelley: Poet and Legislator of the World. Bennett, Betty T. and Stuart Curran, editors. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 1996. pp. 240–52.
  • Roberts, Marie. Gothic Immortals: The Fiction of the Brotherhood of the Rosy Cross. NY: Routledge, 1989.
  • Stewart, Trevor. Enlightenment in the Alps: Shelley's Forgotten 'Rosicrucian' Novelette, St. Irvyne (1811) . Revised edition. Septentrione Books, 2011.
  • Seed, David. "Shelley’s ‘Gothic’ in St. Irvyne and After." In Essays on Shelley, Miriam Allott, ed. Liverpool University Press, 1982, 39-70.
  • Shelley, Percy Bysshe. Zastrozzi and St. Irvyne. (The World's Classics). Oxford: Oxford University Press, 1986.
  • Whatley, John. (December, 1999). "Romantic and Enlightened Eyes in the Gothic Novels of Percy Bysshe Shelley." Gothic Studies, 1:2, pp. 201–21.
  • Tichelaar, Tyler R. The Gothic Wanderer: From Transgression to Redemption. Ann Arbor, MI: Modern History Press, 2012.
  • Edmundson, Mark. Nightmare on Main Street: Angels, Sadomasochism, and the Culture of Gothic. Harvard University Press, 1999.
  • Hedesan, Jo. "The ‘Good Vampire’ Archetype: A Brief Incursion into the Origins of Vampire Stories." Esoteric Coffeehouse, December 15, 2008.
  • Summers, Montague. The Vampire, His Kith and Kin. Forgotten Books, 2008. Originally published in 1928.
  • Birkhead, Edith. The Tale of Terror: A Study of the Gothic Romance. BiblioBazaar, 2006. pp. 104–127. Originally published in 1921 in London by Constable.
  • Lovecraft, H. P. "Supernatural Horror in Literature." The Recluse, No. 1 (1927), pp. 23–59.
  • Brewer, William Dean. The Shelley-Byron Conversation. Gainesville, FL: University Press of Florida, 1994.
  • Zimmerman, Phyllis. Shelley's Fiction. Los Angeles, CA: Darami Press, 1998.
  • Shelley, Mary, with Percy Shelley. The Original Frankenstein. Edited and with an Introduction by Charles E. Robinson. Oxford: The Bodleian Library, 2008. ISBN 978-1-85124-396-9

Спољашње везе[уреди]