Светозар Ћоровић
Светозар Ћоровић | |
---|---|
Датум рођења | 29. мај 1875. |
Мјесто рођења | Мостар, Османско царство |
Датум смрти | 17. април 1919.43 год.) ( |
Мјесто смрти | Мостар, Краљевство СХС |
Светозар Ћоровић (Мостар, 29. мај 1875 — Мостар, 17. април 1919) био је један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Светозар Ћоровић родио се 29. маја 1875. године у Мостару, гдје је завршио основну и трговачку школу.[2] Од 1887. године објављивао је радове у многим листовима и часописима: Голуб, Невен, Босанска вила, Луча, Отаџбина и Бранково коло. Био је активан члан мостарског друштва „Гусле“.[2] Огледао се и у другим књижевно-културним активностима: уредник календара Неретљанин (1894, 1895), покретач и уредник (прва три годишта) часописа Зора (1896—1901), члан редакције и сарадник опозиционог листа Народ (1907).
За вријеме анексионе кризе 1908. избјегао је у Италију.[1] У босански сабор за посланика је био изабран 1910.[1] По избијању рата 1914. је ухапшен, одведен у таоце, потом мобилисан и као војник послан у Мађарску. Тешко болестан вратио се у Мостар 1917. године.
Светозар Ћоровић умро је у Мостару 17. априла 1919. године. Умро је од болести коју је добио у аустријским логорима и интернацијама, у којима је провео прве три године Првог свјетског рата. Његов брат је Владимир Ћоровић, српски историчар.[3]
Дјела
[уреди | уреди извор]Писао је много: објавио је десетак књига приповједака, скоро исто толико романа и неколико драма. Од појединачних дјела издвајају се романи „Мајчина султанија” (1906) с необичним ликом паланачке каћиперке у средишту, „Стојан Мутикаша” (1907), гдје је испричана историја човјека који од сиромашна сеоског дјечака постаје велик трговац, зеленаш и поганац, и „Јарани” (1911), у којима је приказан муслимански живаљ Херцеговине у немирна времена уочи престанка турске власти. Ћоровић је вјешт приповједач, пише лако и брзо, његово је приповиједање једноставно и природно, композиција како у кратким тако и у дужим формама спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена.
Његова најпознатија дјела су: „Женидба Пере Карантана” (1905), „Мајчина султанија” (1906), „Стојан Мутикаша (1907), „У ћелијама” (1908), „У мраку” (1909), „Јарани” (1911), „Зулумћар” (1913), „Као вихор” (1918); приповијетке („Богојављенска ноћ”, „Пријатељи”, „Под пећинама”, „На води”, „На Васкрс”) и најзад неколико позоришних комада: двије шаљиве игре „Поремећен план” и „Издаје стан под кирију” (1899) и актовке „Он”, „Адембег”, „Птице у кавезу” и „Повратак”.[2][3]
Награда Светозар Ћоровић
[уреди | уреди извор]Награда „Светозар Ћоровић” се додјељује у Србији и Републици Српској, док се у Републици Српској традиционално одржавају „Ћоровићеви сусрети писаца“.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 124.
- ^ а б в г „Biografije poznatih Hercegovaca: Svetozar Ćorović”. hercegovinapromo.com. Архивирано из оригинала 21. 01. 2022. г. Приступљено 21. 1. 2022.
- ^ а б „Svetozar Ćorović”. biografija.org. Приступљено 21. 1. 2022.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Светозар Ћоровић, роман „Међу својима“ (језик: српски)