Светозар Ћоровић

Светозар Ћоровић
Svetozar Ćorović 1975 Yugoslavia stamp BW.jpg
Датум рођења(1875-05-29)29. мај 1875.
Мјесто рођењаМостар
 Османско царство
Датум смрти17. април 1919.(1919-04-17) (43 год.)
Мјесто смртиМостар
 Краљевство СХС

Светозар Ћоровић (Мостар, 29. мај 1875 — Мостар, 17. април 1919) био је један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Светозар Ћоровић родио се 29. маја 1875. године у Мостару, гдје је завршио основну и трговачку школу.[2] Од 1887. године објављивао је радове у многим листовима и часописима: Голуб, Невен, Босанска вила, Луча, Отаџбина и Бранково коло. Био је активан члан мостарског друштва „Гусле“.[2] Огледао се и у другим књижевно-културним активностима: уредник календара Неретљанин (1894, 1895), покретач и уредник (прва три годишта) часописа Зора (1896—1901), члан редакције и сарадник опозиционог листа Народ (1907).

За вријеме анексионе кризе 1908. избјегао је у Италију.[1] У босански сабор за посланика је био изабран 1910.[1] По избијању рата 1914. је ухапшен, одведен у таоце, потом мобилисан и као војник послан у Мађарску. Тешко болестан вратио се у Мостар 1917. године.

Светозар Ћоровић умро је у Мостару 17. априла 1919. године. Умро је од болести коју је добио у аустријским логорима и интернацијама, у којима је провео прве три године Првог свјетског рата. Његов брат је Владимир Ћоровић, српски историчар.[3]

Дјела[уреди | уреди извор]

Фотографија објављена у часопису Вардар 1912. године.

Писао је много: објавио је десетак књига приповједака, скоро исто толико романа и неколико драма. Од појединачних дјела издвајају се романи „Мајчина султанија” (1906) с необичним ликом паланачке каћиперке у средишту, „Стојан Мутикаша” (1907), гдје је испричана историја човјека који од сиромашна сеоског дјечака постаје велик трговац, зеленаш и поганац, и „Јарани” (1911), у којима је приказан муслимански живаљ Херцеговине у немирна времена уочи престанка турске власти. Ћоровић је вјешт приповједач, пише лако и брзо, његово је приповиједање једноставно и природно, композиција како у кратким тако и у дужим формама спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена.

Његова најпознатија дјела су: „Женидба Пере Карантана” (1905), „Мајчина султанија” (1906), „Стојан Мутикаша (1907), „У ћелијама” (1908), „У мраку” (1909), „Јарани” (1911), „Зулумћар” (1913), „Као вихор” (1918); приповијетке („Богојављенска ноћ”, „Пријатељи”, „Под пећинама”, „На води”, „На Васкрс”) и најзад неколико позоришних комада: двије шаљиве игре „Поремећен план” и „Издаје стан под кирију” (1899) и актовке „Он”, „Адембег”, „Птице у кавезу” и „Повратак”.[2][3]

Награда Светозар Ћоровић[уреди | уреди извор]

Награда „Светозар Ћоровић” се додјељује у Србији и Републици Српској, док се у Републици Српској традиционално одржавају „Ћоровићеви сусрети писаца“.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 124. 
  2. ^ а б в г „Biografije poznatih Hercegovaca: Svetozar Ćorović”. hercegovinapromo.com. Приступљено 21. 1. 2022. 
  3. ^ а б „Svetozar Ćorović”. biografija.org. Приступљено 21. 1. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]