Светомир Настасијевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Светомир Настасијевић
Датум рођења(1902-04-01)1. април 1902.
Место рођењаГорњи Милановац
 Краљевина Србија
Датум смрти17. август 1979.(1979-08-17) (77 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
 СФРЈ

Светомир Настасијевић (Горњи Милановац, 1. април 1902Београд, 17. август 1979[1]) био је српски композитор, музички критичар, педагог и теоретичар, диригент, директор Београдске опере и дипломирани архитекта. Важи за једног од најплоднијих домаћих композитора. Поред тога, сарађивао је са бројним београдским листовима и часописима и писао есеје.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици која је дала више уметника (његова браћа су сликар Живорад и књижевници Момчило и Славомир). Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме – Настасијевић.

Завршио је архитектонски одсек Техничког факултета у Београду, али није познато да ли је радио као архитекта.[3]

Спрему из свирања виолине, теорије музике и дириговања стекао је приватно у Београду.[3]

Композиторски рад[уреди | уреди извор]

Светомир Настасијевић (лево) у друштву пријатеља на премијери Ђурађа Бранковића у Београдској опери 12. јуна 1940. године
Плакат за оперу Ђурађ Бранковић, која је плод успешне сарадње браће: на Момчилов текст Светомир је компоновао музичко-сценски комад

Надахнуће у композиторском раду Светомира Настасијевића потиче из народних мотива, предања и

историје.[2] Његов опус се састоји од соло песама, композиција за соло инструменте, симфонија, опера, балета, кантата, хорских песама, свита за мешовити хор и песама за глас и клавир. Његова дела су извођена највише између Првог и Другог светског рата, као и 60-их и 70-их година прошлог века.

Плакат за музичку драму Међулушко благо

Познато је да је сарађивао са братом Момчилом и Славомиром. Заједно са Момчилом је компоновао велики број соло песама, кантату за глас „Речи у камену”, опере „Међулушко благо”, „Ђурађ Бранковић” и „Немирне душе”, као и балет „Живи огањ”. За компоновање опере „Први устанак” заслужан је брат Славомир према чијој истоименој драми је дело осмишљено.[2]

Списак дела[уреди | уреди извор]

Симфоније[уреди | уреди извор]

  • „Виђење Косовке девојке”
  • „Концерт за виолину и оркестар
  • „Концерт Пландовање за флауту и оркестар”
  • „Концерт за две флауте и оркестар”
  • „Концерт за кларинет и гудачки оркестар”
  • „Концерт за харфу и гудачки оркестар”
  • „Српска свита”
  • „Седам народних игара”
  • „Сабор”
  • „Пролећна свита за гудачки оркестар”

Опере[уреди | уреди извор]

  • „Међулушко благо”
  • „Срећан случај”
  • „Ђурађ Бранковић”
  • „Немирне душе”
  • „Први устанак”
  • „Зачарана воденица”
  • „Антигона”

Балети[уреди | уреди извор]

  • „У долини Мораве”
  • „Живи огањ”

Кантате[уреди | уреди извор]

  • „Слово љубве”
  • „Речи у камену”
  • „Омер и Мерима”
  • „Додола”

Осам свита за мешовити хор[3][уреди | уреди извор]

25 песама за глас и клавир[3][уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ивана Весић: „Настасијевић, Светомир”, стране 177-179, Српски биографски речник, том 7, Нови Сад, 2018. године
  2. ^ а б в „Знаменити Милановчани”. Музеј рудничко-таковског краја. 20. 10. 2019. Приступљено 9. 6. 2021. 
  3. ^ а б в г Миломир Глишић, Душан Илић, Александар Лазаревић, Радмило Лале Мандић, Мирослав Лаф Марковић, Миодраг Ристић: Стари Милановац, треће допуњено издање. 2003. ISBN 978-86-7152-018-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]