Светска банка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светска банка
The World Bank logo.svg
World Bank building at Washington.jpg
Седиште Светске банке у Вашингтону
Датум оснивања јул 1945.
Тип међународна монетарна и финансијска организација
Правни статус активан
Седиште Вашингтон, САД
Чланови 189 (IBRD)[1]
173 (IDA)[1]
Службени језици енглески
Председник Jim Yong Kim
Матична организација World Bank Group
Веб-сајт www.worldbank.org

Светска банка (енгл. World Bank) је међународна организација, основана децембра 1945. године која је одговорна за обезбеђивање финансија[2] и давање савета земљама како би се повећао економски развој и смањило сиромаштво, али и очувале међународне инвестиције. Седиште се налази у Вашингтону, а локалне канцеларије постоје у 124 земље. Састоји се од две институције: Међународне банке за обнову и развој (IBRD), и Међународне асоцијације за развој (IDA). Светска банка је компонента Групе светске банке.

Званично објављени циљ Светске банке је смањење сиромаштва. Међутим, према њеним Члановима споразума, све њене одлуке морају бити усмерене на посвећеност промоцији страних улагања и међународне трговине, као и олакшавању капиталних инвестиција.[3][4]

Историја Светске банке[уреди]

Светска банка основана је 1944. године. Од тада па до данас Светска банка се проширила из једне институције у блиско повезану групу од 5 развојних институција , као што су : Међународно удружење за развој, Међународна финансијска корпорација (ИФЦ), Мултилатерална агенција за гарантовање (МИГА), Међународни центар за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) и Светска банка. У исто време настаје и Међународни монетарни фонд (ММФ). Светска банка и Међународни монетарни фонд су обе са седиштем у Вашингтону, и блиско сарађују једни са другима. Иако су многе земље представљене на конференцији у Бретон Вудсу, САД и Велика Британија су најмоћнији у присуству и доминирали су преговорима.[5]

1944–1974[уреди]

Пре 1974, кредити за реконструкцију и развој које је обезбедила Светска банка су били релативно су мали. Особље банке било је свесно потребе успостављања поверења у банку. Фискални консервативизам је владао, и захтеви за кредит су морали да испуњавају строге критеријуме.[6]:56–60

Прва земља која је добила зајам Светске банке била је Француска. Председник банке у то време, Џон Маклој, изабарао је Француску уместо два друга подносиоца пријаве, Пољску и Чиле. Зајам је био за УС$250 милиона, половину тражене суме, и дошао је са строгим условима. Француска морала да се сложи да произведе уравнотежен буџет и да прида приоритет отплати дуга Светској банци над другим владама. Особље Светске банке је пажљиво пратило коришћење средстава како би се осигурало да француска влада испуњава услове. Поред тога, пре одобрења кредита, стејт департмент је наложио француској влади да њени чланови који су повезани са комунистичком партијом би прво требали бити уклоњени. Француска влада се сложила и уклонила комунистичку каоалициону владу - такозвани трипартит. У року од неколико сати, одобрен је зајам за Француску.[7]:288, 290–291

Кад је Маршалов план ступио на слагу 1947. године, многе европске земље су почеле да примају помоћ из других извора. Суочена са овом компетицијом, Светска банка је померила свој фокус на неевропске земље. До 1968, њени зајмови су били намењени за извођење инфраструктурних радова, као што су луке, аутопутеви и електране, који би произвели довољно прихода да омогући земљи зајмопримаоца враћање кредита. Године 1960, Међународна асоцијација за развој је формирана (за разлику од УН фонда званог СУНФЕД), која је пружала меке зајмове (испод тржишне каматне стопе) земљама у развоју.

1974–1980[уреди]

Од 1974 до 1980 банка се концентрисала на испуњавање основних потреба људи у земљама у развоју. Величина и број зајмова је знатно увећана будући да су циљеви задуживања проширени са инфраструктуре у социјалне услуге и друге секторе.[8]

Ове промене се могу приписати Роберту Макнамари, који је именован за председништво 1968. године одлуком Линдона Џонсона.[6]:60–63 Макнамара замолио банкарског ризничара Јуџина Ротберга да тражи нове изворе капитала изван северних банака које су биле примарни извори финансирања. Ротберг је користио глобално тржиште обвезница да повећа капитал који је доступан банци.[9] Једна последица периода ублажавања сиромаштва је био брз раст дуга Трећег света. Од 1976. до 1980. дуг земаља у развоју растао је просечном годишњом стопом од 20%.[10][11]

Године 1980. је успостављен Управни суд Светске банке да одлучује у споровима између Групе Светске банке и њеног особља у случајевима тврдњи о непоштовању уговора о запошљавању или услова именовања на функцију.[12]

1980–1989[уреди]

Године 1980. Макнамара је уступио место Олдену Клаузену кога је номиновао амерички председник Џими Картер.[13][14] Клаузен је заменио многе чланове Макнамариног особља и направио је другачији акценат мисије. Његова одлука из 1982. да замени главног економисту банке, Халис Ченери, са Аном Кругер је пример тог новог фокуса. Кругер је била позната по њеном критицизму финансирања развоја и по описивању влада Трећег света као „земље које траже закуп”.

Током 1980-тих банка је наглашавала кредитирање сервисирања дуга Трећег света, и политике структуралног прилагођавања дизајниране да се рационализују економије земаља у развоју. УНИЦЕФ је известио током касних 1980-тих да су програми структуралног прилагођавања Светске банке били одговорни за „редуковане здравствене, нутриционе и образовне нивое десетине милиона деце у Азији, Латинској Америци и Африци”.[15]

1989–садашњост[уреди]

Почевши од 1989, као одговор на оштре критике многих група, банка је почела са укључивањем група за заштиту животне средине и невладиних организација у зајмове ради ублажавање ранијих ефеката својих развојних политика које су изазвале критике.[6]:93–97 Такође је формирала имплементациону агенцију, у складу са Монтреалским протоколима, да би се зауставило оштећење озонског слоја Земљине атмосфере путем укидања употребе 95% хемикалија које оштећују озонски омотач, са циљним датумом 2015. године. Од тада, у складу са својих такозваних „Шест стратешких тема”, банка је успоставила различите додатне регулације ради заштите животне средине уз промовисање развоја. На пример, 1991. године банка је најавила да ради заштите од дефорестације, посебно у Амазону, неће финансирати никакве комерцијалне сече или инфраструктурне пројекте који штете околини.

У циљу промовисања глобалних јавних добара, Светска банка покушава да контролише заразне болести попут маларије, испоручујући вакцине у неколико делова света и придружујући се превентивним снагама. Године 2000. банка је објавила „рат против АИДС-а”, а 2011. банка се придружила партнерству за заустављање туберкулозе.[16]

Традиционално, на темељу прећутног разумевања између Сједињених Држава и Европе, председник Светске банке је увек био изабран међу кандидатима које су номиновале Сједињене Државе. Године 2012, по први пут, два кандидата који нису САД грађани су била номинована.

Дана 23. марта 2012, САД председник Барак Обама најавио је да ће Сједињене Државе номиновати Џим Јонг Кима као следећег председника банке.[17] Он је изабран 27. априла 2012.

Мисија Светске банке[уреди]

Светска банка даје помоћ земљама света, како финансијску тако и у виду савета како да повећају свој економски развој, да избегну сиромаштво и очувају међународне инвестиције. Седиште Светске банке је у Вашингтону, а локалне канцеларије постоје у 124 земље.

У периоду након 2000. године активности које финансира Светска банка су биле у складу са Миленијумским циљевима развоја дефинисаним до 2015. године. За постављене циљеве било је дефинисано шест критеријума који морају бити испуњени: јачи и инклузивни раст у Африци и нестабилним државама, више напора у здравству и образовању, интегрисање развоја и заштите животне средине, више и боље помоћи, кретање на трговинским преговорима, и јачи и више фокусиран подршка од мултилатералних институција попут Светске банке.[18]

Листа директора Светске банке[уреди]

Чланови[уреди]

Међународна банка за обнову и развој (IBRD) има 189 земаља чланица, док Међународна асоцијација за развој (IDA) има 173 члана. Свака земља чланиаа IBRD треба исто тако да буде члан Међународног монетарног фонда (IMF) и само члановима IBRD је дозвољено да се придруже другим институцијама унутар банке (као што је IDA).[1]

Гласачка моћ[уреди]

Године 2010. гласачке моћи Светске банке су биле ревидирана како би се повећали гласачки удели земаља у развоју, нарочито Кине. Земље са највише гласачке моћи сада су Сједињене Државе (15,85%), Јапан (6,84%), Кина (4,42%), Немачка (4,00%), Велика Британија (3,75%), Француска (3,75%), Индија (2,91%),[19] Русија (2,77%), Саудијска Арабија (2,77%) и Италија (2,64%). Према променама познатим као „Реформа гласа - фаза 2“, земље осим Кине које су забележиле значајне добитке обухватале су Јужну Кореју, Турску, Мексико, Сингапур, Грчку, Бразил, Индију и Шпанију. Гласачка моћ већине развијених земаља је смањена, заједно са неколико земаља у развоју, попут Нигерије. Гласачке моћи Сједињених Држава, Русије и Саудијске Арабије су непромењене.[20][21]

Промене су извршене с циљем да се гласање учини универзалнијим у погледу стандарда, засновано на правилима са објективним индикаторима и транспарентно, између осталог. Сада, земље у развоју имају већи утицај у гласачком моделу, што је посебно подржала Европа. Поред тога, гласачка моћ је заснована на економској величини као и доприносима Међународној асоцијацији за развој.[22]

Табела одобрења[уреди]

Следећа табела наводи 15 највиших ДАЦ петоцифрених сектора[23] којима је Светска банка доделила средства, као што је наведено у њеним публикацијама Иницијативе за транспарентност међународне помоћи (ИАТИ). Светска банака наводи на вебсајту ИАТИ регистра да ће додељене суме „покрити 100% of ИБРД и ИДА развојних токова” али да други развојни токови неће бити покривени.[24]

Наменско финансирање (УС$ милиона)
Сектор Пре 2007 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 Сума
Друмски транспорт 4,654.2 1,993.5 1,501.8 5,550.3 4,032.3 2,603.7 3,852.5 2,883.6 3,081.7 3,922.6 723.7 34,799.8
Друштвене/ социјалне услуге 613.1 208.1 185.5 2,878.4 1,477.4 1,493.2 1,498.5 2,592.6 2,745.4 1,537.7 73.6 15,303.5
Електрични пренос / дистрибуција 1,292.5 862.1 1,740.2 2,435.4 1,465.1 907.7 1,614.9 395.7 2,457.1 1,632.2 374.8 15,177.8
Управљање јавним финансијама 334.2 223.1 499.7 129.0 455.3 346.6 3,156.8 2,724.0 3,160.5 2,438.9 690.5 14,158.6
Железнички транспорт 279.3 284.4 1,289.0 912.2 892.5 1,487.4 841.8 740.6 1,964.9 1,172.2 −1.6 9,862.5
Рурални развој 335.4 237.5 382.8 616.7 2,317.4 972.0 944.0 177.8 380.9 1,090.3 −2.5 7,452.4
Урбани развој и управљање 261.2 375.9 733.3 739.6 542.1 1,308.1 914.3 258.9 747.3 1,122.1 212.2 7,214.9
Услуге и институције пословне подршке 113.3 20.8 721.7 181.4 363.3 514.0 310.0 760.1 1,281.9 1,996.0 491.3 6,753.7
Енергетска политика и административно управљање 102.5 243.0 324.9 234.2 762.0 654.9 902.1 480.5 1,594.2 1,001.8 347.9 6,648.0
Пољопривредни водни ресурси 733.2 749.5 84.6 251.8 780.6 819.5 618.3 1,040.3 1,214.8 824.0 −105.8 7,011.0
Децентрализација и подршка поднационалној влади 904.5 107.9 176.1 206.7 331.2 852.8 880.6 466.8 1,417.0 432.5 821.3 6,597.3
Спречавање несрећа и спремност 66.9 2.7 260.0 9.0 417.2 609.5 852.9 373.5 1,267.8 1,759.7 114.2 5,733.5
Санитаризација - велики системи 441.9 679.7 521.6 422.0 613.1 1,209.4 268.0 55.4 890.6 900.8 93.9 6,096.3
Снабдевање водом - велики системи 646.5 438.1 298.3 486.5 845.1 640.2 469.0 250.5 1,332.4 609.9 224.7 6,241.3
Здравствена политика и административно управљање 661.3 54.8 285.8 673.8 1,581.4 799.3 251.5 426.3 154.8 368.1 496.0 5,753.1
Друго 13,162.7 6,588.3 8,707.1 11,425.7 17,099.5 11,096.6 16,873.4 13,967.1 20,057.6 21,096.5 3,070.3 140,074.5
Укупно 24,602.6 13,069.4 17,712.6 27,152.6 33,975.6 26,314.8 34,248.6 27,593.9 43,748.8 41,905.2 7,624.5 297,948.5

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 /en/about/leadership/members Boards of Executive Directors – Member Countries] . Приступљено 5 June 2016.
  2. ^ „About Us”. World Bank. 14. 10. 2008. Приступљено 9. 11. 2008. 
  3. ^ Articles of Agreement: as amended effective 16 February 1989.
  4. ^ „About Us”. World Bank. 29. 6. 2011. Приступљено 14. 8. 2011. 
  5. ^ Голдман, Мајкл . Империал Природа: Светска банка и Борбе за социјалну правду у доба глобализације. Нев Хавен, ЦТ: Иале Университи Пресс. 2005. ISBN 978-0-300-11974-9.
  6. 6,0 6,1 6,2 Goldman, Michael (2005). Imperial Nature: The World Bank and Struggles for Social Justice in the Age of Globalization. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11974-9. 
  7. ^ Bird, Kai (1992). The Chairman: John J. McCloy, the Making of the American Establishment. New York, NY: Simon & Schumpeter. ISBN 978-0-671-45415-9. 
  8. ^ Bank, World. „World Bank Historical Chronology: 1970–1979”. World Bank Group. Приступљено 31. 5. 2012. 
  9. ^ Rotberg, Eugene (1994). „Financial Operations of the World Bank”. Bretton Woods: looking to the future: commission report, staff review, background papers. Washington, D.C.: Bretton Woods Commission. Архивирано из оригинала на датум 05. 07. 2016. Приступљено 30. 01. 2018. 
  10. ^ Mosley, Paul; Harrigan, Jane; Toye, John (1995). Aid and Power: The World Bank and Policy Based Lending, 2nd Edition. 1. Abington, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-13209-1. 
  11. ^ Toussaint, Eric (1999). Your Money or Your Life!: The Tyranny of Global Finance. London, UK: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1412-9. 
  12. ^ Bank, World. „World Bank Administrative Tribunal”. World Bank Group. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2011. Приступљено 14. 8. 2011. 
  13. ^ SCHWARTZ, NELSON D. (25. 1. 2013). „A.W. Clausen, Former Bank of America Chief, Dies at 89”. The New York Times. Приступљено 27. 10. 2016. »Mr. Clausen was chosen by President Jimmy Carter to lead the World Bank shortly before Mr. Carter was defeated by Ronald Reagan in 1980, but the new administration supported Mr. Clausen's nomination.« 
  14. ^ „Tom Clausen, BofA, World Bank head, dies”. SFGate. 23. 1. 2013. Приступљено 27. 10. 2016. »That focus paid dividends when President Jimmy Carter nominated him in 1980 to succeed Robert McNamara as president of the World Bank.« 
  15. ^ Cornia, Giovanni Andrea; Jolly, Richard; Stewart, Frances, ур. (1987). Adjustment with a Human Face: Protecting the Vulnerable and Promoting Growth. New York, NY: Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-828609-7. 
  16. ^ Bank, World. „Results”. World Bank Group. Приступљено 31. 5. 2012. 
  17. ^ Office of the Press Secretary (23. 3. 2012). „President Obama Announces U.S. Nomination of Dr. Jim Yong Kim to Lead World Bank”. The White House. Приступљено 23. 3. 2012. 
  18. ^ Светска банка. "Миленијумски циљеви развоја". Група Светске банке.
  19. ^ „Developing nations get more say in World Bank affairs”. The Times of India. 26. 4. 2010. Приступљено 5. 4. 2014. 
  20. ^ International Bank for Reconstruction and Development (2010). IBRD 2010 Voting Power Realignment (PDF) (Извештај). World Bank Group. Приступљено 14. 8. 2011. 
  21. ^ Veloo, Betsy May (26. 4. 2010). „China given more influence in World Bank”. RTHK. Приступљено 26. 4. 2010. 
  22. ^ Stumm, Mario (март 2011). „World Bank: More responsibility for developing countries”. D+C. Приступљено 12. 8. 2011. 
  23. ^ „DAC 5 Digit Sector”. The IATI Standard. Приступљено 4. 9. 2016. 
  24. ^ „About - The World Bank - IATI Registry”. Приступљено 4. 9. 2016. 

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића Речник социјалног рада уз одобрење аутора.
  • Salda, Anne C. M., ed. Historical dictionary of the World Bank (1997) online

Спољашње везе[уреди]